Razlika između očekivanja i stvarnosti može da bude marketinški uspeh, ali i velika zamka. Potrošači, a i čitaoci, spadaju u neku vrstu onih koji kupovinom i trošenjem zadovoljavaju svoje potrebe, u zamenu za svoj teško stečeni novac najčešće uzimaju ono što im je preporučeno ili ono od čega imaju određena očekivanja, pa kad se ta očekivanja iznevere, onda nastaje belaj, iako se povremeno dešava i suprotno. Naime, izneveravanje očekivanja može da ode i u pravcu boljitka. Kada, dakle, vidite naslov Treće poluvrijeme, a iznad njega ime Emira Imamovića Pirketa, poučeni iskustvom prethodna dva romana (Jel neko video…. i Tajna Doline piramida), očekujete neku bosansku verziju Ante Tomića, jer, zaboga, naslov je tako socrealističko fudbalski, tako ironično nostalgičan, da se iza toga mora kriti neka sprdačina koja od vas neće zahtevati previše mozga, ali će uspeti da vas pristojno zabavi. Kad ono, međutim.
U pitanju je jedna od mračnijih knjiga koje se tiču posleratne Bosne, posebno stoga što sve jeste umotano u oblandu Imamovićevog karakterističnog humora i narativne tehnike kratkih epizoda punih vrcavog dijaloga. Radnja je smeštena u mitski šupak bosanske provincije (mada je univerzalno balkanski primenjivo), mesto simboličnog imena Podgrad, koje nikako ne treba da asocira na istoimeno naselje u Sloveniji. A šta sve postoji u jednom tipičnom socijalističkom fabričkom gradiću, opšte je mesto odrastanja u SFRJ. Ipak, u prvi plan su izvučene tri ključne stvari – fudbalski klub, lokalna policijska legenda i prijateljstvo od detinjstva. Od ova tri narativna motiva koje prepoznajemo i iz književnosti ali i iz popularne kulture, sačinjen je narativ Trećeg poluvrijemena. Drugim rečima, u Imamovićevom romanu naći ćete čitav reperotar jugoslovenskog filma i televizije osamdesetih, ali uz taj neverovatan dodatak očaja koji su doneli rat i tranzicija. Jer sve se moglo sasvim drugačije završiti da se nije u jednom trenutku neko popišmanio i naprosto odlučio da je ubijanje mnogo bolje rešenje od razgovora. Moglo je Treće poluvrijeme lepo biti roman o pobedi amatera sa srcem nad profesionalcima koji potcenjuju protivnika. Ili je narativ mogao da ispriča lokalnu verziju priče o Žilu i Džimu. Sve bi to moglo da bude da nije bilo tog prokletog rata i svega što je sa sobom doneo. A doneo je uspon svake fukare koja se mogla zamisliti, doneo je vehabijski pokret među mahom sekularne Bošnjake i doneo je mučenje i rat mladićima koji su mogli biti sasvim obični, ni dobri ni loši.
U romanu Imamović je iskoristio nekoliko tehnika da bi svojoj navodnoj i očekivanoj humorističkoj fabuli dao tragičku notu. Pre svega radi se o intervencijama u temporalnom rasporedu sižejne građe, odnosno o činjenici da se roman ne odvija pravolinijski na vremenskoj osi, već da se kroz vreme kreće skokovito, naizgled bez jasne motivacije. Međutim, ovakvo teranje čitaoca na pažnju i budnost, odnosno na neprestani proces rekonstrukcije uzročno-posledične hronike, omogućavaju Imamoviću da pripovedanju diktira ritam, a samim tim i čitalačke emotivne reakcije. Upotreba dokumentarističke građe, odnosno pseudodokumenata poput novinskih članaka i reportaža, kao i transkripta televizijskih priloga daje romanu težinu svedočenja, a posebno je važno što je ovakav pristup korišćen za određene segmente fabule i problematizaciju onoga s čim bi kao pripovedač imao prilično nevolja, koju god perspektivu da izabere. Tako je u romanu na ovaj način progovoreno o vehabijskom pokretu u BiH, ali su i sva razrešenja dramskih sukoba data kroz novinske tekstove. Sačuvavši tako iluziju objektivnosti, Imamović je potcrtao stanje tranzicione Bosne čijim medijskim prostorom još uvek šetaju ostaci rata i u kojoj smirenja gotovo da nema. U brzom sekvencionisanju, autor je uveo poređenje unutar tih rafalnih pasaža. Naime, iako po sebi kratka poglavlja romana, u njima se suprotstavljaju dve perspektive, pa se tako u pasusima smenjuju i porede perspektive koje se često nalaze u stanju tragičke ironije i neznanja jedna prema drugoj. Na primer, u jednoj rečenici čitamo šta se dešava Muhi, a već u sledećoj o Selminom i Zekinom životu u Sarajevu. Ovakvo „mešanje“ takođe služi da naglasi ćorsokak u kojem su se našli junaci njegove priče čije će problematično oslobođenje samo istaći njihovu tragičku poziciju unutar romaneskne strukture koja veoma uverljivo oslikava stvarnost. Drugim rečima, Imamović je, čini se, uspeo da pronađe tipično i da ga učini verovatnim i mogućim. Jedino što je izostalo u ovom nizu aristotelovskih teorijskih konstrukata jeste katarza, do koje izgleda nećemo skoro doći, ali to svakako nije krivica Pirketovog romana.
Treće poluvrijeme je svakako najbolji roman ovog, još uvek mlađeg bosanskog pisca. U njemu je uspeo da se izdigne iznad svojih uzora i da dotakne onu tačku gde se humorno pretvara u groteskno, a groteskno u užasno. To je ono mesto koje nas vraća u stvarnost i tera nas da se nad njom zapitamo. Kao kad se nagledate onih užasnih klipova sa youtubea u kojima se pojavljuju razni manijaci iz komšiluka kojima se smejemo, a onda ugasite kompjuter, izađete na ulicu i sve ih ponovo sretnete uživo. E, to više nije smešno!
Piše: Vladimir Arsenijević
e-novine.com
