To kad ti patike počnu da se čuju kao cipele, pa odjekuju dok se penješ na drugi sprat usred noći, znači da su zrele za baciti. Ove su takve. Zato nisam htela da ih čistim, stavila sam ih na gomilu stvari spremnih za đubre. Sigurno da niko normalan ne bi kupovao čuvarkuću u trenutku kada napušta stan. Nisam je rasadila. Bar još neće uvenuti, tešim sebe. Čuvarkuća je najzahvalnija biljka, ne zauzima mnogo zemlje, malo pije, ne smeta joj dim. Niko normalan ne bi kupio čuvarkuću u trenutku kada se seli… Ne ide, brate.

Kadgod pomislim da nije momenat za proširivanje kolekcije džarmuševski statičnih scena iz moga života, neki detalj uvali mi se u kadar. Kao te saksije. Ništa bitno, zaista. Saksije su ipak samo kolateralna šteta za koje niko nije vezan. Ili bar do sada nije bio. Uostalom, ko još obraća pažnju na nešto tako sporedno kao što su sobne biljke?

– „Ti“, rekla bi ti.

– A i da uvene, šta sad, i ovako je bila džab-džabe.

– Ti si učlanjena na facu u grupu Živeti sa biljkama.

– Jesam, ali nisam držala nijednu u stanu, facebook je omama. A nije da nisam imala nameru.

– Hahaha, vidim prošlonedeljna radionica rodila plod u tebi, na tvom primeru ispostavlja se tačnim da je većina na facu ono što bi htela da bude, čist fejk!

– Učlanjena sam i u Yes, I'm single. And you'd have to be pretty amazing to change that!

– Opa, pa to stvarno šljaka?!

I šta smo ono rekle? Ko će poneti naš mali Nivea gumeni radio aparat? Od tog radio aparata koji je kao rođendanski poklon ušao u našu zajednicu u pakovanju sa Nivea kupkom i šamponom, a koji smo držale na polici sa začinima iznad sudopere, između bočica bosiljka i peršuna, svi su mislili da je „ono za bebe“. Da nije bilo Svetozara i Svetlane koji su šaputali u našem stanu, ne bismo ni provalile. Trebalo je da prođu meseci da bismo skontale da misle na alarm za bebe. Ma kakve bebe, ni zeca nismo uspele da sačuvamo, izbacila si ga kada je pojeo dugme za stop na daljinskom za dvd. A tek hrčak. Zbog njega sam tri puta kupovala novi kabl za telefon. Zajebi. Nije to za nas.

Ovo je moja trinesta selidba. Kada sam se prvi put selila, sa mojima, jedina stvar koju nisam ispuštala iz vida, bio je stari video plejer. Mi smo tamo neke ‘88 godine, kada su svi u zgradi imali video rekordere, dobili „plejer“. Nikada pre a ni posle, nisam čula da je neko u svom domu imao takav plejer. To je bila jedna od ćaletovih genijalnih ideja, kako biti „kao sav normalan svet“ za male pare. Imao je na sebi, sa stražnje strane, domovinsku nalepnicu sa natpisom Czehoslovacka. Bilo je vidnih i suštinskih razlika između plejera i videa. Naravno, osim one presudne i sudbinske koja nas je spojila – video je u to vreme stajao oko hiljadu maraka a plejer se mogao nabaviti, bar ga je tata nabavio, za petsto – razlika je, osim u veličini, bila još u tome što plejer nije mogao da pamti niti je imao opciju za ubrzano premotavanje. Zbog toga se mnogih filmskih scena sećam unatraške, u slow ili fast motionu. Zbog tog starog plejera za koji sam držala da je najvrednija stvar za preneti u novi dom, ostala mi je navika da tragične scene sagledavam kao farsu. Dok Kralj lavova pada niz liticu unazad, bez tona, uz plejerovu originalnu muzičku podršku zuj i uz specijalni efekat gubljenja boje, ni ne slutim dimenzije jedinstvenosti doživljaja. Tako sam ja naučila da se smejem, tamo gde su moji vršanjci plakali.

Daljinski od tog plejera preživao je dve reanimacije, treći put mu ni bajpas nije pomogao. I na njemu je najpre riknulo stop. A nismo imali zeca, imali smo mene i mog mlađeg brata. Od tada nisam ni premotavala, mrzelo me da ustajem. Ubrzo je plejer crkao. To je bilo istinski tragično. Jedina tragična scena iz mog detinjstva koja se nije pretvorila u farsu.

Posle smo kupili pravi video – video rekorder, i to sonijev. Tada sam počela da snimam, opcija za premotavanje je imala čak tri brzine, bilo je to savršenstvo bez kraja za mene.

– Well, my conclusion is: Hate is baggage. Life's too short to be pissed off all the time. It's just not worth it.

Običaj da govoriš na engleskom ono što bi na srpskom prećutala. Kao da te je na tvom maternjem jeziku bilo sramota biti iskrena. Kao da na svom jeziku nismo naučile biti iskrene. Ali džabe moja litijumska baterijo, razlazi zvuče patetično na svakom jeziku.

*

Izgledalo je kao da se ništa neće promeniti. Ljubičasta šolja za kafu ostala je neoprana da stoji na radnom stolu. Lako sam se spakovala. Dve i po godine stane na jednu flešku od 4 giga. Nekoliko megabajta pokućstva i nekoliko gigabajta mene. Kilovati su bili najskuplji, zato nam je falio jedan kvadratni metar za veš mašinu. Uvek kada pomislim da sam prestala da se vezujem za prostor, stvari i vreme u njega položene, pojavi se neki detalj koji mi se uvali u kadar. Kao ta ljubičanstvena šolja sa pozlaćenom grafikom Korta Maltezea.

Izgledalo je kao da se sutra ništa neće promeniti. Dve i po godine pijem kafu dodirujući Kortove pozlaćene usne, a ja to nisam primetila sve do sad. Fokusiranost na detalj u ovakim momentima može biti fatalna za pripovedača kao što fokusiranost na detalj na pojedinim mestima priče može biti fatalna za književno delo, odnosno čitača.

Još gore biće ako se fokusiram na tebe. U stvari, taj deo nameravam da premotam, računajući da ne računam na stop.

– Sada ćeš moći da napraviš novu policu za začine. – Kažeš.

Klimnem glavom kao moj omiljeni smajli. Sporo premotavam. Na kalendaru pistać zelenim sans fontom ispisano „Oktobar“. Polomljena kvaka na vratima od kupatila. Nova sijalica za frižider, konačno smo je kupile. Dve i po godine u frižideru je bio mrak. Sat pored ulaznih vrata. Neznatno ubrzavam. Ključevi na natkasni. Tvoja podlaktica dok gasiš stonu lampu. Crvene papuče koje se okreću u bubnju za mašinu. Natpis na kuhinjskom elementu: Dvesta hiljada ljudi u Rusiji umre od posledica koje izaziva alkohol. Bacanje pegle po tom istom natpisu. Stop. Teglica sa mirođijom pada. Stop! Pribor na la.. Stop! Stop! Polomljena kugla na lusteru. „Coffe“. Stop! Stop! Stop!

– Stoj! Stoj! – Vikao je momak malo stariji od nas. Onda kada su upali na Zoranovu gajbu. Kada su sprovodili raciju. Ti si bila u wc-u, a meni su tražili ličnu kartu. Stala sam. Kada si izašla napolje, džukele su otišle. Na sledećoj žurci prepoznala sam te, ona što se upiškila od policajca. Šta si mislila da rade sa tim spiskovima?! Zvali su te Jaša-kardiolog, bila si najhrabrija u ekipi. A ne, otkud sad ovo… Stop! Stop! Stop!

Bili smo laki za održavanje, stan i ja. To nam je bilo zajedničko. Pljusneš nas vodom za rođendan, dva puta godišnje opereš prozore i to je uglavnom to. Ne iskamo mnogo vode, oboje smo vazdušni znaci. Od prošlog vikenda vazduh je pseći, pa se privikavamo, treba imati razumevanja. Pored adekvatnog psećeg smrada koji osećamo, fali nam adekvatna muzička podrška. Sva je prilika da se komšije neće pobrinuti za to. Na poslu su. Znam da ćeš ti kasnije u kolima da pustiš „Najduži je poslednji sat“, ali nemoj još početi sa tim tripovima pls, jer ću u tom slučaju da raspakujem laptop i pustim „Ovo je kraj jedne…“ Stop.

(Bonus track)

Ne čitajte ako se niste kao i ja, u filmovima sa hepiendom pitali šta ide posle kraja. A šta je bilo posle?

Ponedeljak.

Jeeeee ponedeljak.

Ustala sam. U kurac. Ustala.

Ponedeljak. Bljaks.

Dva jajeta, jedna paprika i malo origana. Jedna od dve moje samačke kombinacije za doručak. Ovo je ona prva, nadenula sam joj ime Do jajeta. Nisam luda za doručkom. Mrzim jutro posle. I zato što ga mrzim kažnjavam sebe spremanjem pokajničkog doručka. Kad se noću pekmezim, doručkujem jaja – jedan od tri moja principa, kojih se držim kao pijanci plota. Nova limena kutija u kojoj sada skladištim origano, bivša kutijica Najlepše želje, iznajmljena zajedno sa iznajmljenim stanom. Već prazna?! Stepen kajanja merim prazninom kutijice za origano, jer obe moje samačke kombinacije za doručak uključuju origano. Prva je feta sir i paradajz, začinjeni maslinovim uljem i origanom. To je kada ustajem ranije nego obično, kad mi san krene ispod cene, pa mi doručak zatreba pre dvanest… itd.