Svet Cvetke Lipuš nije uređen. Ali nije ni beznadežan. „Ovde se koordinate nastavljaju i zaustavljaju“, kaže u jednoj pesmi. Između ova dva pola, između nastavka i zastanka, organizuje se čitav život. Ali šta je to „čitav život“! Mnoštvo života, možda svi, koji ne slede „liniju naših poduhvata“, nego se mukotrpno bore da, ako već ne mogu da realizuju sebe, onda realizuju makar nešto. Stoga Lipuševe pesme tragaju: dovesti u harmoniju želje i celovitu realnost koja se na takav zahtev oglušuje. Spoznaja i ono proživljeno, želja i život, nada i iskustvo – to su suprotstavljeni parovi koji se uzajamno održavaju u dinamici.

Međusobno se ne podudarajući, unutrašnji i spoljašnji svet su suprotstavljeni i, tražeći pomirenje, ne mogu da nađu zajednički imenilac. Nije ni čudo: zajednički imenilac je matematički pojam, unapred izgubljen u carstvu osećanja i strasti.

PESNIKINJA MELANHOLIJE

Uzaludno je tragati za Lirskim subjektom koji uspostavlja mir sa sobom. Posvuda je uzbuđenje, razočaranje, putovanje na kraj nerava. Ali ne i do nervnog sloma. Stoga, Lipušova nije propovednica nesreće, nego pesnikinja melanholije. Njene pesme to postižu na gorak način. Jezik postaje militantan, ton agresivan. Pesme su oklop kojim se vlastita nepovredljivost brani od nametljivosti sveta.

Ovo nisu pesme koje lutaju u privatnosti. Autorka traga za egzistencijalnim nukleusom koji svi nosimo u sebi. Koje pesničko Ja ovde dolazi do reči, koliko je ovde razrađeno materijala iz ličnog iskustva, ostaje otvoreno pitanje.

prevod teksta: Dragan Radovančević