autor: Manuel Stadler, am, 28.05.2024

Ljudi vole da slušaju, pričaju i ponekad konstruiraju priče u svom svakodnevnom životu kako bi imali osnovu za legitimizaciju svojih postupaka, posebno kada žele da se otarase drugih ljudi. Ono što opisujem u narednim redovima je mozaik malih situacija koje su mi se dogodile od noći 27. na 28. april, mog rođendana, pa sve do sinoć, 27. maja 2024. godine. Radi se o događajima koji spadaju u isti tip susreta kao oni koje je doživeo političar SPD-a, Matijas Eke, u Drezdenu. Zbog medijskog diskursa možemo biti skloni da verujemo da su iskustva agresije u sadašnjim vremenima, koja su emotivno vrlo nabujala zbog izborne kampanje i kritične globalne situacije, isključivo politički problem. Sa mog stanovišta, to nije u potpunosti neosnovano, ali trenutnu, bar po mom osećaju, sve veću nasilnost u svakodnevnim situacijama ne posmatram kao politički, već kao društveni problem. Koliko moje reči ovde iznesene mogu biti objektivno potkrepljene statističkim podacima, ostaje na drugima da procene, ali jedna od legitimnih metoda u društvenim naukama je i izveštavanje o tome kako posmatrač doživljava svoju socijalnu okolinu. Objektivnost se ne postiže time što se subjektivna osećanja i percepcije postavljaju kao stvarnost, već kritičkim preispitivanjem ličnih događaja u poređenju sa pojavama u društvu koje mogu ukazivati na opšte tendencije.

Fenomen koji želim da osvetlim je, da bude jasno, problem percipiranog povećanja agresije u svakodnevnim kontekstima, poput šetnje. Nipošto ne želim da upadnem u nostalgičnu priču o tome kako je ranije sve bilo bolje. Ipak, na početku pandemije u proleće 2020. godine, postojala je tendencija koja se naglo i duboko urezala u svest građana kada su mere uvedene: distanca je jednak pristojnost. Takve slogane sam mogao videti kredom ispisane na trotoarima dan nakon što su vladine uredbe objavljene. Sudeći po rukopisu, to nisu bila deca koja su kao obično crtala prolazne poruke na asfaltu, već odrasli koji su se preko medija komunikacije dece uzdigli u moralne apostole svojih sugrađana. Da li je to bio strah od smrti, od moguće zaraze, koji je u svesti drugih ljude odjednom učinio potencijalnim prenosnicima virusa? To ostaje da se vidi. U svakom slučaju, slogan „distanca je jednak pristojnost“ dugo se psihološki urezivao u ponašanje ljudi koje sam mogao posmatrati. Da nikome ne bi prišli previše blizu, mnogi ljudi su unapred odlučili da se kreću javnim prostorom tako da se ne približe niže od propisanih normi.

Ta vremena su prošla, vanredne uredbe su ukinute, a problemi koji sada zaokupljaju veliki deo stanovništva su, pored medijski posredovanih slika rata, pre svega rastući životni troškovi i brige zbog mogućeg političkog preokreta usled predstojećih izbora. Kancelar Olaf Šolc je eru u kojoj živimo, sa izbijanjem rata između Rusije i Ukrajine, okarakterisao kao prekretnicu. Karl Jaspers je takve preokrete u životnim navikama nazivao osovinskim vremenom, ali on je, verujem, na kraju Drugog svetskog rata bio optimističniji po pitanju napretka i verovao u potencijale pacifističkog humanizma. Snovi i utopije su ponekad važni da ne izgubimo radost života, ali nose i opasne potencijale u sebi kada im politički predstavnici pripisuju nužnost i neizbežnost, kao opšti imperativ. Vera u napredak koja se pojavila najmanje od doba prosvetiteljstva u 18. veku, da se tehnološkim inovacijama i matematičkom racionalnošću može izgraditi savršeno društvo, nije postala noćna mora tek sa koncentracionim logorima za milione ljudi. Etnozidi u Sjedinjenim Državama, ugnjetavanje ljudi u evropskim kolonijama u Africi i Južnoj Americi, itd., opravdavani su uverenjem o sopstvenoj superiornosti i inferiornosti drugih. Oni narodi koji nisu prihvatili industrializovane oblike života prvo su morali biti civilizovani, obrazovani, izvedeni iz stanja barbarstva. Sociolog Žan Duvinjo je u nizu svojih dela polazio od hipoteze da je opsesija mučenjem neraskidivo povezana sa evropskom istorijom. Da li je to tačno, ostaje da se vidi, i moglo bi se prigovoriti da kineske vlade nisu bile blage prema ustancima Žutih turbana, a ni Asteci se ne ubrajaju među najmirnije kulture. Pogled u istoriju ipak pokazuje da se teško može tvrditi da je problem nasilja ikada rešen. Osim toga, pitanje je da li će ikada biti moguće naći rešenje za to i možda je jedan od najvećih zabluda tražiti uzrok u nekoj prirodi ili animalnosti koja prethodi čoveku. Kako je sociolog Marsel Mos primetio, rat je takođe industrija i time suštinski ljudski. Jedan od njegovih učenika, Rože Kajoa, napisao je tokom Drugog svetskog rata mali članak u kojem je tvrdio da je i nasilje društvena vrednost. Ukoliko je to tačno, trebalo bi da bude jedna od najmanje političkih zadataka da se bavi pitanjem kako sprečiti da se nasilje nametne kao društvena vrednost. Pre toga, međutim, bilo bi potrebno preciznije istražiti uzroke zbog kojih ljudi, izgleda, imaju želju da nanose fizičku štetu drugima, ponekad potpuno nepoznatim osobama. Ne obećavam rešenja, već želim da opišem tri situacije koje su mi se dogodile u toku jednog meseca. Moguće je posmatrati ih kao potpuno slučajne događaje između kojih nema nikakve veze ili u njima prepoznati unutrašnju povezanost koja ukazuje na trend. Kojoj od ove dve opcije dati prednost, prepuštam čitaocu.

Situacija 1 – ili: Zašto sam sa 38 godina ponovo rođen

U noći sa 27. na 28. april 2024. išao sam kući duž Merseburgerstrase kada sam iznenada naišao na grupu od oko četiri ili pet ljudi, ispred kojih je jedan čovek sa plavom kapom ležao poprečno na trotoaru. Kako sam im se približavao, čuo sam da raspravljaju da li da pozovu hitnu pomoć za svog prijatelja. Iako nemam veliko medicinsko znanje, prišao sam čoveku na zemlji, sagnuo se da proverim da li je svestan. Relativno brzo sam iz njegovog mumlanja shvatio da je svestan i da je očigledno samo previše popio. Pošto nisam mogao da prepoznam hitan slučaj, odlučio sam da nastavim put kući, kada je iz pravca u kojem sam išao prišla druga grupa ljudi. Jedna žena je potrčala prema čoveku na zemlji i bila je ubeđena da ga treba staviti u stabilan položaj na stranu. Nešto zbunjen apsurdom situacije, ostao sam još malo da posmatram. U jednom trenutku, čovek koji je prethodno ležao na stomaku ustao je, i pomislio sam da je to kraj ove slučajne okupljanju. Zato sam konačno krenuo dalje, kada sam iznenada čuo kako lete flaše i vrisci razbijaju noćnu tišinu. U tom trenutku sam odlučio da se vratim i povukao sam dva čoveka koja su se spremala da se potuku. Koliko sam mogao da shvatim situaciju, čovek koji je prethodno ležao na zemlji nije bio jedan od dvojice sukobljenih. Bez obzira na to, čovek kojeg sam desnom rukom odvojio od rivala mi je pretio rečima: „Dođi ovamo, ptico.“ U tom trenutku sam shvatio da se sprema da me prati uprkos naporima svojih prijatelja da ga zadrže. Zato sam odlučio da pobegnem i počeo da trčim, primećujući da me neko vreme pratio. Trčao sam najbrže što sam mogao i na nekoliko sek

undi sam osetio smrtni strah. Tokom bega, kabl mojih slušalica se zakačio za rukav mog sakoa, pa je moj MP-3 plejer pao na zemlju, što sam ignorisao jer mi je bilo važno samo da ne postanem žrtva ove potere. Nakon što sam pobegao preko Merseburgerstrase na Lütznerstrase, osvrnuo sam se u trku i primetio da me čovek prestao pratiti. Sa adrenalinom i kucanjem srca razmišljao sam kako najbolje da se vratim svom MP-3 plejeru koji mi je ispao tokom bega. Direktno vraćanje na mesto događaja činilo mi se previše rizičnim. Zato sam odlučio da još malo hodam duž Lütznerstrase, skrenem u Jordanstrase, pa u Demmeringstrase i odatle se vratim na Merseburgerstrase. Kad sam se približio raskrsnici, izdaleka sam video da su već stigla kola hitne pomoći i nekoliko policijskih vozila. Ponovo na Merseburgerstrase, policajci su stajali oko jedne ili više osoba. Da li je među njima bio čovek koji me je pratio, nisam mogao reći jer se sve dešavalo vrlo brzo, a više sam brinuo o svom stanju nego o identifikaciji pojedinca. U svakom slučaju, pitao sam policajce da li mogu da prođem kroz njihov kordon jer sam tokom bega izgubio svoj MP-3 plejer, što su mi i dozvolili. Tako sam prošao kroz policijsku intervenciju i pronašao svoj plejer. Zadovoljan što sam prošao samo sa šokom, otišao sam kući gde sam se ujutro 28. aprila, na svoj rođendan, probudio i nakon dugo vremena ponovo osetio radost što sam živ.