Elra

Iznenada spoznajem ko sam u stvari. Pravo ime mi je Elra. Psiholog sam dubokih uvida i ovo je moj svet, planeta Trin, osnovni svet u tkanju tavitronske mreže. Znam da je ovo prava java, da je ovo prava strana Ilrona. Zadatak mi je briga o Siliu, odlazak u njegove snove, obnova njegove memorije i njegove ličnosti. Znam da on živi u zabludi da se zove Alek, da je Zemljanin, slikar kome se desilo čudo, kome je oživela slika, koga je sopstveno delo poslalo u svet snova. Moj zadatak je da ga postepeno razuverim u njegovu upornu tvrdnju, da je on kao Zemljanin Alek stvorio sajber četkicom ne samo prolaz u naš svet već i samu planetu Trin! Na tako dubok poremećaj nisam u svojoj praksi još naišla ni kod jednog snevača, tkača tavitronskih niti. Ipak, optimista sam. Posle svakog zajedničkog izleta u san o Zemlji njegovo stanje se postepeno poboljšava.

„Silio,“ rekoh hajdemo kući, „zaboravi na Aleka, zaboravi na sliku koja se pretvorila u portal. To je sve bio samo san.“

„Sanja, šta pričaš“, povikao je „kakvu to terapiju primenjuješ na meni. Ipak misliš da sam lud!“

„Ja se zovem Elra i tvoj sam partner u istraživanju ilrona i u usklađivanju sile. Pokušaj da se setiš, pokušaj da se opustiš i da se setiš ko si ustvari.“ Govoreći to, uspostavila sam kanal između naših aura i počela igru usklađivanja sile.

Zaćutao je, opustio se i poslušno krenuo za mnom, ka našoj kući na obali. Sunce se rađalo i bojilo horizont svim nijansama crvenog i narandžastog. Prelepo tirkizno nebo Trina i kristalno čist vazduh ispunjen mirisom cveća učinili da se u potpunsti  oslobodim i poslednjih tragova preostalih od ulaska u Alekov san. Od entiteta Sanja u meni skoro više ničeg nije bilo. Ušla sam jednim od svojih mentalnih displeja u Siliov um. On je još uvek verovao da je Alek, programer svetotvorstva sa Zemlje, ali su na samom rubu njegove svesti počela da se vraćaju sećanja na pravu egzistenciju, na Silija. Zastao je, osmehnuo se i dodirnuo mi obraz. Nekoliko trenutaka zaboravila sam na sve dok smo bili u igri usklađivanja sile. Čuo se šum mora, pev ptica, zrika ljubičastih tamaro zrikavaca. Silio mi se vratio, vratio mi se!

PLAMEN U TAMI

Pali šibicu. Osim mraka i metalnog golog poda tamno sive boje ne vidi se ništa više. Hoda desetak koraka, dok palidrvce dogoreva, a onda ga ispušta oprljenih prstiju. Ne zna kako se ovde našao, niti šta se oko njega nalazi, osim mraka, metalnog poda koji tupo odzvdanja njegovim koracima i potpune tišine. U kutiji ima još jedno palidrvce…

SF BLUZ

Marko i Piter sede, zatim ustaju, pa bez reči kreću spiralnim hodnikom. Tako svakog dana, svaka dvadeset i četiri zemaljska časa koja se ovde nazivaju danom. Marko i njegov robot osluškuju tišinu zvezda dok ih brod nosi u neki drugi kraj bezdana.

Biosfera

Našao se na obali. Nisu se videle zgrade, brodovi, bilo šta što bi ukazivalo na prisustvo ljudi. Sunce je tek počelo da se rađa iz mora, bojeći oblačiće na horizontu svim nijansama crvenog i zlatnog. Ali šta će on ovde i kakva je to tesna srebrnasta odeća na njemu? Naprezao se da se seti bilo čega i padao u sve veći očaj. Nije mogao da se seti ni sopstvenog imena! U stvari nije mogao da se seti ničega. U njegovom umu bila je potpuna praznina.

Iz misli ga trže kreštanje crvenih ptica koje su u jatu od nekoliko stotina jedinki proletele nisko iznad plaže. Za njima je doletelo biće slično ogromnom slepom mišu, munjevito uhvatilo jednu od ptica i odletelo put šume. Iz mora je izronila džinovska zmija i bacivši se za pticama pokušala da i ona sebi obezbedi doručak. Nije uspela i vratila se u more. Bila je dugačka bar dvadesetak metara i imala pipke oko usta.

Začu se glas: „Roj, javi se, zašto ne šalješ preliminarni izveštaj?“ Glas je dopirao iz džepa na njegovoj bluzi. Izvadio je mali pljosnati prijemnik i na ekranu ugledao lice mladog plavokosog čoveka. „Roj šta je s tobom. Kako si se prizemljio?“

„Prizemljio? Ali ne razumem, ko ste vi, ko sam ja…?“, ponavljao je drhtavim glasom.

„Dobro je. Očitavam rezultate tvojih merenja. Ne brini, izgleda da si pretrpeo amneziju prilikom teleportacije, ali svi tvoji senzori dobro funkcionišu. Šaljem ekipu.“

Uz šištav zvuk kraj njega se materijalizovaše muškarac i žena u uniformama sličnim njegovoj.

„Vidim Roj, da si malo zaribao. Gubitak memorije se dešava ponekad tvom tipu robota Sigma tri, ali reprogramiraćemo te čim se vratimo na brod.“

Očaj koji je osećao do maločas prerastao je u neizmernu tugu. Čovek i žena su počeli da snimaju i prikupljaju uzorke ne obraćajući na njega ni najmanju pažnju. „Robot Sigma tri,“ ponavljao je u sebi „ja sam robot, a do maločas sam verovao da sam čovek, do maločas sam osećao očaj kao da sam čovek…“

Bio je to i jedini trenutak kad je Roj, robot za istraživanje biosfere novootkrivenih svetova, zahvaljujući maloj grešci u teleportaciji, verovao da je čovek.