Pesme iz zbirke “Sve biće u redu” 

Izdavač: GIP Interprint doo, 

Beograd, 2019 god.

mesec
mesec ima oblik srpa
i seče noć kao trsku
u novembru
u polju
gde ostaju samo
stabljike na vetru
na kom su ispucale
naše usne i obrazi
crveni smo i mladi
i skupljamo parčiće
tanke šuplje trske
od kojih pravimo
male vetrenjače
onda čekamo jak vetar
trčimo mu u susret
i gledamo kako se vrte

ponekad prođe kombajn
onda ne ostane ništa

pas

 

jednog su ubili

drugi je pobegao

treći je umro

ne znamo od čega

znamo da je bilo davno

ali nedavno je

u radnju ušao

proćelav čovek

sede brade

kaže da bi voleo

da mi pokloni psa

jer ide na dalek put

rasan je i dobar

miran i poslušan

pas

samo je malo

mator i umoran

onda smo se gledali

nekoliko sekundi

dok sam preispitivao sebe

šta da radim sa matorim psom

koji će umreti

taman kad se zavolimo

limbo

 

sve biće u redu

kaže gospođa

na poslednjoj

stanici metroa

sa iskrzanim lakom

na noktima

kojima skida

otpalu trepavicu

ispod oka

dok zima bruši

četrnaesti podeok

ispod nule

nabacujem

svaku novu godinu

kao korbač

sve biće u redu

kaže proleće u novembru

prihvatam poraz

kao mornarsko uže

i vežem oko sebe

grlim svoje strahove

kao kućne ljubimce

još uvek

pod rukom osećam

njena glatka kolena

i kosu do ramena

koju je u sedamnaestoj

odsekla

sve biće u redu

prevrćem jezikom

ostatke od doručka

moje bivše devojke

rađaju tuđu decu

moja bivša ulica

nestaje među rupama

moji dobri drugovi

postaju nečiji očevi

tamo gde sam sad

sve se beli

poput krajeva

u predelu zalizaka

osenčenih kao azurna obala

ispod deblje pukotine leda

asfalt otkriva novo lice

građevinski radnici

na skelama dobacuju

nekim ženama

to su prvi vesnici proleća

gledam kako

se sve odjednom budi

samo ja polako nestajem

 

 

talasi

 

Milanu Milišiću                                                                                     

 

ljuštim pomorandžu

za kuhinjskim stolom

skidam debelu koru

i odvajam deliće

kisele voćke

ne čuje se ništa

samo  veš-mašina

i talasi koji udaraju

u obližnji beton

mašina beskonačno

vrti ukrug

njeno zujanje

iznenada prekida

zvuk telefona

pomislim na pakao

ali je pogrešan broj

ljuštim pomorandžu

i mirišem prste

razdvajam je

na delove

ima ih tačno jedanaest

jednu nogu stavljam na stolicu

kroz prozor čujem

kako se talasi smiruju

ljuštim pomorandžu

i razmišljam

da li je pesnik rekao

svojoj ženi da je voli

pre nego što mu je

granata uletela u stan

čekam

 

da voda proključa

i da stigne poziv

da vetar prestane

da zakuvam kafu

čekam

da počne novi rat

i da se završi stari

kupiću nove cipele

sa ulošcima

od memorijske pene

čekam proleće

u redu na kasi

čekam platu

i da prestanu bombe

u redu na šalteru

držim neplaćene račune

čekam potvrdu

o životu

kupiću salatu

i dosta tunjevine

i paštetu

ako počne rat

da mogu da preživim

dok čekam

izvlačenje

srećnih dobitnika

u novoj emisiji

koju čekam

nebom lete ptice

i plastične kese

teže je preživeti

lakše je umreti

dok glođeš

salatu i tunjevinu

i jetrenu paštetu

teže je oprati ruke

od borovnice

nego od uništenog grada

nismo to mi

to su oni pre nas

mi smo ga samo zapalili

i čekali

kad

 

kad malo bolje razmislim

shvatim

da je moja glava

samo jedna mračna

bioskopska sala

u kojoj su sva sedišta

numerisana

samo za nju

653

 

prošao sam juče
istom ulicom

ispod  nadvožnjaka
od raskrsnice

koju raskopčavaju
tramvajske šine

gde starija gospođa
prodaje ljubičice
do kraja ulice
koja izlazi na kej

od te sam gospođe jednom

pijan kupio cveće

i delio ženama u prolazu

kod keja sam skrenuo levo

i nastavio do radnje čoveka

što iznajmljuje bicikle

izbrojao sam tačno 653 koraka

pa sam malo zastao

jer danas je 653. dan

otkad mi je sat stao

otkad ti je poleteo avion

otkad sam zaćutao

i stao mirno

kao pred streljačkim vodom

onda zažmurio

da što brže prođe

ne znam koji je dan

ni koji je mesec

samo sam hteo

da prođem još jednom

da proverim da li sam živ

često oblačim vojničko odelo

gledam kako mi stoji

ima dosta krvi

i po neki orden

jutrima ustajem rano

i krećem u borbu

sa samim sobom

i protiv sebe

bijemo se

do poslednje

kapi krvi

znam da tada

ideš na spavanje

jer tamo negde

već gasi se dan

a moj se ugasio

onda kad sam čuo

da odlaziš

pepermint

 

u  staroj kući je

opet ista  soba

sa prozorom koji gleda na jug

opet imam četiri godine

umem da čitam

i prepoznajem boje

sobom se širi

poznati miris

jednog starog kožnog  šinjela

stojim ispred zelene torbe

malo je otvorena

i veća od mene

malim rukama

podižem metalnu kapu

zelena je

ima zvezdu napred

tu je i metalna boca

i šareno zeleno odelo

jedna plastična audio-kaseta

i tabla sa bombonama

lepo su poređane

kao lekovi

malo su ljute

piše pepermint

iz druge sobe čujem žagor

smenjuju se glasovi

različitih boja i tonaliteta

jako sam mali

ne razumem sve reči

ne znam šta znači korpus

ne znam šta je vežba

ne znam šta su

brigada i puk

ne znam šta je geler

znam šta je bomba

bila je na crtaću

ne znam gde je vukovar

znam gde je egipat

pokazao mi je deda

ispred reči korpus

uvek izgovore

neki veliki broj

i onda pomislim

nemoguće da ih je

bilo baš toliko

pakao

 

parfem koji je ostao iza tebe

u liftu

davio me do petog sprata

ana

mislio sam da ću se ugušiti

sam i bespomoćan

u kutiji koja se kreće nagore

nekoliko sekundi

koje traju kao godine

ne sviđaš mi se

i ne volim te

ana

nikada ti nisam rekao

koliko si odvratna

i kako bih te trgao za ruku

dok se mimoilazimo u hodniku

uhvatio za tvoje koščato dupe

i odveo negde

da te mirišem

nikad nisi bila lepa

i nikad ti nisam rekao

da mrzim tvoje frajere

i to kako se oblačiš

kako držiš cigaru

i tvog ružnog psa

koji me čudno gleda

svaki put kad ga sretnem

mrzim kako hodaš

i kako me gledaš

mrzim tvoje kolege

sa književnosti

i tetku na moru

kod koje odlaziš

na mesec dana

i tvog dosadnog brata

propalog fudbalera

koji misli da sam klošar

tvog bradatog oca

inženjera u penziji

nezainteresovanog za realnost

koji tvrdi da je zemlja

ravna ploča

i tvoju majku

nastavnicu matematike

što je delila jedinice

kao gumene bombone

i verovarala da će uskoro

smak sveta

ali volim tvoju svetlu

kovržavu kosu

i nežno pogrbljeni nos

trebalo je da se odselim

odavno

još kad je počelo

______________________________

Aleksandar Đoković (1986), Vrnjačka Banja, piše poeziju i kratku prozu. Svoje radove do sada objavljivao na internet portalima, a nekoliko pesama objavljeno je u Zborniku mlađih vrnjačkih pesnika “Između plime i oseke”. Živi i radi u Beogradu.