Reditelj Nebojša Bradić uspešno je dramatizovao i režirao nekoliko važnih dela Ive Andrića, Borislava Pekića i Meše Selimovića, sa tim predstavama gostovao na mnogim scenama u zemlji i inostranstvu, dobio mnogo nagrada na festivalima, pa su te njegove dramatizacije igrane i u režijama drugih reditelja, čak i u pozorištu u Istanbulu…Bradić se dugi niz godina bavi delom Meše Selimovića – radio je i Tvrdjavu i Derviša, obe predstave vrlo uspešno u saradnji sa velikim krušervačkim glumcem Milijom Vukovićem, a sada je u godini jubileja – sto godina rodjenja velikog pisca, sem što je kao Ministar Kulture pokrenuo inicijativu o obeležavanju te godišnjice, uspešno i svečarski, rešio da i napiše komad, baziran na činjenicama iz dramatičnog života ovog pisca, drugog Andrića, kako su ga mnogi zvali, još za života. Drama je sastavljena kao jedna opsesivna priča o zagonetnoj sudbini Mešinog brata, tragičnog junaka nekog istorijskog nesporazuma – čovek je osudjen i streljan od svojih saboraca, partizana, zbog, kako izgleda, neke minorne optužbe o sitnoj, neregularnoj pozajmici nekog nameštaja iz državnog skladišta!…Cela ta epizoda je dosta tajnovitra i prilično neubedljiva, pa je RAZJAŠNJAVANJE te enigme, moglo da bude realno polazište za dramska i pozorišna istraživanja, iskusnog reditelja i dramatizatora Nebojšu Bradića.
Delo je režirao, takdje iskusni, Milan Karadžić i to u pozorištu Repubike Srtpske u Banja Luci – malo neobično da se nije našlo mesta u nekom beogradskom pozorištu, da se taj komad autora i ministra, postavi na scenu, u godini jubileja tako važnog pisca?! Glumci pozorišta iz Banja Luke pristupili su sa entuzijazmom analizi ovih dogadjaja, kako im je to tekst omogućio i kako ih je reditelj kroz taj materijal vodio. U ukupnom skoru dobili smo jednu svedenu dramsku hroniku nekih dogadjaja, o kojima se i dalje vrlo malo zna. Autor Bradić se nije potrudio, kako izgleda po rezltatu – delu, da potraži arhivske materijale, da izvrši ozbiljnju analizu dogadja, ili ni on sam nije mogao da pridje faktima iz arhive, ili ih je namerno ignorisao – nije vodio razgovore sa ljudima od kojih bi mogao da sazna ŠTA SE TU STVARNO DOGODILO?…Ovako, ostalo je neko prepričavanje prepričavanja, ostale su neke natuknice i neke ideološke opaske, onako poznato – može-da-bude-ali-ne-mora-da-znači, što nije na nivou savremene dramske tehnologije i elementarnog napora za istraživanjem i vrednovanjem ISTINE i fakata…To je, zapravo – premalo za jedan autentičan dramsko-analitičko-dokumentaristički komad, kakvim se prikazuje u najavi, ovaj dramolet INSPIRISAN nekim dogadjajima iz života nekih ljudi i vremena u kome su se dešavale svakakve strvari – sloboda je bila dostupna samo vlasti – policiji, politici i moći!…Mislim, da je dramsko štivo dobilo male boginje jedne, prlično tendenciozne i prilično našminkane, ideološke igre sa činjenicama koje, zapravo – uopšte nisu ni prikazane ni otkrivane. Umesto da se teži OTKRIĆU tajne – ovde se radilo o novim premazima tajanstvom – o navlačenju još jedne, dodatne maglene koprene – uvlačenjem likova u još jednu, izmišljenu ljubavnu priču, koja se u režiji Karadžića, nameće kao, prilično važan ključ tumačenja odnosa u toj priči!… Carstvo polupodataka, natruha, polusitina, izmišljanja, ovlašnih političkih i ideoloških šamara post festum pameti – tumačenja jednog vremerna sa tačke gledišta SADAŠNJE ideološke potrebe o blaćenju jednog, već srušenog sistema – sve je to delovalo prilično nedolično, a sa tačke istinoljublja – klimavo, pa čak i posrnulo!
A što se tiče UMETNIČKIH aspiracija, samog teksta Nebojše Bradića, mislim da je glavna linija ovog dela vezana za pojednostavljenje odnosa, pogrešno predsatavljeno kao svedeno i lapidarno, redjanje jezgrovitih i ubitačnih pojmova o ljudskoj patnji. Tako ovo dramsko štivo deluje poprilično naivno, umesto direktno, deluje neuverljivo umesto asocijativno, sveže i referentno podrazumevajuće, deluje optužujuće umesto tumečeće, deluje nedoživljeno umesto modernistički, deluje preskromno u emociji, umesto surovo u ekspresiji, deluje hladno, umesto klasicistički direktno, deluje namešteno, umesto vešto odabrano – u sekvenci, u karakteru, u lakoći i eleganciji izraza. Mislim da je Nebojša Bradić, koristeći se ideološkim pojmovima savremenog, paušalnog optuživanja partizana i komunista, tadašnje revolucionarne vlasti, za sve i svašta, sa pozicije, ne REALNE pravde, nego tendencioznog REVANŠIZMA, sa pozicije, tom revolucijom RAZVLAŠĆENE klase i malogradjanske ideologije – sada, kad je ta klasa PONOVO zauzela sve pozicije i vrši naknadnu REVIZIJU istorije – došao do zaključka da je kucnuo čas da se OSVETLI tajanstveni zločin nad bratom velikog Meše Selimovića!..U redu – ali onda neka ga i OSVETLI – istinom, faktima, dokumentima, autentičnošću!…Ovako – ispalo je jedno jalovo jadikovanje, bez ikakavih fakata, samo ispounjeno jednom ideološkom agresijom, bez pravog stila, bez umetničkog rafinmama, bez energije i bez svežine. Sve je bilo kao na nekom lošem školskom času nekog frustritranog profesora, koji ni sam nije dobro savlado lekciju koju predaje.
Režija se bavila nekritičkim dokazivanjem ovih situacija, koje su skakale iz ideologije u ljubavničke strasti – sve podjednako neubedljivo i podjednako kiselkasto i lumunžutasto. Glumci su igrali staromodno – sitnorealistički, bez pravih karaktera, sasvim površinski i bez svežine. Glavni lik je bio, više kao neki saobraćajac – kako se to kaže u pozorištu – išao je od scene do scene i sprovodio likove i radnje, od jedne raskrsnice do druge – odgovarao na pitanja i bio ogledalo drugim likovima, da se iskažu. Tu nezahvalnu ulogu, koju je Bradić krstio Muharem, prilično suzdržano odigrao je Aleksandar Blanić. Izvesnog diplomatu, igrao je sitnorealistički i školski, Željko Stjepanović, samim tim što je taj lik koncipiran baš onako plakatski, kako bi ga prikazao neki socrealistički, dobro potkovani ideolog, onog vremena. Marija – enigmatična Nemica – žena ili ljubavnica Mešinog pokojnog brata, pa onda ljubav Mešinog života, što je, izgleda, sve potpuna izmišljotina, tako reći, najgori falsifikat, bila je spretna i kako-su-joj-rekli-da-igra-igrala-je – malo se naslanjajući na filmsku, malo na pozorišnu literaturu opštijih mesta – Nikolina Jelisavac. Dva lika su bila prilično atraktivna – svaki na svoj način – jedan pogrešno – u ulozi pomoćnika Ministra policije – sasvim kozerski, kao neki Nikoletina Bursać, ili Pepo Bandić iz Osme ofanzive – Aleksandar Stoković – karikatura i smehotvorac… A drugi je bio sasvim srčan i imao je čak i jednu autentičnu scenu – JEDINU U KOMADU – priznanje da je on ubio tog nesrećnog brata u streljačkom vodu – izvesni junak KNEZ – koga igra sasvim dobro – Branko Janković. On je i pored jako smušenog i neodredjenog teksta tog priznanja – ’oće li mu reći, neće li -…pa ’oće li se pokajati, pa će se još i ubiti na kraju…sve je on to POKRIO svojim glumačkim darom, kao što su nekad odlični glumci, kao Paja Vujisić, ili Žan Gaben, pokrivali slabe scenarije kasnijih kultnih filmova ili predstava i po svetu i kod nas.
Pa je tako i bilo – jedna dobra scena, jedan dobar lik, u inače, ne baš predugoj predstavi, bez velikih ambicija, u jubilarnoj godini Meše Selimovića. Tako mu je to.
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – utorak, 9.novembar 2010.
