Aleksandar Marković je beskrajno šarmantan pisac, koji pripoveda onako kako priča: kroz savršenu dozu humora, precizno i odmereno, andrićevski odvagano. Kao neko ko izuzetnu pažnju poklanja stilu, u stanju je da i po nekoliko godina pušta da priče (pesme) sazrevaju u njemu, pre nego što ih stavi na „papir“. Iako je čovek od pera, malo govori, ali to što kaže – dovoljno je da vas pomeri iz osnova.

Kada si i kako postao član Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“?

AM: U prošlom veku. Neko ko je već bio član poveo me na jedan od sastanaka društva, u DK „Braća Stamenković“, dok je to još bilo društvo ljubitelja NAUČNE fantastike.

Koliko si već dugo prisutan na sceni?

Kad se dođe u određene godine postaje se misaono, a ne osećajno biće.

AM: Ne znam tačno šta znači biti prisutan i koja scena je u pitanju, ali prvu priču sam napisao možda na trećem sastanku društva na koji sam otišao. Tada je bio običaj da se priča pročita pred članovima… i ako ništa drugo, društvo se lepo zabavilo. Trebalo je već tada da ukapiram da sam stvoren za komičara, kad su već i moje “ozbiljne” priče toliko smešne. Tada sam još bio dovoljno mlad da ozbiljno shvatam stvari.

Šta je za tebe pisanje?

Pisanje je težnja da ono na šta si traćio život ostaviš drugima da i oni malo traće svoj na isto.

AM: Potreba koju ne zadovoljavam dovoljno često.

Kad i kako pišeš?

Menjam istorijske činjenice i stvaram neki svoj svet, svoju istoriju. Stoga mi priprema pred pisanje nije potrebna.

AM: Pišem svake prestupne godine, i to sleva nadesno, tačnije kucam.

Kojim se temama najčešće baviš? I zašto?

Koliko ima ljudi toliko ima stvarnosti.

AM: Ovozemaljskim temama prerušenim u fantastiku. Nekada me je zabavljalo da ih podmećem kao naučnu fantastiku. Uostalom, je l’ ima nešto što nije fantastika?

Šta je za tebe fantastika?

Stvarnost je neobičnija od fikcije.

AM: A šta nije? Već i samo naše postojanje, ovakvo kakvo je, mada bi ga neki nazvali i snom. Kratkim i zbunjujućim.

Koliko pažnje poklanjaš stilu?

Način pisanja dugo biram (kad već imam u glavi ideju): da li pisati u prvom ili trećem licu, da li ići ispred priče ili se osvrtati…

AM: Šuška se da više pažnje poklanjam stilu nego radnji.

Objavio si samo dve zbirke: kratkih priča „Mrve pod kožom“, 2009. godine (http://www.hellycherry.com/2011/04/aleksandar-markovic-mrve-pod-kozom.html) i pesama „Uroboros“ (2009). Zašto ne više?

Treba doći do kostura priče. Ako on stoji – stoji priča.

AM: Nekada davno smatrao sam da sam najpre crtač, pa tek onda pisac. Takođe me je mrzelo da smišljam roman. Pisanje romana je kad od bisera ideje praviš kuglu od blata. Poezija je golo biserje. Kratka priča je nešto tome slično. Pripovetka je podnošljiva. Roman se da preživeti kada je skup priča, na istu ili više tema.

Pre nego što su ušle u zbirku, priče su ti objavljene u mnogim antologijama („Tamni vilajet 3“, 1994, „Nova srpska fantastika“, 1994) i književnim časopisima (Naš trag br. 2, 3, 4, 2005). Koliko je to uticalo na tvoje dalje stvaralaštvo?

Pokušavam da napišem priču bez pokretnih delova, gde se sve već dogodilo ili će se tek dogoditi, da kao likove uvedem sumnju i mogućnost.

AM: Uglavnom sam pisao po narudžbi prijatelja, sastavljača zbirki i organizatora konkursa, da ih ne ispalim.

Baviš se prevođenjem sa engleskog i italijanskog. Koji su za tebe bili najzahtevniji, a koji najdraži prevodi?

Kad ne bira šta će raditi, prevodilac postaje bogatiji.

Uglavnom sam prevodio sa engleskog jezika. Italijanski sam tek relativno nedavno aktivirao, posle dvadeset godina skupljanja prašine, i to uglavnom zbog prevođenja stripova, koje je prilično zabavno, ali ume da bude i iznenađujuće zahtevno, pogotovu što još nisam u potpunosti skinuo rđu sa svojeg znanja italijanskog. Književni i stripovni prevod je generalno zabavna stvar, ako se zanemari to što čoveku oteknu noge od dugog sedenja, pa ponekad poželi da radi nešto slično, samo malo drugačije, recimo da bude stolar J (smeh). Pored književnog prevoda, dvadeset godina sam u „Galenici“ prevodio stručne tekstove, iz svih mogućih oblasti. Književni prevod je onaj koji je i draži i zahtevniji, naravno, jer stručni, sa iskustvom, najčešće postane rutina, da ne kažem šljakenzi.

Ali jednostavno moram da pomenem prevođenje pravnih tekstova, recimo ugovora između firmi, pošto su na mene ostavili jedan poseban utisak. Često su to bili ugovori o saradnji, gde su se u prvim članovima pominjale stvari kao što su „u duhu dobre volje“, „na obostranu dobrobit“, i slične dirljive fraze, da bi se u narednim članovima “ugovorne strane” obezbeđivale i štitile kao Ameri i Rusi, protiv svega živog i neživog, mogućeg i nemogućeg, kao dva tabora najcrnjih dušmana. Tu čovek (da ne kažem prevodilac, jer i prevodilac je nešto što maglovito podseća na čoveka… J smeh), vidi pravu istinu o dobroj volji između ljudi, onoj koja se na latinskom zove „Homo homini lupus est“. Tek kada se obuku u oklope od glave do pete i naoružaju do zuba, ljudi mogu da budu ortaci, partneri, drugari, tatatatira…

Nego, kako je ono beše glasilo pitanje? A da… Najdraži su mi najzahtevniji prevodi. J

Na šta najviše obraćaš pažnju kada pišeš, a na šta kada prevodiš?

Ne treba preterati ni u kreativnosti, ali je još gore ubiti kreativnost… a to se često dešava kad se hoće biti svima razumljiv, drugim rečima, komercijalan.

AM: U prvom slučaju da ne budem predugačak, da svaka reč ima težinu, a u drugom da prevod, ako je književni, pretvorim u svoju verziju originalnog dela… i da mi za to plate.

Šta smatraš krunom svog prevodilačkog rada?

Prevesti nešto, a da to ne bude prevod, već književno delo, ravno je pisanju.

Poslednju tačku u svakom prevodu, svakako. Drugim rečima, puna mi je kuća kruna, pa koristim ovu priliku da dam oglas o prodaji polovnih kruna u očuvanom i manje očuvanom stanju, sa popustom na veće količine… A prodajem i bicikloJ (smeh)…

Baviš se i pisanjem poezije. Zašto? Šta je za tebe poezija?

Pokušavam likovni element da prebacim u pisanu formu.

Poezija je nešto što mnoge muškarčine izbegavaju, kao đavo krst, da pišu (i čitaju), dok nama koji smo samo muškarčići valjda nije zabranjena… Pritom svi znamo šta psihologija kaže o tom strahu… a zapravo je oblik koji, bar što se mene tiče, objedinjuje književnost sa slikarstvom i muzikom. Lično baš zdravo volem slikati rečima, a volem i da čujem muziku (iza) napisanih reči. Ovo neću objašnjavati. Ko razume, shvatiće… Poezija je takođe nezahvalna stvar, jer se piše i objavljuje samo iz nepraktičnih i prevaziđenih razloga, kao što je recimo sklonost, da ne kažem ljubav, prema istoj. Pisanje poezije je kao… kao… ispiranje zlata, recimo… Svaki grumenčić koji ostane na situ je dragocen.

Pripremaš li novu zbirku?

Treba napraviti razliku između priče i radnog materijala, odnosno između polugotovog i gotovog proizvoda.

Zbirku čega? Poštanskih maraka, pesama…? Pripremanje zbirke, novi projekat… Kako to gordo zveči… ovaj, zvuči. Nikad nisam najbolje stajao sa ciljnim pisanjem… Uglavnom nadrljam neke stihove, ostavim ih da se prosuše, pa ponovo ždraknem da vidim na šta liče, nešto dodam, nešto obrišem, ponovo ostavim, ždraknem, ostavim… I na kraju kažem sebi:„Ovo sad zveči… Ovaj, zvuči otprilike kako treba“… A ti sad nazovi taj proces kako god hoćeš.

Planiraš li roman?

Ako bih ikada napisao knjigu, bila bi sastavljena od priča – glava spojenih u jednu, poput prečaga na merdevinama. Kada se penjete uz njih, hvatate prečagu po prečagu… ali i stajete na one koje ste već prešli.

AM: Čovek planira, a Bog se smeje.

Savet mladima?

Treba se kritički odnositi prema svom pisanju, i sumnjati u ono što ste napisali.

AM: Ostanite mladi što duže možete. Karpujte dijema. Ne verujte ženi koja laže. Ako pišete, neka vam to bude zabava kojom se bavite iz sve snage. Ako počnete da pišete “sa ciljem”, neko će već primetiti da ste prevarant.

Razgovor vodila

Tamara Lujak