(…) „Свет је доспео у руке људи“, стихом би то језгровито рекао Ото Толнаи, док његова апокрифна исповест „Кишињевска ружа“ за јунака персонификује „блесавог дечака“ који у свету демократских промена, сјаја и беде, љубавних и кафанских јада, призива гусарске мисије у одбрану славе и дигнитета једне друге реалности – нежне, асоцијативне, митологизоване и надасве лепе у својој ирационалности, мистичности интимног, личног искуства. Још један енфант террибле, редитељ Андраш Урбан, храбро се придружује Толнаију и у позоришту „Деже Костолањи“ у Суботици, сваком новом премијером стоји на све јачим барикадама света са смислом, света са осећањима и лепотом (која ће га спасити). Надахнуће, као централна фигура опстанка!
За „Кишињевску ружу“ рећи да је апокрифна исповест био би оксиморон да њен аутор није поета спреман да харфу замени радијатором, синдикалну кафану за бечку академију, Јерихонску ружу за Кишињевску, њен пупољак за увели пустињски цвет, да стварање подреди интимности, слободној асоцијативности, магичности, баш као што је и редитељ истоимене представе спреман да га у несталном координатном систему песме, у корак прати и напушта. Резултат је сличан поезији, само физички материјализован – апстракција, апсолутно јединство форме и садржаја, тло без граница, без рампе, али и без заштитне ограде.
Сцена потпуно очишћена од конвенција делује као полигон за бољшевички дневник блуза Толнаија и позоришни опус деи Урбана. У великој мери монтипајтоновски изрежиран рецитал „Кишињевске руже“ прекида лупа, дрека и вика, драмске пасаже чини двоминутно постављање и одношење (лутака) зебри, а посебан крешендо долази у виду ко зна колико (лутака) фламингоса, огледала и чинела, што је уједно и заштитни музичко-ликовни знак представе. Једноставна театралност – речи и аудио-визуелна компонента, без реализама, психологизама – чист ритам и музика, синтетисање енергије и динамике, то је оно што Урбан ствара од Толнаијеве песме: „калеидоскопски“ укомпоноване гласове, материјале, тела и тонове (композитор Силард Мезеи).
Интелектуално интригантно, попут некаквог теста (емотивне) интелигенције, теста духа, Урбаново позориште се не претвара да је нешто, оно то нешто – јесте. Дакле, тестира и стварност. Акције попут оне у којој разголићени глумци са шперплочама крију своје тело да би одмах затим уследила жестока ватра пејнтбол метака из оружја омиљених „мученица и мучитељки“ позоришта „Костолањи Деже“, Марте Береш и Андрее Ердељ, или оне у којој комад глине у игри мушких постаје сурогат глава Акоша Бузе, коју Имре Елек Микеш дечачким одушевљењем пробурази иглом, да би одмах затим глава (и њено тело) отишле са сцене, чиста су поезија, па отуда „Кишињевска ружа“ није само Толнаијев домаћи терен. То је терен у којем ствари прерастају у стихове, а ови у (сценску) стварност на један „искривљен“ начин. Рецимо, зашто напад на разголићене мушке индивидуе не би представљао актуелну друштвену енергетску размену сексуалности? Бузин третман кафанску, момачку зафрканцију с озбиљним конотацијама? Зато што би то тако било банално, а овако је не(пр)оцењиво. Узбудљиво, духовито и дирљиво, све у исто време. Аутори се стиховима и сценама ругају стварности, а ова их ипак слуша и одговара!
Упркос и упркос свему, плус фанатичној посвећености глумаца, позориште Андраша Урбана је позориште које се одриче. Баш као што својим над- и магично-реалистичким стварањем ради и поезија Ота Толнаија. Они рефлектују очај, болест (на смрт) савременог човека/ уметника, његову распарчаност која се наизглед парадоксално (ирационално, алогично), интуитивним уметничким поступком поново задобија, односно сабира, разабира као цела у смислу властите слободе. А та слобода без проклетства оног што нам нејасно, неизречено, неостварено „лебди на уснама“, не би имала перспективу, дубину. Отуд одрицање од освојеног-изгубљеног заправо и чини здрав заокрет ка
добитку.
(Игор Бурић, Дневник)
