… Stojim uza zid. Moje telo, udovi i glava su stegnuti čeličnim obručima i hladnom plastikom. U zavisnosti od injekcije koju mi  uvek daju pre  saslušanja, osećam se ili kao okovani Prometej ili pak  kao da sam prikačen za dva insekta.

Svoje fiziološke potrebe vršim poput kosmonauta – u posudi koja mi je stegnuta uz telo. Hrane me kao da sam paralizovan. Kad dođe vreme za spavanje, zid se okreće  i postaje tvrdi ležaj. Samo najstrašniji dušmani novog svetskog poretka  su udostojeni ovakvog tretmana. Čoveku u mom položaju besmisleno je da laže. Ja, razume se, to i ne pokušavam, niti se pak pravdam. Hteo bih jedino da kažem neke misli  na čije jasno formulisanje  ranije nisam želeo da traćim vreme, premda su one u nekom smušenom stanju bile prisutne u mom umu tokom celog života. Sada konačno mogu to da učinim jer sam lišen svih drugih briga.

Nemam nikakve mogućnosti da pišem na hartiji. Sposoban sam jedino da savijenim prstom povlačim po zidu kao da kredom crtam slovo po slovo  na jednom istom mestu. Prst ne ostavlja na plastici nikakve tragove , ali kamere koje su uperene prema meni, a ima ih najmanje pet, fiksiraju svaki moj pokret. Svestan sam da će moćna američka tehnologija, samo kad bude htela, dešifrovati  sve tragove moje kičice, zatim će spojiti slova u reči i tako dobiti pun teskt moje poruke. Njihovi kompjuteri su u potpunosti osposobljeni da tako nešto urade. Ako čak  oni  i učine tako nešto, pitanje je da li mogu protumačiti te  moje pisanije . Najverovatnije će fajl s njima biti odložen u arhive Pentagona.
Nekoliko reči o sebi. Zovem se Savelij Skotenkov; avganistanski mudžahidini među kojima je protekao najbolji deo moga života, zvali su me  Sau Al Efesbi. Sklon sam da to ime smatram svojim pravim imenom.

Moji preci su bili kosati lešinari niskog čela koji su  bušili  gnjile lobanje i kosti na rečnim obalama da bi iz njih sisali  umućkani mozak. Oni su to radili milionima godina koristeći se kremenom alatkom, a da pri tom pojma nisu imali zbog čega se sve  to s njima tako zbiva, nego su  se jednostavo prepuštali svom instiktu, kao što ptice svijaju gnezda,  ili dabrovi prave svoje  brane i nasipe. Nisu se gadili ni da pojedu jedan drugog.

Potom se na njih obrušio sišavši na zemlju demon uma i naučio ih magiji reči. Stado majmuna se počovečilo i počelo svoje problematično uspinjanje po  stepenicama jezika.I evo me kako stojim na grebenu istorije sa kojeg vidim da je osvojena njena najviša tačka.

Rodio sam se posle onog vremena kad je i poslednja bitka za čovečju dušu već bila izgubljena. Ali ja sam čuo eho duše i video njene poslednje, oproštaje iskre kako svetlucaju. Lisato sam prašnjave  sovjetske  udžebenike, nalazeći u njima poruke kako je Sovjetski Savez učinio čoveka slobodnim i omogućio mu da se vine u kosomos. Čak i u detinjstvu  mi je bilo jasno da je to lagarija, ali u njoj je bilo i istine koju je tako  teško odvojiti od laži  kao i metastazu raka od zdravog tkiva organizma.
Ako se ne varam, prvi put sam o tome počeo da razmišljam kad sam imao deset godina. Za vreme letnjih ferija boravio sam kod babe u jednom zabačenom selu nedaleko od Orla. Baka je živela u staroj  potleuši koja se razlikovala  od  skrovišta iz petnaestog veka  jedino po tome što je u bakinoj izbi  svetlucala stovatna sijalica koju je ona stalno nazivala „Iljičeva lampa.“ Verovatno da je ona imala u vidu ne Lenjina nego Leonoda Brežnjeva, ali za mene  neke velike razlike između ova dva pokojnika nije ni bilo. Otuda sam ja dobro razumeo čija je bila“ lampa  Iljiča“ u ruskom selu  dvadesetih godina, zato što se ni lampa, ni selo od tog doba principijelno nisu promenili. Treba upoznati kako izgleda   rusko selo zimi da  bi se shvatilo kako kao pravo kosmičko čudo  izgleda  odsjaj na staklu električnog svetla . Ja uopšte ne ironišem-to veštačko osvetljenje je zaista postala luča  koja se pojavila đavo bi ga znao otkud i bilo je jasno bez ikakvog objašnjenja da bi ruski čovek za njega menjao i svoga cara, i svoga Boga, i svoju krčmu, i svoju drevnu tamu u okrug. Ta žuto –bela svetlost bila je zaloga nove vere, fatamorgana budućnosti,koja se zagonetno prelivala u zamrznutom prozorskom staklu  kad sam žurio po ledenom dvorištu u  nužnik – poput mojih poetičnih predaka,  i ja sam video u uzorcima ledenih obrisa volšebne bašte nove ere.

Pored lampe, u bakinoj kući bilo je još jedno čudo.

To je bio smešten u zapećku kovčeg pun starih sovjetskih časopisa. Baka nije dozvoljavala da se u njega zaviri .Ja sam  taj bakin embargo prekršio sa osećanjem greha  za koji sam morao da plaćam na svakom koraku   mog života. Kovčeg je bio zaključan, ali podigavši malo  ćošak poklopca mogla se pružiti ruka i izvlačiti po nekoliko u prašini potonulih časopisa. Oni su  uglavnom poticali iz šezdesetih godina – doba mladosti mojih roditelja. Nazivi časopisa su zvučali romantično i gordo: „Tehnika-mladima „, „Znanje –Sila „, „Mladi Tehničar„. Iz njih je ispadao neki strani svet, tako zagonetan  i čaroban kao što se presijavala lenjinska električna lampa na zaleđenim prozorima. Onaj ko je imao priliku da lista stare časopise, zna da svaka epoha ima sopstvenu budućnost  poput „future in the paste“ engleske gramatike: ljudi prošlosti kao da produžuju sebe u beskonačnosti po pravoj liniji provodeći kroz svoje vreme tangetu  k večnosti.

Takva budućnost nikad ne stiže, zato što čovečanstvo  odlazi u sutra po složenoj i malo poznatoj  putanji čije obrtanje  ne može predskazati nijedan društveni matematičar. Zato nam je sva snaga uma u onome što se desilo.Bilo koja Britanka  sa ribljim očima uspeva na „CNBC“ da do tančina objasni  zašto je vrednost evra pala sinoć, ali nikad ne može da pogodi šta će s njim biti sutra, kao što to ne može odgonetnuti ni kontinetalna Evropa. Takva su i sva predviđanja čovečanstva. Budućnost  sovjetskih šezdesetih bila je najpotresnija od svih nacionalnih samoobmana.

Ljudi iz jučerašnjeg sutra, potpuno i staromodno ošišani stoje u naduvanim skafanderima pored svojih trbušastih raketa, dok nad njima u bledom zenitu iščezava zaslepljujućom svetlošću  sterla   kosmičkog broda koji tek što je startovao na svoj let prema zvezdama – nemoguće prelepo Podne čovečanstva.
Šta je u suštini ruski komunizam? Trčao je s vriskom čovek po snežnom dvorištu da vrši nuždu, zagledao se u blesak lampe u prozorskom oknu okovanom ledenom korom, podigao glavu, ugledao crnu pustinju neba  sa oštrim tačkama zvezda – i odjednom do takvog bola, do takve tuge uzvitlalo ga je nešto k tom sjaju svetiljke  da se sa jednodnevne staze prosto  vinuo prema njoj…

Priredio i preveo: Branko Rakočević