Ukorenjena u samu sebe
Sanja Savić, Tuđa kost, str. 151, Arete, Beograd, 2019.
Potrebna je hrabrost suočiti se sa svojom prošlošću, a naročito pretvoriti je u roman. Mlada i talentovana književnica Sanja Savić odlučila je da nam pokloni porodični roman i to, ni manje ni više, njene sopstvene porodice.
Ono što roman čini pitkim i ne daje vam da ga ostavite „da predahne“ je tema kojom se bavi – sudbina ženskih članova porodice, tako snažnih, tako svojstvenih, tako svojih.
U vreme kada je ženi „bilo mesto“ uz muža i decu, kuću, žene iz uskog porodičnog kruga Sanje Savić, izborile su se, svaka na svoj način, za svoje ja, svoja prava, svoj put. To, naravno, nije bio lak zadatak, niti lak put, ali svaka je u njemu istrajala, opet, na svoj način.
Odrastajući na pričama o snažnim ženama, imajući ovakve uzore pred očima, ne čudi što se književnica odlučila da napiše roman o nesvakidašnjim junakinjama: stvarnim, živim, opipljivim – kakve nam svima trebaju.
Ne mogu da se otmem utisku koji čitanje ove knjige izaziva: sličnost sa moćnom knjigom „Žene koje trče s vukovima“ autorke Klarise Pinkole Estes, koju bi svaka žena trebalo da pročita. Ono što je američka pesnikinja i psiholog iznela u svojoj studiji o arhetipu divlje (u smislu slobodne) žene, Sanja Savić ispripovedala je u svom romanu.
Predstavljajući nam svoje uzore, Sanja Savić ih nije ulepšavala, kao što ih ne ulepšava ni Klarisa Pinkola Estes, oslikala nam ih je onakvima kakve zaista jesu: ponekad nesigurne, ponekad neustrašive ili tvrdoglave, same, ratoborne ili neuhvatljive, ali uvek jedna uz drugu, ili makar pored druge, uvek uz svog čoveka, porodicu, kuću, ali ne zato što joj je „tu mesto“, već zato što je sama birala svoju sudbinu – kakva god ona bila.
Prošavši još jednom kroz svoju porodičnu istoriju, Sanja Savić nam je ponudila veliku utehu i dala veliku snagu: utehu – da postoje neustrašive žene koje se bore za sebe i svoje, i snagu da ih sledimo, da se na njih ugledamo i izborimo za svoje želje i snove.
Zdenko Bašić u svojoj knjizi „Mjesečeve sjene“ (Zagreb, 2013), izuzetno lepo primećuje ono što nam je Sanja Savić rekla celim svojim romanom: „Veliko hvala mojim bakama: Ivki, Ani i Marici, koje su me prisjećale i pričale sve te priče otkad znam za sebe i povezale me s onim što se inače naziva domom i zemljom na kojoj i iz koje se raste, a što sada razumijevam kao djetinjstvo.“
Možda je upravo jedna od uvodnih rečenica u romanu „Tuđa kost“, zgodna za kraj ovog teksta: „Negdje sam pročitala da sreća preskače po jedno koljeno. Pogotovo žensku liniju.“ Možda smo baš mi to koleno koje nije preskočeno, možda je to koleno sama autorka, i možda baš nama uspe da ostvarimo svoju sreću, a roman „Tuđa kost“ Sanje Savić može u tom pokušaju i te kako da nam pomogne.
Tamara Lujak
