Александар Б. Лаковић

 

CЛОВО О МЕДИТЕРАНУ

 

Борису Јовановићу Кастелу

 

 

1.

 

 

Песник понире у дубину мора

у модру сушт Медитерана,

и у дубину

времена и памћења.

 

А заједничари су му

митови и легенде,

Гонгора – песник особењак,

па Његош, Џојс, Брехт, Борхес, Рубенс.

 

Повезани

фантазмогоричним додирним линијама

и узајамним међувезама.

 

 

2

 

Док песник

невидљивим мастилом

пише по палимсестима

(отпорним на воду)

који су му само

у сну и фантазији

доступни.

 

Као и његов-песников рукопис.

 

Обнавља ли живу прошлост,

догођени језик

и снове историје.

 

Или би

само да докучи

домишљано мистично време

и луку

у које је већ упловио.

 

 

3.

 

Песник цитира

пророчицу у Делфима:

Да би се остварио

мораш веровати у мит.

 

Али,

бојим се

митоизација

ће отворити врата песме

за мистику

и недокучивост.

 

Иако

на бранику маштања

сумњамо у живот

под стакленим звоном.

 

И у живот од успомена

склоњених

у дубини водене тишине.

 

 

4.

 

Мутне воде су свуда присутне.

И у делтама Медитерана.

Смањују видљивост

и урачунљивост.

 

И ликовима у песми.

А тек

оном заборављеном.

 

 

5.

 

Песник

са мером и умећем

калеми имагинацију

свега око нас

или

свега у нама.

 

И тече

кроз бескрај тишине

и крв Медитерана.

 

 

6.

 

Песник види док сања

Прво,

историјске личности

и доступно памћење.

 

 

7.

 

Песник је прогледао

тек

пошто се загледао

у дубину

и бескрај воде

где наша тајанства

чекају

свој сан

или

несаницу.

 

 

8.

 

О води смо знали све

после Башлара.

 

И да је представа прелаза два света.

И линија преображаја.

 

Чак и у ватру.

И обратно.

 

И процес очишћења их повезује.

 

Песник нас поколебао у знање.

Говорећи о бесмртности

и животности воде.

 

И њеном еросу са каменом.

 

 

9.

 

Хоће ли Венеција преживети воду

макар

у последњој гондоли

са венцем на куполи.

 

Баш сада

када сам проглашен за Дужда.

 

Изабрале ме наге нимфе

због веровања

да нам је вода прибежиште.

 

И грешницима

који су жртвовали прошлост

и живот под водом.

 

И ратницима

после свих ратова против свих.

 

И онима

који су пронашли своју пуноћу

после дуговеког

ћутања у води.

 

 

10.

 

Не препознајем се у мимоходу

са водом

коју сам пронашао у себи.

 

Оног дана

када сам престао

да се огледам у Нарцисов лик.

 

Након чега се више нисам умножавао

иако није тако записано

на површини воде

 

 

11.

 

Нећемо сви

пред смрт

запалити бакљу

или

добити сазвежђе на небу.

 

Многи ће се од нас

изгорети

у бакљи

пре зоре.

 

Нема кише и ветра

који би то спречили.

 

Док нас речи искушавају

питањем

да ли смо живели

и препознали себе

у игривом пламену

или одсјају на води.

 

 

12.

 

Нико не зна

све облике воде.

 

Неки од нас

не знају

да су живели

у једној њих.

 

Није битно

колико си провео у води

већ

шта си у њој доживео.

 

Јеси ли се приближио себи

за то водено време

заједничко нам.

 

 

13.

 

Медитеран

приближен читаоцима

помоћу слика

речи и асоцијација.

 

И даље је Медитеран.

Моћан

и један

од спојених судова.

 

Чега све не?

 

 

14.

 

Медитеран је мудрост

пред којом се треба замислити

а не загледати се

у његов бескрај.

 

 

15.

 

Мисао

и оностраност Медитерана

 

Сан

и снохватице водених дубина.

 

Због своје старости

негују

мрежу корења

у материји постојаности.

 

Која се храни маштом водених врста.

 

 

16.

 

Медитеран је

велика загонетка

која чека

ослобођене

песнике и читаоце

без бојазни

од тескобе и понављања.

 

Поред воде

свако јутро

почиње испочетка.

 

На други начин.

Недоживљени.

 

 

(из есеја о Кастеловом песништву, новембра 2019)