Legendarna maksima Lava Tolstoja o srećnim i nesrećnim porodicama koja otvara jedan od najvećih romana devetnaestog veka, teško da se danas, skoro vek i po kasnije, može smatrati tačnom. Nakon uvida u porodičnu dinamiku koji nam je donela psihoanaliza, skloni smo da kažemo da srećne porodice ne postoje, već da se porodice mogu smatrati manje ili više nesrećnim, odnosno manje ili više traumatizovanim. Književnost na balkanskim prostorima, na kojima se sve raspadalo i nastavlja da čini to nesmanjenom snagom i žestinom, kao svoju temu uzimala je porodicu u trenucima kada je počela da da preispituje i modifikuje velike istorijske narative, odnosno u trenucima kada je prolazila kroz proces približavanja savremenim književnim tokovima. Danas je to manje-više opšte mesto, mada su porodični cirkusi i porodična vremena i dalje teme koje pomažu književnosti da se skloni od velikih i teških reči i da se u sebi, ispotiha, preispita i presabere.
Iako bombastičnog naziva koji bi mogao da se čita i kao autoreferencijalan, prvi roman Miće Vujičića Oštar start (Stubovi kulture, 2010) ni izdaleka se u čitaočevu svest ne zadeva oštricom ili agresivnošću, naprotiv. Ovaj tihi i duhoviti roman, svoj put do čitaoca gradi na sasvim drugačiji način: poetskom repetitivnošću, prilično srećno odabranom metaforom fudbalske igre koja prati čitav narativ i mikroklimom toplog porodičnog doma koji je mesto neprekidnog sticanja i gubitka identiteta, sukoba i razrešenja, mesto na kojem se ukrštaju anegdota i priča, dva naizgled suprotstavljena kraja između kojih se prostire čitava mogućnost pripovedanja.
Glavno načelo kojim se narativ kreće jeste načelo izneveravanja. U trenutku kada u autopoetičkom iskazu predstavi sopstveno gađenje nad anegdotom kao savršenim načinom za ubijanje priče, narator počinje da niže anegdote i tako od njih stvara mozaiknu strukturu koju ćemo naposletku percipirati kao roman. Primena ovog vladajućeg načela postaće jasnija kada se pri i na samom kraju teksta postavi pitanje identiteta kako naratora, tako gotovo i svih likova u romanu. Treba istaći da se roman kreće u relativno uskom porodičnom krugu u kojoj je svaki član porodice priča za sebe. I kada se na kraju postavi pitanje o realnosti oca, onda će čitava struktura i svaki od likova biti izmenjeni tom sumnjom. Da li je njegov otac stvarno Sudac ili se radi njegovom bratu blizancu Simi (da li je postojao brat?), ili je njegovo rođenje posledica kratkotrajne avanture majke Mile sa pukovnikom Gadafijem? Da li je postojao Strahinja ili je to jedna od inkarnacija pripovedača?
Pitanja o identitetu koje je Vujičić uveo još na početku teksta ističući citat iz Proklete avlije o prirodi jastva, dobija na snazi tek na kraju romana. Ispostaviće se da je Oštar start priča koja, u svom stišanom registru, u stvari, postavlja jedno od glavnih pitanja i ispituje jednu od glavnih tema savremene književnosti i teorije – pitanje identiteta i prilično ga dobro razlaže u njegovim mnogobrojnim nijansama. I s tim saznanjem čitaocima će postati jasno zbog čega u romanu nema događaja, odnosno nema onog što bi se u klasičnoj naratologiji nazvalo zapletom. Oštar start kao da hoće da nam kaže da zaplet nastaje već samim rođenjem jer se već tada stvara konfuzija identiteta. Jedino što možemo da učinimo svaki dan jeste da u mrak izgovorimo reči „Ja sam“ i da se nadamo da će one biti prepoznate. I da naravno budemo spremni na to da uvek već izneveravamo sami sebe, odnosno da ono „Ja sam“ odjekuje u mraku sa neprepoznavanjem.
Pored izneveravanja glavnog dekartovskog načela postojanja, sopstvo se traži i u društvu i istoriji. Zbog toga je ono dvostruko istraumatizovano. Istorija je, posebno na Balkanu, izvor individualnih i kolektivnih rana. Sudbina strica Sime, oko koje je prividno ispleten roman, koja, ako hoćete, predstavlja večno odsutan centar za kojim se traga sa unapred poznatim rezultatom, ilustrativan je primer mešanja ličnog i političkog. Ona je paradigmatična ne samo za porodicu koja isti udes ponavlja i kao „najvažnija ćelija društva“, ali i kao skup pojedinaca, već i za društvo u celini, koje nestaje bez nade da će se ikada vratiti. Ako postoji ikakva nada da će se stvari održati na koliko toliko podnošljivom nivou, odnosno na nivou zbog kojeg nećemo crveneti, onda su to žene i majke. Dok se Sudac, Sima, deda-Duša i, konačno, narator gube i nestaju, žene ostaju u svojim pouzdanim identitetima. Majka Mila, aktivista i stomatolog, i baba Draginja, veštica, jedini su likovi u romanu koja imaju kakvu takvu postojanost. Gradeći novi matrijarhat, roman je opet na neki način izneverio svoju fudbalsku metaforu, kao tipične muške zabave.
Igrajući se stalno sa ispunjavanjem i izneveravanjem očekivanja, odnosno gradeći na tome narativnu dinamiku, Mića Vujičić je ispisao jedan zanimljiv i nadasve nadahnut roman. U ovoj knjizi nećete naći ništa od beton lige iz koje ona crpi svoju metaforiku. Pre će biti da se radi o majstorskim potezima velikih igrača koji se ne boje da nastupaju ni u najvećim ligama Evrope.
Piše: Vladimir Arsenić
e-novine.com
