Knjiga izabranih pesama «Ako sam samo misao» (objavljena dvojezično: na srpskom i engleskom jeziku) svojevrsni je egzemplarni katalog njenog dosadašnjeg pesništva, odnosno nešto što bi se u muzičkoj produkciji etiketiralo sa The best of… Zanimljivo je napomenuti da se Vida Nenadić u ovoj knjizi pojavljuje u tri «uloge»: kao autor pesama, kao neko ko je načinio ovaj izbor pesama… i kao prevodilac svojih pesama što, mora se priznati, predstavlja pravi kuriozitet u svetu, ako ne svetske a ono bar domaće, književnosti… Francuska pesnikinja i slavista Mirej Roben (Mireille Robin) je svojevremeno u intervjuu za «Književnu reč» rekla da je prevod novo stvaranje… Sa ovom tezom bi se zasigurno složila i Vida Nenadić koja je prilikom prevođenja i prepevavanja svojih pesama na engleski jezik neizostavno imala osećaj kao da piše nove pesme ili bar da piše neke varijacije postojećih pesama. U tom neprekidnom i nepreglednom carstvu mogućnosti odslikava se sva lepota kreiranja, odnosno nastajanja novog dela…

Kroz ovako organizovanu knjigu dolazimo do zaključka da su tematska usmerenja poezije Vide Nenadić izuzetno raznovrsna, dok su misaona uporišta najčešće vezana za preispitivanje ključnih mesta čovekove egzistencije. Pesme Vide Nenadić su retke intuitivne snage, misaone i idejne zaokruženosti. Ova pesnikinja je u svojim poetskim ostvarenjima zašla u egzistencijalne probleme života pišući tako uverljivo i osobeno o naizgled opštim temama bespoštedne dokolice. Kroz mnoge lucidne pesme u knjizi “Ako sam samo misao” (iz koje sem naslovne pesme kao stubove nosače posebno izdvajamo i pesme “Na obali duše”, “Tebi govorim”, “Svi ti apsurdi”, “Ništa više nije kao pre”, “Kamena bista” i “Neću vam reći ime grada” koja je u romanu “Zoo Called London” objavljena umesto predgovora, odnosno kao lajtmotiv cele knjige) mi shvatamo da je njena poezija sva od etičkih određenja – ona je na momente i erotska i osećajna i mišljena i duhovita i opominjuća. Kroz ove pesme Vida Nenadić objavila je mnoga iskušenja koja su čoveku zaista neophodna i koja život čine bogatijim i kompleksnijim. Osim naznačenih karakteristika, nezaobilaznu nit ove poezije čini buntovni sadržaj reflektovan mnogim asocijacijama, paradoksima, sarkazmom i simbolima preispitivanja oveštalih postulata života. Trebalo bi napomenuti još jednu zanimljivost: naime iščitavajući sada najbolje pesme Vide Nenadić na jednom mestu stiče se dojam da ova poezija ostvaruje novi kvalitet – sada se svet u njoj zgusnuo i sazreo; sada pesnikinja kao da kreće dalje u život gde sluti i stvara nove prostore. Ona nastoji da sve što je bilo svede u jednu dijalektičku viziju, u jednu kompleksnu etičku misao, želi da iskustvo pretvori u novu poruku.

Kroz knjigu “Ako sam samo misao” autorka svoje istine o svetu i njihove provere traži u urbanom, dnevno-mitološkom i socio -antropološkom biću i u njegovoj savremenosti i prirodi. Iščitavajući ovu poeziju prevashodno primećujemo da Vida Nenadić, kao i svaka zrela pesnikinja, nije zaobišla činjenicu da je svaka poezija, pa tako i ova, objava pesnikove samoće i izraz života u jednom individualnom svetu, dokaz bogatstva ili siromaštva toga sveta, njegove angažovanosti ili pasivnosti, agresivnosti ili produhovljenosti. Tako je Vida Nenadić, kao i većina pisaca s početka ovog veka, s jedne strane govorila o nemogućnosti dostojanstvene egzistencije, o poremećenim ljudskim vrednostima, dok  je s druge strane, implicite, ispisivala dirljive apoteoze veri, prijateljstvu, uzvišenosti, dostojanstvu…

Svakako treba napomenuti da je Vida Nenadić već sa svojim literarnim prvencima potvrdila primer autentične pesnikinje koja je izrastala iz sebe i iz svog vremena i koja u svakoj sledećoj knjizi  dosledno iskazuje svoju individualnost. Poetski istrumentarijum u njenim knjigama je, kao što sam to napomenuo prilikom tumačenja knjige “Kopča”, tendenciozno intimistički refleksivan, ali koji je, mora se priznati, na originalan način, podignut na univerzalni nivo. Otuda se i u poeziji i prozi Vide Nenadić pojavljuju zasenčene epifanijske vizije, koje nisu samo stav autora, već su one izraz dilema u vremenu, izraz su čovekovih unutrašnjih preispitivanja i intimnih začuđenosti.

U svojoj literaturi kao osnovni kvalitet Vida Nenadić oglašava duh nove čovekove slobode (i kreativne i egzistencijalne). Reč je, dakle, o polivalentnoj poeziji ispisanoj oštrim alegorijskim koloritom… u kojoj, to posebno naglašavam, ima volšebne emotivne dubine. Vida Nenadić, dakle, nije pesnikinja idealizovanog sveta jer ona sluti njegove brojne mane ali i vrline i kroz njega ide otvorena srca i otvorenih očiju. Tom svetu ona se povremeno obraća stihom jake kritičnosti gde su moralna načela jasno definisana kao na primer u pesmi «Pokrijte se»:

Pokrijte se
stidom,
kad bežite od istine…

…a povremeno nežnim intimističkim vapajem, o čemu najbolje svedoče poslednji stihovi naslovne pesme ove knjige:

Ako sam slučajni pogled,
hvala vam što ste me sreli.

Ako sam samo misao,
hvala vam što ste me razumeli…

Vida Nenadić verovatno ne bi ni bila pisac i ne bi bila tako snažna da nije išla dalje i dublje od spoljašnjeg okvira realnosti (be)smisla, da nije ulazila u njenu kosmičku i duhovnu stranu, jer objavljivanje tog kosmičkog i duhovnog u čovekovom znači širenje vidika i oglašavanje novih saznanja i većih sloboda za čoveka. Sve to govori da su pesme Vide Nenadić izrasle iz gustine i dramatičnosti doživljaja, iz smisla za sažimanje i svođenje na bitne dijalektičke pulsacije života…

Piše: Zoran Bognar

knjizevnost.org