***
Nalazim se na stazi. Upravo izbijam iz guste šume. Toplo je i plaža koju sada gledam izgleda vrlo privlačno. Voda je kraj obale zelena, a ka sredini jezera tirkizna. U vodi se ogledaju stoletni borovi. Tišina je potpuna, ne računajući zrikavce i krike neke udaljene ptice, možda jezerskog galeba. Stojim obuzet lepotom prizora, ne verujući nekim podsvesnim delom svog bića da u ovakvoj lepoti može bilo šta loše da se desi.
Na svesnom nivou znam da je sve ovo okvir borbe između ljudi, na čiju mržnju, neprijateljstvo, strah i mnoge druge negativne emocije očigledno lepota prirode не делује. Negde s druge strane jezera, možda i sa ove stoji neko drugi na straži spreman da pritiskom na obarač puške prekine ovu prelepu tišinu i, možda, nečiji život. Neke ptice ili nekog čoveka.
Pažljivo pregledam dvogledom obalu i ne vidim ništa sumnjivo. Ipak, nemoguće je da nema straže na ovakvom mestu. I suviše smo blizu sedištvu Tirnove.
***
Postajemo planinski venac, zatim se pretvaramo u dolinu, tečemo kao reka, ćarlijamo kao povetarac, sanjamo zajedno sa cvetovima ljiljana. Da, ovo je Šambala. Ovde stoluju ljudi-bogovi. Oni koji su Gangu dali smisao postojanja, oni koji su zamislili zvezde. Sedamo za trpezu. Uzimamo pehare i ispijamo svoju javu. Tad snovi zauzimaju njeno mesto, a svet, svi svetovi, dobijaju pravo obličje.
Postaju vino za pričest pesme, otvaraju se kao latice cveta koji pozdravlja sunce svoje duše.
***
Prodor u smeh. Odnekud dolaze povorke radosnih. Nose poklone sebi i svetu. Grlimo se. Na livadama lepitiri lete za rajskim pticama. U dolini smo koje svuda ima. Potrebno je dete u nama da nas u igru uvede. Mačak iz jedne od Alisinih zemalja. On nam ujutru šapom otvara oko. Pušta sunčeva stada svetlosti u ulice tako da blejanje nadjačava buku automobila i oni odlaze postiđeni da pasu umesto ovaca. Diskreditovani su. Raskrinkani. Zatim se i oni osećaju srećni, jer shvataju da su i sami bili sluge. Ustajemo i trčimo za mačkovom senkom. U svakom uglu sobe je po neka bajka. U svakoj bajci po jedan novi svet, a mačak nam se osmehuje sa grane drveta u vrtu igre.
***
Trčimo po salama za prijeme. Zvanice nas ne primećuju. Letimo tik iznad tla. Cveće iz vaza nosimo u vrtove i ono pušta korenje i raste zaboravljajući svoju bol. Uzlećemo do brane koja napaja svetlošću svet. Krila i jedra. Sunčeve staze posute semenom maslačka. Krila toliko prozirna da ih samo vidoviti jedva naziru. Lagani pokreti membrana i orbite krošnji ostaju negde u zabačenim delovima galaktičkih pašnjaka. Ovde su svi krilati. I reči lete slične vilinim konjicima. I misli se sustižu među oblacima. I snovi se mešaju sa slikama svih slikara koji su bili ili koji će biti. I šume puštaju korenje lepršavo i prozirno da diše muziku sfera, uzlećući u jatima ka zvezdama, jer više nema stega, nema ozbiljnosti, smeh je razvejao potku tame na kojoj je sazdana java.
