izvor: https://www.vulture.com
Osmehnuo bih se, da imam snage i volje, na sliku iz mog detinjstva: sedim u prepunom bioskopu Voždovac i gledam Povratak u budućnost 2. Imam deset godina, do grla sam u kokicama i zadivljeno blenem u Majkla Džej Foksa koji leti na skejtu koji rad na mlazni pogon. Tako su osamdesetih zamišljali 2015. godinu. Sve leti, sve je automatizovano, organizovano, slika i prilika ljudskog progresa. Ispostavilo se, kao što to obično biva, da su za proricanje budućnosti mnogo pouzdanije negativne utopije. U slučaju moje zemlje, prvih par minuta Pobesnelog Maksa u kojim se kratko objašnjava propast civilizacije ogrezle u ratovima za energente, bremenite socijalnim nemirima i krizama, su bili naša nedavna prošlost a sadašnjost je mnogo jezivija od tog blokbastera.
Niko nije siguran kako, verujem da preživeli i dan-danas vode rasprave oko toga, tek, moja zemlja je u jednom trenutku prestala da bude država. Beše to 2048. godine. Jednostavno, ponestalo je para, radnih mesta, snabdevanje gradova hranom je otežano zbog nestašice energenata, nastupio je haos, vlast nije mogla da kontroliše “incidente” koji su se oteli kontroli i eto nas gde smo. Za godinu dana smo uleteli u totalni rat svih protiv svih, srednjovekovno varvarstvo, privatne armije koje krstare zemljom i grabe šta se zagrabiti može. Svet posmatra i pažljivo čeka. Da se pobijemo do poslednjeg? Da sami sredimo svoje probleme? Načekaće se. Elem, ja sam bio jedan od onih koji nisu pristupili nijednoj od 484 ratne formacije i, kao i najveći broj preživelih, tumarao sam od grada do grada u potrazi za hranom i skloništem. Nisam ponosan što to kažem ali, morao sam da obijam kuće i stanove da bih preživeo. Dobar deo njih je ionako bio prazan. Stanari su uglavnom bili u izbeglištvu ili mrtvi.
Naravno, s obzirom na gore navedeno, naletao sam na neke ne baš prijatne stvari. Bilo je i onih stanara koji nisu uspeli da pobegnu na vreme kao i onih koji su presudili sebi ili, što je bio redak slučaj, umrli prirodnom smrću. Starac u stanu na Vidikovcu je bio potonji. Sedeo je na terasi,visok, mršav, u trščanoj stolici, pognute sede glave. Izdužena glava pokrivena belim paperjem mi se učinila poznatom. Ličio je pomalo na uvrnutog naučnika Smita iz Povratka u budućnost. Na njemu je bila čista, prugasta, plavo- zlatna pidžama. Delovao je kao da ga je uhvatio popodnevni dremež.Nije zaudarao a na njegovim obrazima je bilo tragova rumenila. Verovatno je umro par sati pre no što sam upao u stan. S njegove leve strane je bio stočić na kojem je bila do pola ispijena šolja kafe. U starčevom je krilu, okovana koščatim prstima desne šake, ležala knjiga Dorćolsko zlato izvesnog Dragutina Pilipovića.
Kad kažem izvesnog to ne znači da za Pilipovića nikad nisam čuo. Štaviše, pročitao sam tu knjigu pre dvadeset i kusur godina. Da, to je ta legendarna beogradska, “asfaltaška” proza koja, sa setom govori o davnim danima kad je Beograd bio svetska metropola i simbol svega urbanog na Balkanu. Knjiga o mladalačkim ljubavima, rokenrol žurkama, puna opštih mesta. Harizma Vračara i ljupki secesionizam Čubure, ortačka grubost Dorćola, bronksoidnost Voždovčana. Biblija samodovoljnosti i ušuškanosti u lepim sećanjima. Jednom rečju, knjiga koju su svi voleli i koju su sam, između ostalog, baš zbog toga i mrzeo baš kao što ne mogu da vidim taj ravnodušan, nadmen svet koji se nije pobunio kad je trebao a sad pretura po đubretu. Kad je policija prvi put otvorila paljbu na tamo neke ljude u tamo nekom gradiću na jugu Srbije koji su tražili samo pravedniju raspodelu hrane, koliko vas je tad izašlo na ulicu? Nije vas se ticalo. Umišljali ste da ste posebna država, zar ne?
Hteo sam sve to da kažem, odmah, u lice, tom mrtvacu. Bio sam dovoljno lud da mu satima objašnjavam ulogu Dorćolskog zlata u stvaranju tzv. beogradskog duha koji se premetnuo u vukodlaka ali sam, umesto toga, gnevno othuknuo i odmahnuo rukom. Trebalo je pretresti ceo sprat i skloniti se u podrum pre nego što razbojnici dođu.
___________
Aleksandar Novaković
je rođen 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar i dramaturg.
Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004), Aladinova čarobna lampa (Pinokio, Beograd, 2007), Naš čovjek(Hercegnovsko pozorište, koautor, 2008).
Zbirke drama: Bliskost (Svetozar Marković, Zaječar, 2006), Posle Utopije (KC Kraljevo, 2009).
Autor je desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio Beograda.
Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, Novi Sad, 1998) Neće moći (Alma, Beograd, 2006) Malo li je? (Alma, 2011)
Romani: Glečer (Dereta,
Pesme: Gitarista na Titaniku (Presing, Beograd, 2013).
Otkupljeni scenario: Killing Moon (za „Beogradski omnibus“, 2009).
Autor kratkog filma Get up you lazy bastard!(MKC, 2006) i niza spotova koje je snimio za svoj muzički projekat – Alek Novak.
Nagrade: Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druga nagrada Radio – Beograda za radio – dramu (2003), prva nagrada Radio Beograda za dokumentarnu radio – dramu (2011), Vibova nagrada (2001) i Zlatna kaciga (1997) za satiru. Dobio republičku nagradu za najbolji dramski tekst za lutkarsko pozorište (2007). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je nagrada časopisa Ulaznica: prve za priču (2003), druge za esej (2004) i druge za priču (2005), Mali Nemo za roman (2008) te VBZ za najbolji roman na BHCS jezicima (2010). Nagrada festivala kratke
satirične priče (BAK) za najbolju kratku satiričnu priču (2017)
Članke i radove objavljivao u: Poljima, Književnom listu, Ulaznici, Koracima, Think Tanku, Kvartalu, NIN-u, Akuzativu, Afirmatoru, E-novinama, Betonu..
