Аутобиографија душе

(Владимир Кецмановић)

Мемоарска књига Емира Кустурице „Смрт је непровјерена гласина“, која се управо појављује пред нашим читаоцима је, заправо, књижевна адаптација ауторовог животног филма, која се преплиће са филмски и филмично виђеним светом са којим се његов живот судбински испреплео. Пошто око обожавалаца никада није морао да се труди – Емир Кустурица се током живота својски трудио око непријатеља, успевши да потенцијал тутумрака који ће да га оспоравају искористи до максимума

Срећна игра метафорама једна је од основних одлика успешног књижевног дела. Она уметничку прозу чини различитом од неуметничког текста.

Најтрофејнији балкански уметник свих времена, редитељ Емир Кустурица, у својим филмовима је доказао да метафорама зна да барата. Доказао је то и у краћим текстовима које је током каријере написао и изговорио.

Ових дана, међутим, из штампе излази велика метафора Кустуричиног живота, књига која се зове „Смрт је непровјерена гласина” и која ће стручњаке и „стручњаке” за књижевност, професионално оптерећене навадом да књиге сврставају у фиоке – да баци на тешке муке.

Књигу „Смрт је непровјерена гласина” најлакше би било окарактерисати као аутобиографију. Али, то одређење, ако и не би било сасвим нетачно, свакако би било инвалидно и банално. Јер, књига која почиње одласком Јурија Гагарина у космос, а завршава потресном сликом уметникове мајке која са покојним супругом разговара на клупи смештеној тамо где су некада пролазили возови – никако не може да буде само аутобиографија.

Грађена као раскошна фреска, саздана од незаборавних, у књижевни језик преточених слика, „Смрт је непровјерена гласина” је, заправо, књижевна адаптација ауторовог животног филма у којој се сцене из филмова које је снимио и сцене које су снимања пратиле смењују са сценама из филмова који су пресудно утицали на његов живот. Ови се, опет, смењују са ауторовом филмском и филмичном судбином, која се преплиће са филмски и филмично виђеним светом са којим се његов живот судбински испреплео…

Резултат: импозантан литерарни филм, саздан од безброј филмова – снимљених и неснимљених.
Ако ово одређење стручњацима и „стручњацима” за књижевност делује превише слободно, предлажем им једно мање храбро: поетска аутобиографија. Или – ако су ипак спремни на смелије искораке: аутобиографија душе.

Да би се аутобиографија Кустуричине душе препричала, била би потребна још једна књига.

На малом простору којим располажем, навешћу само неколико детаља, од којих би сваки могао да буде тема засебне књиге: потресна прича о несрећном сарајевском алкохоличару ожењеном проститутком, чије тело, пошто се смрзао остављен и пијан, клинци који су га за живота задиркивали, носе као да им је род најрођенији; прича о психијатру, бившем робијашу Титовог (анти)стаљинистичког логора, код кога аутор долази да се извуче из кризе у коју је запао снимајући филм о жртвама Титовог (анти)стаљинизма, а који, чувши шта је тема филма и бризнувши у плач, натера аутора да га теши и тако га несвесно излечи; љубавна прича у којој судбина аутору не дозвољава да „Амаркорд” Фредерика Фелинија, свог уметничког идола, одгледа без жене свог живота…

Књижевност се смрћу много бави – по многима се и не бави ничим другим него њом – а констатација да је смрт непроверена гласина једна је од најупечатљивијих мисли о смрти на коју сам наишао – наоко гег, а у ствари дубока да дубља не може бити – једна од најлековитијих а уједно најтачнијих дефиниција које сам икада прочитао или чуо.

У игри метафорама, на којој почива дубински слој ове књиге, та мисао је коначно исходиште, лајтмотив који уједињује све остале мотиве: писање ове књиге је борба против заборава који је брат смрти, и уједно борба против свих непроверених гласина које из те, најстрашније, произлазе – тријумф истине над себичним питањем „гдје сам ја
у тој причи”, које људе тера на свакојаке пакости и непочинства…

Уметници Кустуричиног формата армије обожавалаца стичу са лакоћом. Уз армије обожавалаца, међутим, у пакету иду и пукови завидљивих „тутумрака”.

На Балкану, одакле и потиче ова необична реч, која се у Кустуричиној књизи помиње често, употребљена на правом месту и са много духа – тутумраци наступају у формацијама не мањим од бригаде.

Пошто око обожавалаца никада није морао да се труди – Емир Кустурица се током живота својски трудио око непријатеља.

Гајио је и гаји своја непријатељства, успевши да потенцијал тутумрака који ће да га оспоравају искористи до максимума.

У његовом случају, они не марширају ни у бригадама, него у дивизијама.

Нема сумње да ће и ова књига стећи армију обожавалаца. Али, и да ће бити повод за нове нападе и оспоравања.

Биће бесни заинтересовани србомрсци који му никада неће опростити што је, као и Андрић и Селимовић пре њега, успео да у себи превазиђе несрећне и крваве поделе на које су један народ натерале велике силе и агресивни
експанзионистички религијски концепти – и крене путем којим га воде корени и језик.

Наћи ће се љутих српских затуцаних ксенофоба, које иритира његово име, ма шта говорио и радио.

Ипак, најљући ће, вероватно, бити српски себемрсци, који најзначајнијем уметнику Балкана не могу да опросте што се не стиди да каже како им је сународник, и тако оправданост њиховог аутошовинизма опасно доводи у питање.

Ови последњи већ дуго српску националну политику оптужују да тежи експанзији у ширину, уместо у висину. Вођени том логиком, човека који је – док српски простор сужава ли се сужава и неизвесно је када ће да се сузи на „политички коректну” меру – учинио највећи појединачни подвиг управо на плану „висинске експанзије” – они би, пре свих, морали да славе.

А не славе. Чак ни из лукавства. Чак ни „декларативно”.

Али, Кустуричин живот јесте филм, као што његови филмови јесу пуни живота.

А какав би то био филм без негативних ликова. И какви би то били негативни ликови, када, лажући друге, не би лагали себе. И каква би то била лаж ако јој ноге не би биле кратке.

Ако је смрт непроверена гласина, против ње се, као и против свих гласина, ваља борити истином и добрим памћењем.

Емир Кустурица је у литерарној адаптацији свог животног филма тој фаталној гласини храбро стао на црту.

*

Fleke od krvi se ne skidaju

(Igor Živković)

Emir Kusturica, u crkvenim knjigama Herceg Novog zaveden kao Nemanja, objavio je svoju prvu knjigu, autobiografiju pod naslovom Smrt je neprovjerena glasina. Izdavač patriotske Novosti, sve kako valja i trebuje. Cijena, prava sitnica, 490 dinara. Pa šta nam to saopštava srpska Leni Rifenštal u svojoj knjizi? Nista naročito, reklo bi se. I takav utisak ostaje do pred sam kraj

Pisana pripovedačkim stilom srednjoškolca, doduše iz neke jezičke gimnazije, knjiga vas, dok je čitate pravi besnim (bez obzira šta mislite o autoru) obzirom da je takvih prosečnih iliti bezličnih autobiografija napisano na stotine, možda i hiljade. Nije problem u stilu, opštim mestima koja su uobičajena za tu vrstu štiva, već u činjenici da Emir lukavo izbegava (skoro) sva sporna mesta u svojoj autobiografiji, po sistemu nit luk jeo nit luk mirisao.

ZABORAV KNJIGU GRADI: Lukavština je utkana i u rečenici kojom počinje literarni prvenac slavnog reditelja, a koja glasi Čovek je sklon zaboravu. Istina, na to Nemanja verovatno i računa kada je u pitanju njegov angažman sa Miloševićevim zločinačkim režimom, obzirom da je preskočio da razjasni ili barem pomene sporne događaje i svoju ulogu u njima, oko kojih se javnost svaki put delila na dva nepomirljiva tabora. Očekivalo se više od nekoga ko sebe često reklamira kao inteligentnog i koga neposredno okruženje, sastavljeno od njegovih fanova (poput Neleta Karajlića) naziva profesorom.

Albert Šper je pišući svoju autobiografiju pod nazivom Sećanja iz Trećeg rajha, a vremena je tokom dvadesetogodišnje robije imao na pretek, gnjavio čitaoca namernika i to na prvih više od stotinu stranica – naširoko objašnjavajući svoje arhitektonske i građevinske domete, sa detaljnim tehničkim opisima projekata, proporcijama, silnim građevinskim radovima završenim pre roka i slično. Time je sugerisao čitaocu da, eto, nije podlegao takvoj jedinstvenoj prilici koju bi poželeo svaki mladi arhitekta. Bila je to providna strategija, no to je ipak bilo manje važno, obzirom da je Šper priznao svoju krivicu i na sudu u Nirnbergu, a zatim to ponovio u autobiografiji. Nemanja, pogađate nije imao snage za tako nešto. O toj vrsti njegove doslednosti nešto kasnije.

Prvi čovek ujedinjenih mokrogorskih emirata, kaže pri početku da je dobro što piše ovu knjigu, da eto ostane dokument o njegovom životu. Hvala, nije trebalo. Dokumenata je ostalo više nego dovoljno. Umetničkih, ali i onih drugih. Nedostaju samo sudski, no to se ionako nikad neće dogoditi.

UGALJ ZA KINOTEKU: Pripovedanje počinje polaskom u školu, odrastanjem u Sarajevu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, porodičnim anegdotama, dečjim nestašlucima i slično. Uobičajeno za autobiografije i poprilično nezanimljivo.

Pogledaj kolika ti je glava, bumbaru bi trebao godišnji odmor da oko nje napravi krug, jedan je od citata iz knjige, koje budući Nemanja pamti iz prvih školskih dana, a koji nam valjda poručuju kako veliki reditelj može biti i samokritičan, objektivan, šta li. Kao mali često je slušao oca kako Tita naziva najobičnijim diktatorom – konobarom koji će nam svima doći glave. Knjiga obiluje i kvaziduhovitostima poput one da je u svet filma zakoračio 1973. godine, ubacivši pola tone uglja u podrum Jugoslovenske kinoteke. Pominje i da se kao relativno mlad susreo sa pojmom darvinizma i načela da veća riba jede manju ribu. Cinik bi dodao da je pomenuto načelo bilo ideja vodilja prilikom spornih trenutaka njegove karijere.

Na desetak mesta se pominje, bilo kroz majčine reči ili Emirova opažanja da je bio isti otac. Ništa čudno, no negde na sredini ove knjige, zapisao je očev odgovor nekom poznaniku iz Saveza komunista koji ga je optužio da je muslimanski nacionalista – Budalo nisam ja muslimanski, ja sam srpski nacionalista – navodno je rekao Murat Kusturica. Dakle ideja iver – klada, bio je prvi Nemanjin pokušaj da objasni svoje bedne i neretko fašističke stavove.

OZNA SVE DOZNA: Zanimljiv je i trenutak pred polazak na studije režije u Prag, kada odlazi u stanicu milicije po pasoš, i tamo doživi pokušaj vrbovanja od strane lokalnog udbaša. Zgađen zatim odlazi svom ocu u Izvršno vijeće Bosne i Hercegovine, besno pred njega baca pasoš, uz reči: Ovi tvoji hoće da ja postanem doušnik, ja odlazim da studiram režiju, a ne policijsku akademiju. Interesantno, radi se o istom onom Kusturici na čijoj je promociji pre tri dana bio i šef BIA-e. Sada mu to ne predstavlja problem, čini se.

Ima u knjizi i autocitata poput Jebem ti državu, misleći naravno na Titovu SFRJ, onu istu državu od koje očekuje stan, žaleći se kako vlasnik venecijanskog Lava i kanske Palme još uvek nije dobio stan od države, nego eto skroman i radan kakav jeste sa ženom i decom živi u stanu roditelja svoje supruge. Čuvena izjava iz 1985. godine, na dan dodeljivanja palme za Oca na službenom putu kako eto baš tog dana menja parket u stanu svog prijatelja, izgovorena je s tim ciljem – priznaje Kusturica, da nadležne na taj način opomene na svoje nerešeno stambeno pitanje. Siroti Emir na nebrojeno mesta u ovoj autobiografiji otkriva pojedinosti iz ličnog morala koje bi najradije sakrio, no slučaj je hteo da se pravednički raspisao i o takvim pitanjima. Suvišno bi bilo napominjati da je stambeno pitanje ubrzo bilo rešeno dobijanjem stana u centru Sarajeva.

PROPAGANDA SE NE RAČUNA: Kad smo kod već morala, Kusturica u pseudofilozofskom divljenju citira nekog užičkog seljaka koji na pitanje šta je moral – odgovara moral je ono što se mora, dok je analogno tome nemoral ono što se ne mora. I to je za Nemanju vrhunska definicija morala. U redu bi sve to bilo, da se dotični osim divljenja na papiru, pridržavao dotičnog načela tu i tamo u životu. Ovako, sve se svodi na onu čuvenu “Vojnik o skraćenju, kurva o poštenju….”. Ponosan je i na mestu na kome  ističe da nikada nije bio član Saveza komunista. Dirljivo. Umesto toga bio je propagandista srpskog SK, kojeg je Milošević 1990. godine pragmatično preimenovao u SPS, najzločinačkiju partiju na ovim prostorima svih vremena. No, tu sitnicu Nemir ( Emir + Nemanja) ne spominje.

Svestan da ga Bosanci smatraju za amoralnog gada zbog služenja planiranom zločinu, Emir opisuje epizodu iz 1990. godine, kada mu je jedna od bošnjačkih trgovaca oružjem u Visokom pokazao pun podrum kalašnjikova, nudeći mu ih za 150 nemačkih maraka. Ne sumnjam u autentičnost te priče, nego mi se čini da je neka druga strana na raspolaganju imala izvesnu JNA i pripadajuće magacine pune najrazličitijeg oružja, o tenkovima i hiljadama hiljada artiljerijskih oruđa da i ne govorimo. I to nije jedino mesto u ovom spisu gde provejava misao koja bi otprilike mogla da glasi: šta su tražili, to su i dobili. Na jednom mestu novopečeni pisac to pominje i eksplicitno, doduše u vidu pitanja, te odmah citira reči Bakira Izetbegovića, da ako i bude tako, postoji neko ko će i Srbima opaliti ćušku. Misli se, naravno na Amerikance. Ponovo, dakle podlost.

KAKO JE EMIR SREO SLOBU: Oni koji su najviše stradali u Trećem balkanskom ratu, kako će jednom, siguran sam, biti nazvani ratovi iz devedestih, Bošnjaci, kojih je pobijeno više od sto hiljada imali su taj pogani plan sa toliko samožrtvovanja, pa potom dolazak američke konjice, sve ne bi li naudili Srbima. Pa ako je i od zlatiborskog šeika, mnogo je. Takve postavke zaista nismo imali prilike da čujemo još od Dragoša Kalajića, Mome Kapora i sličnih kretena. Karadzićeva lupetanja u Hagu, se ne računaju, obzirom da spadaju u domen psihopatologije.

Vredna spomena je i epizoda, koju mu novinari sa savešću, često spočitavaju, tzv. viski kod Miloševića. Susret je upriličen posle snimanja filma Underground. Milošević je, kako piše Nemanja, bio poprilično pijan, i za svoje saradnike kao i za lidere bosanskih Srba govorio – Sve su to pičke. Emiru se to nije svidelo jednako kao što mu se nije svidelo ni to što predsednik toliko psuje. Dok je Milošević pijan baljezgario neprekidno je zvonio telefon. Balkanski krvnik se nije javljao, telefon je zvonio i dalje. Kusturici nije bilo baš jasno kako su to svi postali p…, osim predsednikove supruge, koja je zapravo bila ta koja je  pokušavala da Miloševića dobije telefonom. Razlog upornom zvanju je, tvrdi Kusturica, bio taj što se Emir nikako nije dopadao Mirjani Marković i i njenom sinu Marku. To valjda ima za cilj da Kusturicu predstavi boljim nego što jeste. Jer ako te omražena MM ne voli, mora da si čovek na mestu.

VELIKO FINALE: Iščitavajući ovo nezanimljivo štivo bio sam besan na samog sebe zbog, kako mi se činilo, uzaludno bačenih 490 dinara, koliko je koštala ova knjiga. I to ne iz bilo kakvog animoziteta prema Kusturici, nego iz posve praktičnih razloga. Na ovogodišnjem sajmu knjiga za pomenuti iznos moglo se kupiti daleko korisnije štivo. Recimo knjiga Srđe Popovića ili Politika simbola Ivana Čolovića, koje su bile duplo jeftinije, o kvalitetu i sadržaju da ne govorimo. No, ispostaviće se da nisam bio u pravu. Nije sve bilo uzaludno. Na samom kraju (a gde bi drugo) usledilo je grand finale. I to je razlog zbog kojeg je Emir objavio autobiografiju.

Dijalog vođen (dok je rat u Bosni u punom jeku) sa majkom Senkom u Herceg Novom koji zatvara ovu autobografiju, način je na koji Emir pokušava da opere sebe, zaboravljajući da je to Sizifov posao, iz prostog razloga što se fleke od krvi kao što znamo, ne skidaju. To sto je Emirova odgovornost od koje uporno pokušava da pobegne, moralna a ne krivična, ne menja mnogo na stvari.

Dakle sirota žena pita sina – Čiji si ti sine? Emir se pravi da ne razume. Majka ponavlja pitanje. Ajd’ mi sad reci, ali iskreno, čiji si ti čovjek, jel tačno ovo što se priča po komšiluku?

Toliko sam htio da budem nečiji, Bio sam čak spreman da zbog nekog stradam, ko onaj tvoj Dapčević zbog Staljina – odgovara najpoznatiji srpski reditelj.

Što bi to bilo, pa nisi ti glup? – interesovala se dalje majka.

Ali, moja Senka, nema više pravih likova. Htio sam da stavim nečiju tetovažu k’o Maradona Fidela Kastra.

Nemoj da me zamajavaš, čiji si ti čovjek? Komšinice vele “Tvoj Emir je, nema sumnje, Miloševićev čovjek”, jel to tačno?

Hoćeš da budem iskren?

Hoću, naravno.

Tako bi volio, moja Senka, da mogu da obradujem i tebe, ali i sebe, pa da kažem – jesam. Kada je došao na vlast ja sam pogrešno odredio stranu svijeta. Zajebo sam se, pošto sam se upleo u priču o pravdi, a stvar je bila u tome što je tada Zapad počeo da se širi na Istok.

Pa što nisi šutio, bilo je dovoljno samo da šutiš? – interesovala se majka.

E pa zato, što sam bio idiot.’ glasio je odgovor.

Bože Emire, ja sam uvijek mislila kako si ti inteligentan.

Samo što ga nisam istetovirao na ramenu ko Maradona. Onda se pojavila njegova žena pa je mnogima otvorila oči.

Emir na kraju eksplicitno kaže da je, kad je već napravio grešku, želeo da bar ostane dosledan, poput najpoznatijeg golootočkog logoraša Vlade Dapčevića.

(e-novine)