Književnost je jezik. Jezik je ideologija. Dakle, književnost je ideologija. Ovo nije naivni silogizam kojim pokušavam da opravdam čitanje i pisanje književnosti kao „političke“. Naprotiv, u pitanju je pokušaj da se logikom prodre do onih naslaga unutar jezika i/ili književnosti koji se javljaju kao posledica pragmatike (lingvistička disciplina koja se bavi izučavanjem upotrebe jezika, odnosno uticajem konteksta na značenje proizvedeno jezikom), a koji često ostaju skriveni iza kvaziestetičkih zapovesti koje, kao čitaoci, vučemo iz teorije književnosti razvijane u Rusiji i anglosaksonskom svetu dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Po zakonima pragmatike, svaki jezički iskaz tumači se u zavisnosti kad je, gde je i od koga je izrečen i, shodno tome, sve rečeno, zapisano i/ili mišljeno nosi određenu politiku označavanja. Mislim da je jasno koliko smo na „srpskim“ prostorima to osećali tokom osamdesetih godina, a više je nego očigledno i kroz mnogobrojne primere dokazivo da to osećamo i danas.
Roman Pad Kolumbije Saše Ilića predstavlja jednu vrstu književne analize jezičkih naplavina kojima smo izlagani svih ovih godina, počevši od 18. januara 1987. godine pa do dana današnjeg, ali i uverljiv prikaz posledica tog ideološkog oblikovanja. Ako smo, dakle, u Ugričićevoj knjizi dobili sliku budućnosti ka kojoj nas jezik vodi, u Srdićevoj live sliku delovanja tog jezika – u Ilićevoj knjizi ćemo, pak, naići na traganje za uzrocima i prikazivanje jedne od najvažnijih i simbolički najznačajnijih tačaka kulminacije koju je on izabrao da bi vremenski omeđio svoj roman – ubistvo premijera Đinđića.
Roman je zamišljen kao politički triler i to, naravno, nije slučajno. Ne samo da je reč o žanru koji može logično i pregledno da objasni hronologiju uzroka i posledica, već se radi i o vrsti narativa koji neprekidno živimo u poslednjih dvadesetak godina. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da nas stalno, čak i protivno volji, uvode u teorije zavere, u igru žandara i lopova, da nas teraju da se osećamo progonjenima ili progoniteljima. Priča o pripremnim radnjama za ubistvo premijera u Beogradu, februara i marta 2003, jeste vrsta oblande za opor ukus pilule suočavanja sa stvarnošću koji će čitalac morati da proguta. Pored toga, ovaj žanrovski model je dovoljno fleksibilan da velikom piscu kakav je Saša Ilić dozvoli transgresiju i izneveravanje, dakle upravo ono što Pad Kolumbije podiže iz trivijalne i smešta ga u red vrhunske književnosti.
Saša Ilić je već u prethodnom romanu Berlinsko okno iz 2005. godine označio sebe kao predstavnika poetike suočavanja i odgovornosti, onog dakle dela autora srbijanske i eksjugoslovenske književnosti koji shvata da bez validne obrade ovih tema ne možemo ići dalje. I Pad Kolumbije pripada ovom poetičkom krugu, posebno stoga što se ispod gomile leševa koja je ostala „kuda vojska dogođenog naroda prođe“, kriju naizgled nadahnute i jednako naivne reči autora iz Politikine rubrike Odjeci i reagovanja. Poruka koja se jasno da iščitati u Padu Kolumbije i koja, doduše, nije nova, jeste ona Ostinova o performativnoj/magijskoj moći jezika. Drugim rečima, ako dovoljno puta pomeneš uništavanje vekovnih ognjišta, onda se suoči sa činjenicom da će neko biti spreman da ubije/zakolje/siluje za njih – a što češće to činiš, sve će veći biti broj doborovoljaca koji su spremni da tvoje reči oprobaju u praksi.
Ipak, da je samo to u pitanju Pad Kolumbije bi bio tek pamflet. Tekst je neuporedivo složeniji, a to se da videti već i iz načina na koji su konstruisani glavni likovi romana – Vladimir i Irena Berat, otac i kći, jezički zločinac i osvešćena ćerka. Tragajući za adekvatnim simboličkim prikazivanjem, za objektivnim korelativom, Ilić je zašao u neke zabrane relativno nepoznate srbijanskoj književnosti, kao što su transvestiti ili lezbejstvo. Ova odstupanja od prihvaćenih normi predstavljaju iskaze duševnog nemira koji prati junake Pada Kolumbije. Drugim rečima, stvarajući Odjeke i reagovanja, Vladimir Berat oseća da mora i fizički da se promeni da bi bolje radio i ispunjavao svoju misiju. Međutim, njegovo preodevanje se nastavlja i nakon što počne da sumnja u ispravnost onoga što radi, dakle u davanje jezičkog izraza duhu vremena i naroda. Upravo je začuđenost i strah od susreta sa plodovima sopstvenog rada na velikom mitingu Bratstva i jedinstva u Beogradu 19.11.1988. godine, dodatno podstakla rad na pretvaranju sebe u drugu/drugačiju osobu. S druge strane, Irena Berat iskazuje i istražuje svoju seksualnu različitost takođe u trenucima kada se pokreće lavina koja će odvesti do krvavih posledica, a time na simbolički način ustaje protiv dominantnog mita koji njen otac stvara na stranicama novina.
Roman je ispisan u više vremenskih planova i perspektiva. Neki od njih se preklapaju i ukrštaju u sižeu, poput Ireninog i Markovog i onog trojice ubica, ali su oni jasno odeljeni ne samo tipografski, već i stilski. Ako tekst koji opisuje ubice, uz pomoć doživljenog govora, podražavajući svest nekoga ko nije emotivno razvijen i ko je sposoban na najgnusnije zločine, a pri tome i vojnički drilovan, onda je jasno zašto je perspektiva koja je odabrana za delove teksta posvećene Ireni Berat udaljena od lika. U begu od ljubavnih i egzistencijalnih komplikacija, gde joj sitaucija sa ocem služi samo kao izgovor za odlazak, Irena u Sjedinjenim Državama upada u još veću konfuziju koja je prati i u emotivnom i u svakodnevnom životu. Poređenje Irene sa Šredingerovom mačkom možda najbolje opisuje stanje u kojem se našla. Treća narativna perspektiva, koja prati Vladimira Berata, približava ponovo kameru tik uz svest lika, ali se jezički usložnjava i uspeva da prati raspoloženja i stanja u koje zapada ovaj ushićeni pa polurazočarani nacionalni radnik i komunista.
Sve vreme imajući u vidu žanr u kojem stvara, Ilić ne krije i neke intertekstualne veze koje se otkrivaju kao jasni i/ili skriveni citati. Meni je možda najzanimljivije bilo da prepoznam igru sa Peljevinovim romanom D.P.P. iz niotkuda u nikuda, koju Ilić koristi u poglavlju „Hodočasnik“. Ipak, dok je Peljevin satirično-ironičan u slikanju brojevnog ludila svog lika, dotle je Ilićev jurodivi Veselin Sarić prilično očigledan vesnik pakla i raspadanja. To se može videti i iz epizode prelaska reke čamcem, uporedive sa vožnjom brodom kojim Gustav fon Ašenbah stiže u Veneciju, predvođen jednim našminkanim starcem ofarbane kose, a tamo stiže da bi u sopstvenoj degradaciji umro u epidemiji kolere. Ovakvih poređenja ima još, ali je važno istaći da se radi o inteligentnom piscu, upoznatim sa tradicijom velike književnosti iz koje ume da izvuče i iskoristi ono dragoceno i nabijeno značenjem.
Saša Ilić je napisao kompleksan roman koji zahteva više od jednog čitanja. Možda se u pojedinačnim scenama i zahvaljujući odabranoj žanrovskoj strukturi učini slabijim u odnosu na njegovu prethodnu knjigu, ali radi se o vrhunskom tekstu koji će se tek s vremenom otkrivati u punom značenju.
Piše: Vladimir Arsenić
e-novine.com
