ladila je košava pročelavu zabrinutu Vidojevu glavu dok je zurio u Dunav, vetrovitog januarskog
predvečerja… nagnut nad Carskim Mostom posmatrao je nizvodnu brazdu koja je nastajala oko
betonskog stupa uronjenog u mutnu ladnu vodu ….povremeno je ispuštao dugu neprekinutu pljuvačku
i pokoju suzu šaljuči svoj bol i tugu na obale balkana…na ovom mestu su prolazile čizme crvene
armije, čete razjaritih čerkeza i vermahtovi junaci ambiciozno su gazili most….mostovi spajaju..
spajaju, kako to lepo zvuči…toliko je čizama ovuda gacalo da se most naprosto raspuko i onda
iznenada puko i potonuo…možda če i sada da pukne od Vidojevih suza i kisele pljuvačke i nemirna
srca koje lupa topovski…..
din – don – dang – din – don… zvona sveta Stefana odzvonila su Bečko povečerje…mesec se ko vepar
došuljo ispod istočnih tamnih mađarskih oblaka …uplakan i balav Vidoje je prešao most i nestao u
radničkim ulicama leve obale carskog grada.
zaropadna ljuljačka pre mesečeva pada….zaljuljata od istoka spram zapada…lulja ljuljačka
zaljuljata…na ljuljački pastrva veverica i stado jaganjaca…sedam ortaka odvetnik i ministarka pomno
posmatraju svaki ljulj broje i s istoka i s zapada…krilat čovek obletava oko krošanja podašišati stabala
i peva zanesen patetički patosno komendrijašky…skupiše se kučiči kvartovski ukučana u koru laju
višeglasno uvežbano aznavurovu šansonu…deca se sigraju pataka i gusaka…dan je simboličan ko svaki
dan…ima jabuka krušaka kestenova mošta slatka….odvajkada je tako i biče dakao ostalo su
performanse….iskopah iz nozdrve leve grumenčič žut i zalepih ga o crnu tablu nekakve uprave…usput

• Pereci, pereci, pereci !…kupite perec !..od pereca rastu deca !…čulo se iz mraka… Vidoje priđe
  do pereclije, turi ruke u džepove šinjela i protrese nebili šta zazveckalo, zastane, spusti glavu i kaza
  nema..- nema, pereclija ponovi i več pruženu perecu povuče k sebi..- Bohem? Pesnik? Svirac?
  Đabolebar?.. zapitkuje onako garav, nizak, krezub i buljavo posmatra.
  Vidoje stoji, miran, ne vadi ruke iz džepova – jesul topli, mogul da omirišem ? pereclija mu dozvoli..
  Vidoje se sagne do košare polako i onda ko ždral brez ruku ukljuva perec i proguta.
  Pereclija se umiri umesto da plane..- znaš da mogu da te ubijem.. raskopča kaput i pokaza jatagan i
  dva revolvera..
  -znam, kaza Vidoje i nonšalantno uze još jednu perecu sa najviše soli, – i za to me zabole, čovek može
  šta oče al ne dokle oče.. mljackajuči če Vidoje, napne se, zajapuri i pusti glasan vetar..
  – Pa da, pesnik..ker..protuva..proleter..taj si..poznajem te..sigurno nemaš ausvajs ni vakcin štembilj.
  – Nemam, kaza i opipa džepove, izvadi od nekud duvana krupno rezana, rizlu i šibice pa pripali
  zaklonivši se malko ladnoj košavi.. -Piroman, kaza Vidoje.. isdune dim brez da pogleda perecliju.
• Ko te poslo?.. Pereclije škiljavo Vidoja promotri..
  – Ker.. Vidoje mu odgovori.. i ne budi dosadan idi pa pali po evropi kolko ti drago, ostavi mi perece i
  reci im da sam tu, spreman da se bijem ko ruski car kad se razbesni, razbaruši i na snežnoj vejavici
  razdrlji.
  Pereclija se pokupi, ostavi Vidoji još par pereca i nestane u mračnim Bečlijskim ulicama.
  Ej Vidoje! pa ko je taj avetinjski čovek??..(priupita zapisničar ovog pisma).. – Piroman, zapalio je
  Noterdam, pali bogomolje po svetu, umetnik iz reda slemđija polarne svetlosti. Zovu ga Bezimeni, ali
  ja ga znam dok je još bio Bata Ognjeni, osrednji pesnik balkanskih drumova.. al budala počeo da pali
  kulturne centre, škole, obdaništa, policajske aute. Sad harači po evropi..sakupio oko sebe
  revolucionere, sataniste, piromane, budale pa pale bogomolje..hriščanske, islamske, judejske i
  kojekakve hramove, ašrame..to ih inspiriše pesnički, moram priznat da su jedni od boljih slemđija . Ja
  im prevodim pesme na balkanske dialekte.
  pojetluk me neinteresuje
  ja imadem svoj nauk
  zvanje titulu cipeleči broj
  pozanjejm ritam metriku
  dinamiku i svaki odela kroj
  dvanaesterac deseterac
  korner penal enac
  matoš njegoš šenoa soroš
  probisveti bakrači ološ
  ni ovidije ni petrarke
  nisu bitne kvake
  pesnički sam soliter
  veči odasviju pismeni
  to zna svako
  šilježe mače kuče i magare
  Slemđije Polarne svetlosti, opasn književnički pokret paganskih svetonazora, heretičke estetike.
  Slemđije su polako al sigurno nagrizali evro institucije ko crvi hibridni suncokret koji se ne okreče
  suncu nego bogaljivo visi obešena ugojena cveta puna jalovih semenki.
  Gde god da bi dejstvovali slemđije su stvarali probleme vladama, vladikama, voždovima i
  voždinkama.
  na magaretu jutri
  pred viječnicom
  prodavo bozu i vradžbine
  čarke po kunu
  moči uz čokaljče rakije
  skido uroke
  pevo psalme
  so baco ko anatemu
  preko glave
  precednici se dopadne
  pa ga smesti u ured
  da zamajava budale
  Vidoje je piso pesme nanizane u zbirke latinke – Pojesis Vulgaris, Pojetica Heretica, Gramatica
  Balcanica…na sajmovima bi prodavo svoju pojesiju ko troknjižje ili pojedinačno..čito bi javno i glasno
  podigavši se na neku šamlicu il amper okrenut naopako .. prodavo je i pojedinačne pesme uramite u
  okvire za fotografije i slike kupljene na rasprodaji il buvljaku. Kupce je vabio svirajuči klarinet balade,
  šlagere, pop i zabavne. Pesme je govorio strasno i glasno, preteči gestikulovao, a neke je nežno na uvo
  devojkama šaputao, neke je ko popa pojio, neke ko ker lajao, neke ko jarac mekeketao.
  U podne kod tezge rakijaša, svake srede stočnog sajma, sastajaše se sajamski književnici i pesnici.
  Falili bi se svojim zbirkama, pesmama, novelama, prodanim knjigama. Neki bi se svadljivo prepirali
  oko estetskih načela, neki bi jalni protestovali da nečje pisanje nije vredno hartije odštampane, bilo je
  tu prezia i zavisti oko nagrada i pohvalni kritika, političkih neisomišljenika… Vidoje načuli uši i
  približi se razgovoru bojadžije i vunovlakača, smečara i opančara i jednog propalog strip crtača
  okupljenih oko bureta malo levo od tezge rakijaša.
  – čito sam u novina, direktor bečke spalionice smeča daje masnu paru za književnu nagradu, al ne za
  pojesiju nego roman koji če da se objavi o njiovom trošku… – onaj ko dobije nagradu osim para če da
  dobije čast i slavu.. direktor spalionice smeča po imenu Draga Glamurozni i sam piše.. pa da,
  verovatno če onda i sam sebi da dadne nagradu …
  Vidoje je izbrojao tridesetak praznih unučiča složenih na buretu okruženog durštvom sajamskih
  književnika. Dok se zadovoljno udaljavao od drugova sa upecanom informacijom, do Vidoja su
  dopirali prigušeni zvukovi duhanskog kašlja, kreštava smeha, nemuštih psovki, podrigivanja, isprdaka
  i bljuvanja hračaka.
• Da napišem roman i dobijem nagradu, masnu paru. Ali ja sam pesnik, slemđija, nisam
  pisar romana i dugačkih literal trabunjanja. Možda bi i mogo, ali najpre da pročitam neki
  
  roman koji nema puno strana, da vidim malo kako se to piše. Ma ne, neču da čitam. Pisat ču
  ko šta i sviram brez znanja, neču da kontaminišem talent tuđim estetikama. A da napišem
  slemđijski roman ?
  Konflikt ? Nema slemovanja brez konflikata sa vremenom i prostorom, sa vlastima, kulturama,
  svetskim folklorima… A da se zavadim sa samim sobom ? sa svojom pojesijom ? sa književnosti ?
  ta i nisam pesnik neki
  nisam ni pismen bogznakako
  i nisu pesme šta nalik je pesmi
  to su naprosto literal gobleni
  a gobleni moradu da su uramljeni
  čim rama je bogatija goblen više vredi
  to znadu sve prave slemerke i slemeri

Dobra veče Vidoje, očešl perec ? upita ga Bezimeni.. Neču perec, oču roman i mazne perec
Bezimenom perecliji iz košare .. čuo si za nagradu spalionice smeča, upitno se izbulji Bezimni
pereclija, ajde da pišemo skupa, pa da podelimo nagradu na pola i čast i slavu i bozu i baklavu kod
poslastičara Čašifa.
Poslastičar Čašif držo je malu poslastičarnicu na Bečkoj zelenoj pijaci u bivšem skladištu veštačkog
đubra. Odma preko puta zelene pijace na ledini sredom se održavao stočni sajam, mestu okupljanja
svakojakih ljudi, staretinara, svinjara, prodavača šečerni vati, značaka, ptica pevica, zlatni ribica,
opravljača kišobrana, kozara, govedara, konjara, književnika i kojekakvih umetnika.
Živko Životinja, pesnik slemđija, crtač stripova, šank pevač, osebujan čovek, revolucioner, oženjen,
osrednje visine, težak cirka 100 kili, broj cipela 43, star 50 i kusur. Živko nije bio nedeljar a bogami ni
subotar. Primereno anarhističkom slemđijskom pesniku Živko je bio verni sredaš. Svake ama baš
svake srede Živko je pre podne od 9 do 12 hodočastio stočni sajam kod Bečke zelene pijace i sa
svojom gospođom Vericom dolazio na podnevno pojetsko druženje u poslastičarnicu kod Čašifa.
Živko je redovito naručivo tufahiju uz ladno pivo, a Verica je volela koljivo sa šlagom i travaricu.
Sreda nije bila makar kakav dan. Sreda je bila najvažniji dan Bečlijskih slemđija.
Kod Čašifa sredom uvek pojetski zaneseno i veselo. Na zidu iznad fikusa uramit goblen sa likom
Hajle Gebre Selasija, pored desno plakat Đimija Hendriksa, a pored levo, mala uramita crn-bela
fotografija Predraga Živkoviča Tozovca. Čašif i sam slemđija, pesnik neloših pesama voleo je da
lupka u tarabuku i da zapeva uz šargiju.
Bezimeni, mutan, garav, krezub pesnik, palikuča, ulični prodavač pereca, često nazivan i Pereclija
radio je za Čašifa. Napunio bi kod Čašifa korpu pereca i prodavo po Bečlijskim sokacima. Bolovo je
Bezimeni od piromanije, mnogo je voleo paljevinu, zapalio je neka skladišta oko spalionice smeča,
kola brigadira policije, knjižaru koja nije htela slem pojeziju na svoje police, kontejnere za smeče
redovito je palio po Bečkim becirkovima. Bezimeni je svoju pojesiju govorio na pamet, mrzelo ga da
čita sa papira. Kako je pojašnjavao Bezimeni – pojesija se govori i improvizuje. Smatrao je da je
pojesija sa hartije sterilna i mrtva i da je u pojesiji vredno to što se ispusti il nadoda, pojesija je močna
kad je nesputana formom i interpunktovima, kad je neizvesna i još nešto oko pojezičnih dogmi onako
frfljajuči objašnjavo šta je malo ko slušo i shvato, posle bi popio liter sode vode i glasno podrigivo.
Živkovu Vericu oduševljavali su gromoglasni praskajuči Bezimenovi podrizi. Verica bi se kihotala i
vriskala razuzdana smehom, umazana od koljivoa sa šlagom. Živka to baš nije nešto zabavljalo, on bi
se samo nagno i istisno vetar ko tornado. Živela pojesija ! drekno bi Živko. Čašif bi pojačo radio
pesmu i upola cene častio baklavom slemere. – Pomos Bog slemđije!.. uniđe ogrnut šinjelom neke
armije, ozbiljna ludistička pogleda Vidoje, cenjeni pesnik, visokog ajkjuija, najvišeg među
slemđijama. Cela poslastičarnica se umiri, niko da podrigne, niko da prdne, niko da zacvili. Samo
Čašif se nasmeja i Vidoja poselami. Ne skidajuči šinjel Vidoje sedne i stane da jede tufahije, baklave,
koljiva, tulumbe, halve, fišeke, ufuf kaza i ispije vrč boze i limunade, pa skine šinjel, iz torbe izvadi
metalni klarinet i zaigra pop, šlagere i balade. Živko Životinja duvo u pivsku flašu ko u frulu pana
Petra. Bezimeni izvadi iz zadnjeg džepa čakšira plastični češalj, omota ga u celofanu i zasvira prateču
lagu. Čašif ritam udaro u tarabuku. Verici muzika dušu otvori i srce gane pa zajeca suzna pesmu „od
Vardara pa do Triglava“…dinamika alegro, pjano, forte, pa krešendo i otvore se vrata-„ Dobarveče
slemđije, književnici, pojezičari, umetnici“ .. Bio je to direktor Bečke spalionice smeča Draga
Glamurozni.. „Čašife de tepsiju baklavi u po cene i dva litera boze, na mene piši“.. Draga je voleo
slemđije i sredom posle posla svrnuo bi do Čašifove poslastičarnice.. Za razliku od slemđija, Draga je
piso priznatim kanonima priznatih književnika, prosto rečeno priznati književnik i pesnik, priznati član
priznatog društva Bečkih književnika. Dragi se u životu posrečilo, imo je nameštaj i nameštenje i auto.
U duši paor, ludista i palikuča, pomago je slemđije.. – „imam jednu lepu vest za vas, Bečka spalionica
smeča sponzoriše nagradu od 30 iljada evrova za neobjavit roman“
-Ali mi smo pesnici.. kaza Bezimeni..- Jel može zbirka neobjavitih pesama, upita Živko..- Ja sam več
počo da pišem roman o albino crncu kako je posto biskup u Šibeniku, nadoveza se Vidoje i protrlja
dlanove..- To je mnogo, mnogo para, vredelo bi da se piše, zaključi Čašif..- Čekaj malo, ček, ček..javi
se Bezimeni uzneveren, te zaustavi Dragu Glamuroznog na odlasku..- ček! ček! očešl i ti Drago da
pišeš roman za nagradu.. isturi vrat, nakrivi glavu, otvoreni usta, podigne levu obrvu i zaškilji na
desno oko.. – Ne naravno, bio bi to sukob interesa, ja sam direktor institucije koja daje nagradu,
pojasni Draga Glamurozni.. – Majke ti ?.. – Majke mi !
Nakon što Draga zalupi vratima, svi slemđije sakupiše se oko stola gde sediše Živko i Verica.. – Ne
razumem se u romane i nisam mnogo čito, protrlja teme Čašif.. – Ja sam čito „Orlovi rano lete“ i
„Družba Pere Kvržice“ , posvedoči Živko.. – i ja sam ti čitala lane „Junaci Pavlove ulice“ doseti se
Verica.. – Ja sam čito i domače i strane a i več neko vreme radim na sopstvenom romanu, pofali se
Vidoje.. – Ja ništa nisam od romana čito al poznajem azbuku i latinicu i umem da slažem slova u reči i
rečenice, pojasni Bezimeni.
Čašif ko najmudriji otpije ostatak boze u čaši, ustane i kaže.. – čovek i magare znaju više nego sam
čovek, pa zastane očekujuči aplauz, al badava mu očekivanje pa nastavi.. – predlažem da pišemo u
grupi po dvoje i tako udvostručimo znanje i talenat, smatram da bi bilo dobro da ja i Bezimeni pišemo
sa Živkom i Vidojem jer mi nismo načitani a Živko je i Vidoje takođe. Evo ja bi da pišem sa Vidojem
ako nemate ništa protiv. Svi se složiše sa Čašifom. Bezimeni priđe Živku i Verici – eto zapalo nas
skupa, imam dobru intuiciju, Živko ne brini, nagrada je nagrada a para je para. Verica podozrivo
promotri Bezimenog i nesvesno napravi grimasu ko da joj prismrde Bezimeni. Živko ne nadajuči se
previše bez da digne pogled od patosa zapali cigar i kaza.. – aj dobro, a štab ti piso ?.. – pa šta ja znam,
o našim nastupima, o pijaci, o đubru, o direktorima i tako nešto.. nešto če več naič..ti započni a ja ču
da nastavim….
Verica se usta i kaza da ju bole glava i da bi tela da ode da spava. Pokupuiše se polako Verica, Živko i
Vidoje, osta samo Bezimeni da počisti stolove i Čašif da obračuna promet poslastičarnice..- Čašife, jel
bi mogli mi da se oparimo nagradom?.. – ili vi ili mi.. ako Živka nateram da piše moglo bi nešta izič..
– probat čemo ja i Vidoje, samo teško če da mi bude sa njim, ima nekih problema depresivnih, teško
može da se koncetriše i da ustraje na ideji, a i o sebi ima visoko mišljenje, jebiga kriv je ajkjuji, ne
valja ni kad je čovek previše pametan.. – pa da, al štaje tuje, nismo krivi šta smo književnici, tako nas
zapalo, piso ne piso isto ti je, zato pišimo da barem imamo čistu savest.
Prolazili dani, smenjivali se oblaci, mesečeve prikaze, zvezdani položaji. Spalionica je odrađivala
svoje radno vreme, stočni sajam redovit svake srede, sastajanje u poslasitičarnici verno se obnaša.
Pesnici su postali prozajisti..Vidoje je teo da dovrši roman o albino crncu ali smaraše ge večita
maštarija o tanjirima punim friške zdrave hrane, i bes praznih creva. Nije lako biti književnik ludista u
svetu ultra kapitalista. Čašif je pokušavo da se infiltriše u Vidojevo pismo sa pričama iz
poslastičarnice, pijace, citatima iz narodnih novina.. Vidoje je besnio zbog Čašifovih literal
intervencija. Smatrao je da nagrđuju njegovo pisano delo i pretio odustajanjem od književnosti uopšte.
Živko je probo pesmu da transformiše u prozu, pa kreno da piše o slemđijama koji slemuju po evro
podrumima i svratištima, gde se pije snogu, o buđavom lebu i konzervama, o proleterima,
marksistima, lepim golim partizankama ogrnutim čojinim šinjelima, novom dobu, globalnom
zagrevanju, vakcinama, virtual parama… Bezimeni bi piso o perecima, pokušavao je da ih proda i u
književnosti, nudio ih svim Živkovim pisanim likovima. Živka su jako sekirale Bezimenove
intrvencije u pismu, smatro ih je neinvetivnim jeftinim stilom. Živkova Verica nasluti tu neku
potenciju pa natra Živka da piše i ignoriše Bezimenog sa tim njegovim kerečim literalijama..- Pusti ga
Živko, neka piše, ima neke moči da proda rog pod sveču, možda se i posreči.
Nakon par nedelja Vidoje je zabranio Čašifu da piše..- idi Čašife peci krempite i baklave, ostavi se
prozne književnosti, ako če več da pišeš, piši pesme a ne romane, ti Čašife nemaš ni talenat ni znanje…
Vidoje je nastavio sam grizuči nokte iz dana u dan, tražio nadahnuče književne kreacije, da pokaže
svetu svoj osebujan literalni talent, da postane balkanski Bukovski il barem Hemingvej, priznati
književnik od stajlinga i gramatike.
Bližio se rok za predaju neobjavitih romana. Bezimeni je piso sve i svašta isključivo krezubom
azbukom i latinicom brez interpunktovanja i gramatička šarma, ekstatički gonjen strastvenim mirisom
para. Živka je izluđivalo Bezimenovo pisanje, ljut je bio na sebe što je pristo sa tim nepismenim
neestetičkim slemđijom da se upusti u ozbiljan poso. Žalio se Živko Verici..- Ovo nema smisla, izbacit
če nas iz konkurencije, neče moči niko kršten ovo da čita, žao mi potrošenog vremena, pa ta budala
jedva da pozna slova.. – Živko, ostavi se jadikovanja, to i nije tako loše – posavetuje ga Verica – ako
te smeta, pa ti lektoriši, prepravi..
Živko se osamio i nedelju dana lektoriso Bezimenove rečenice, zagrnuo ih u gramatiku, ulepšo ih
interpunktovima, raščešljo Č-ove i Ć-ove i još neke sitnije hirurške intervencije. Sve je lepo numiriso,
isprinto, potpiso, presavio, složio u kovertu i poslo na adresu spalionice smeča sa napomenom ZA
KNJIŽEVNU NAGRADU !
Vidoje razočarat u svoje pisanje, obuzet besom krivnju nađe u politici, ekonomiji, kulturi, vremenskoj
prognozi i zaključi.. – Ako ču da postanem priznat pisac moram da promenim položaj književnog
dejstvovanja, da odem u Berlin, London, Paris. U Beču je previše balkanđija, a ja sam svetski čovek
kojeg svet mora da upozna. Vidoje je odšeto do autoputa i autostopom otplovio u smeru Berlina. Od
tada mu se gubi svaki trag, nikome se ne javlja i niko ne zna jel uopšte dospeo do Berlina i ako je šta
tamo radi.
Roman SLAM BALKANIKA dobio je nagradu za najbolji neobjaviti roman, pisalo je u narodnim
novinama. Među mnoštvom pristiglih romana na evro jezicima i dialektima roman SLAM
GRAMATIKA bio je najuspešniji i dobio nagradu od 30 iljada evrova.
-Živko, da ti nije palo na pamet pare da deliš sa Bezimenim, kaza Verica.. – ti si njegovo lektoriso i
prepravio da to liči na nešto i zato si dobio nagradu, i da ti nije palo na pamet da ga navedeš ko
autora.. – Pa dobro Verice a kako da ga navedem, zabrinuto če Živko.. – napiši da je sarađivo i to je
sve.. – Ali nešto moram da mu dam..nervozno če Živko.. – Onda mu daj 5 iljada i ni centa više, i to
mu je puno.. – Dobro Verice, imaš ti pravo, zaključi Živko.
Bezimeni nije čito novine, ni gledao, ni slušao vesti. Bezimeni je palio kontejnere i prodavo Čašifove
perece iz pletene košare. Ujutro kod Čašifa dok je punio košaru perecima pre kafe i baklave zazvoni
Bezimenu mobitel i Živkov glas ga ugodno iznenadi.. – Dobili smo nagradu, napiso sam sebe ko
autora, a tebe ko saradnika, dobit češ 5 iljada evrova, jer od tvog pisanja su ostale samo dve-tri
rečenice a to kad se podeli sa brojem strana ispada okoprilike toliko il nešto manje, eto čestitam ti,
doviđenja.
Bezimeni se oseti izdan i usran, te potone u sopstvenom jadu, al ne zadugo, več stane da smišlja
rešenje za nepravdu. Najpre potraži saveta od Omara Hajama, bečko-balkanska književnika koji je
pisao u trojstvu sa Milom Budakom i France Prešernom. Omar ga posavetuje i osokoli književnim
šerijatom. Bezimeni povuče potez na šahovskoj ploči i pripreti časti, slavom i parom. Napao je
Bezimeni na dva fronta, udario na kralja i kraljicu, glumio junaka i budalu po potrebi i izvojevao
pobedu. Široke ruke prepustio je Živku čast i slavu i uzeo sebi šah mat pobedu i paru. Spalionica
smeča na svečanoj dodeli književne nagrade pozvala je i Bezimenog da svira u svoju klarinet sviralu i
da svečano zapali smeče u novoj eko-hali .
nemogu da ti kažem
ni ovo ni ono
ni zašto ni kako
teo bi izistinsky
zapetljaše se reči
šuštu bruju duvaju ko zveri kad se teraju
neverujem rečima
uvek obmanu zapetljaju
zametnu prevaru
reči nisu ispravne
vokabularističko sranje
uzvišenu miso nebrbljaj
netrabunjaj neblebeči
jebeš sve novinske članke
sve pisane izgovorene baljezgarije
čoveče pusti priče
stvoren si za pevanje

by Barezi