Ovakva vožnja kroz nizove pesničkih slika i mirijade senzacija čeka vas u svakoj pesmi i zbog toga i nema potrebe za dodatnom organizacijom zbirke. Svaka se pesma gradi sopstvenom borbom, sopstvenim demonima, simptomima, traumama, bili oni intertekstualni, politički, biografski (kao na primer u pesmi „Čovjek večera u papučama svog oca“) ili pak muzičko-ritmički. Lirska pesma je pesma za sebe i po sebi. Ona ne mora ništa da znači, a može da znači mnogo toga i to je ono što joj Marko Pogačar omogućava. Pesme su tu, pred nama, čekaju nas kao rakete na lansirnim rampama. Pozivaju nas da se ukrcamo
Piše: Vladimir Arsenić
Nekako se pogodilo da su dve verovatno najvažnije knjige 2013. godine izašle gotovo istovremeno, odnosno u razmaku od nekoliko nedelja. Prošlog puta sam na ovom mestu pisao o Srdićevom romanu Satori, a danas imam zadovoljstvo da kažem nešto o knjizi Crna pokrajina Marka Pogačara, kome više nije potrebno dodavati epitete jer ih nekako uvek preraste i onda ispadate smešni veličajući nešto što je pesnik već ostavio za sobom. Jer, kao i kod Srdića, i kod Pogačara se neprekidno oseća napredak. Naravno, teško je u književnosti govoriti o pomicanju granica jer koliko god se trudili pisci i pesnici ne mogu da izađu izvan jezika. Čak i kada jezik ne referira ni na šta, kao u nekim avangardnim poetskim eksperimetnima, on ostaje sačinjen uslovno od trideset glasova koje govorni aparata Južnih Slovena može da izgovori i van toga ne može. Ipak, čini se da Pogačar svakom novom knjigom osvaja po jedan deo terena, mapira puteve koje je u svom relativno obimnom poetskom opusu, Crna pokrajina mu je četvrta knjga poezije, ostavio po strani. A onda shvatite da se radi o izuzetno mladom čoveku i tek u toj razmeri se može shvatiti koliko je on zaista važan pesnik.
Sastavljajući zbirku od pedeset i jedne pesme, Pogačar nije želeo da ih grupiše u cikluse, već ih je pustio da stoje svaka za sebe, kao stećci, odnosno kao spomenik žrtvama Holokausta u Berlinu koji je načinjen od granitnih stubova različite visine. Ovo poređenje, pored toga što je biografsko s obzirom da pesnik dobar deo svog vremena provodi u glavnom gradu Nemačke, važno je upravo zbog toga što je knjiga tematski raznovrsna, iza nje ne stoji neki „viši“ koncept, ona je prosto niz odličnih pesama koje izbegavaju bilo kakvu povest, bilo kakvu prozaizaciju, bilo kakvu metonimičnost (da upotrebim Jakobsonovu diferencijaciju među dominantnim stilskim figurama). Radi se, dakle, o zbirci tematski heterogenoj, neodredljivoj i nesvodljivoj na poznati model, nepodobnoj za totalizaciju, jer svaka totalizacija vodi u totalitarizam. Kao što život nije moguće ponoviti, tako i ove pesme ostaju svaka za sebe mala remek dela, bez potrebe da se ulančavaju u neke više značenjske poretke.
Postoji ipak nešto što karakteriše Pogačarevu zbirku, a to je odnos prema jeziku. Ovde ću opet posegnuti za poređenjem sa Srdićevim prozom. Ona nastaje na razvalinama sveta, ona na neki način konstatuje to stanje. Pogačareva poezija je, pak, svesna da je jezik i da kao takva ne postoji izvan njega. Ali jezik nije svet, on je samo pokušaj uvek već osuđen na neuspeh dosezanja značenja, odnosno rekreacije sveta. Jezik u Pogačarevoj poeziji predstavlja pokušaj evociranja sveta. Zbog toga on odustaje od narativnosti koja se u poslednje vreme uvodi u poeziju, koja i ovaj književni rod hoće da pretvori u referirajući. Bez obzira na te pokušaje, jezik se ne može izjednačiti sa svetom, štaviše čak je i svet koji jezik stvara kada pokušava da referiše na stvarnost problematičan upravo zbog narativnih modela koji su bili dominantni devedesetih i koji su doveli do ozbiljnih poremećaja u stvarnosti. Jezik, dakle, može samo da evocira svet koji mi možemo samo da osetimo, da ga doživimo, a ne i da ga shvatimo. Između jezika, sveta i našeg doživljaja nema odnosa jednakosti, nema razumevanja. Postoje samo nagoveštaji, samo simptomi, samo traume, jezikom psihoanalize rečeno. Mi svet možemo da naslutimo, a ne i da ga razumemo. Ovo možda zvuči kao neka vrsta bega od stvarnosti, ali to s Pogačarevom poezijom nema veze. Ona je duboko uronjena u stvarnost, međutim ona ne pokušava da je razume, da je totalizuje na bilo koji način. Otud i naslov zbirke Crna pokrajina kao nešto što postoji, kao neka vrsta pretnje, čak i geografske, ali nešto što izmiče čvrstoj definiciji. Crno zbog odsustva svetlosti najčešće povezujemo sa zlom ili sa žaljenjem, ali ovde nije reč samo o tome, već se radi o nepoznatom, o terri incogniti, o teritoriji mogućih konotacija koja će zauvek ostati neispitana.
Već prva pesma u zbirci dejstvuje upravo tako. Zove se „Markov trg“ i svako ko zna ponešto o Zagrebu i Hrvatskoj zna da je ovo metonimija koja označava državnu politiku jer sa na ovom trgu u Gornjem gradu nalaze zgrade Hrvatskog sabora, Ustavnog suda i Vlade Hrvatske.
Nešto se dešava, no ne znam što.
neki se grudni koš širi i napinje,
sužavaju se stjenke žila, ti žljebovi, žlijezde
luče golemu žuč nad Zagrebom.
takvo je nebo tih dana: košmar
bez trunke svetosti. blok na kojem je štošta
nacrtano i nije nacrtano, šum
milijuna nogu koje se pokreću.
košmar, ponavljaju glasovi, košmar
ponavljaš ti.
Evo sveta, evo dešavanja, događaja, da iskoristim delezovski termin, svet pulsira, svet se pretvara u košmar, ali pesnik ne može da kaže šta se zapravo dešava. Moguće je da je u pitanju i parafraza Dilanovih stihova iz „Ballad of a thin man“, nešto što se ponavlja i kod Zvonka Karanovića i Miloša Živanovića, pesnika koji takođe pripadaju krugu bliskom Pogačaru, ali ne samo to. Ovo je suštinski odnos između jezika i stvarnosti. Jezik stvara slike koje mogu da liče, da podsećaju, da evociraju stvarnost i da se onda pomoću njih stvori taj osećaj sveta, unutrašnji nemir, košmar, neko pulsiranje u slepočnicama. Jezik vas ovim nabrajanjem slika, ovim brzim nizom uvlači u sebe, u vrtlog („sve što vrtlog vira krije, kao da se nikada dogodilo nije“) i sve se više udaljavate od referenci, od čvrstih kotvi koje bi svet trebalo da predstavlja. U formalnom smislu to je očito u trećem stihu u kojem započinju opkoračenja koja označavaju propadanje smisla, kao kaskade iza kojih niste digurni da će vas dočekati čvrsto tlo.
Markov trg više nije više samo trg u Zagrebu, već se pretvara i u lični trg Marka (Pogačara) jer se iznenada u tom šumu, u tom košmaru koji jeste život i politika i ljubav, odjednom pojavljuje neko drugi, pojavljuje se drugo lice jednine koje će se u čitavoj zbirci pojavljivati niotkuda, izranjati iz svakodnevnice. Nikada nećemo moći sa sigurnošću da kažemo da li se radi o devojci, nekoj femme fatale ili prosto o neodređenom Drugom, ma ko to bio, ali o nekome ko bi mogao da posluži kao još jedno sidro, jedna čvršća veza sa svetom, sa stvarnošću, ili pak sa onim što je Kiš zvao „podmuklo dejstvo biografije“.
Ovakva vožnja kroz nizove pesničkih slika i mirijade senzacija čeka vas u svakoj pesmi i zbog toga i nema potrebe za dodatnom organizacijom zbirke. Svaka se pesma gradi sopstvenom borbom, sopstvenim demonima, simptomima, traumama, bili oni intertekstualni, politički, biografski (kao na primer u pesmi „Čovjek večera u papučama svog oca“) ili pak muzičko-ritmički. Lirska pesma je pesma za sebe i po sebi. Ona ne mora ništa da znači, a može da znači mnogo toga i to je ono što joj Marko Pogačar omogućava. Pesme su tu, pred nama, čekaju nas kao rakete na lansirnim rampama. Pozivaju nas da se ukrcamo.
