**********
Опраштам осмеху
што покидан виси
на углу усана
и усни испуцалој
од зуба
који су је гризли
уместо тебе.
Опраштам крхотинама
што не умеју да се саставе
и птицама које ме развлаче
и бацају
пајацима
жонглерима
и блудним синовима.
Опраштам блудним синовима
похотне снове
и сновима
који су сањали
док сам те ћутала.
Опраштам ћутању
које је вриштало
нацртаном вриску
и цртежу
izvor: de.pinterest.com
што ти је дао руке
да ме покидају
и душу која мирише.
Опраштам мирису
што је личио на љубав
и љубави прерушеној
у човека.
Опраштам човеку
што је желео
и жељи
јер траје.
Опраштам трајању
претвореном у чекање
и чекању
окованом у безнађе.
Опраштам безнађу
јер не зна за границе
и граници
која се изгубила
јер су ми укрaли очи.
Опраштам очима
што су их украли
они који не виде море
и мору со за рану
у којој чувам
једног тебе.
Опраштам једног тебе
некој себи
неопростивој!
___________
Аница Гарић рођена је 19.06.1974. у Српској Црњи.
- године њено око постаје сунцолико како би могло да види Сунце – своју Марију.
Ради као управник Народне библиотеке у Српској Црњи и ужива у послу којим се бави.
Аутор је три збирке песама:
„Киша и кораци“, Нова Славија, НовиСад, 1998.
„Као да сам уморан као да сам стар“, Књижевна заједница Зрењанин, Зрењанин, 2002.
„Када се око боји вране“, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2016.
Песме је објавлјивала у часописима.
Члан је Удружења књижевника Војводине.
