ГРЕБЕНИ ОД КОСТИЈУ (QUESTION MARK)
Борис Јовановић Кастел, Гребени од костију, Институт Белко, Београд, 2018.
Када Неруда, алиас Нефтали Рикардо Рејес, написа Сутонске песме, беше то године 1923, а он деветнаестогодишњак, већ тада изговори своје право Збогом, као да неће поживети још пола века: Волим љубав морнара који љубе и одлазе/дају обећање/никад се не враћају више/у свакој луци по нека жена чека/морнари љубе и одлазе/једне ноћи оду на починак/са смрћу у кревету мора. Од њих остају гребени од костију, и гребени од ребара бродова што са њима потонуше. А од песника? Као да су ово стихови из Исле Негре, али са самог краја опуса. И као да чујемо и далеки глас Мерседес Сосе: Alfonsina y el mar. Она што беше заогрнута морем, као хаљом, као огртачем: Dormida, vestida de mar.
Толико о једном Кастеловом наслову. Уз напомену да можда до данас није написана права студија његових наслова помоћу којих се можемо кретати без бусоле, наслепо, по мору и копну, гребењу и затонима међу гребењем. И можда, чак, ходати по води: And Jesus was a sailor, када по води ходаше, зар не?
Но, шта нам то ново доносе песме из ове збирке, поред једне нове зрелости? Да ли су то Кавафијеве руже од рубина, бисерни љиљани, љубичице од аметиста, нешто што златар никада не износи пред купца? Или Кастел пише без задршке, између редова и стихова можемо прочитати баш све? Постоји ли приватни простор песника и тиха загонетност?
Тешко! У овом бестијарију од света све указује на великог, слепог писца Књиге измишљених створења. А Кастелу се у тинту укотвљеном обраћају на латинском, као Маркесовом несрећном, очерупаном анђелу некакав провинцијски свештеник. Није Маркесов анђео знао божији језик, ни Медитеран не тражи од папе да се исповиједи. Да не заврше божји угодници као дегенерисани олимпски сој у Рагнароку ХЛБ-а? Тамо им неко лака срца подари смрт. Ко још данас носи беле архивске рукавице и јеца над судбином библиотека? А ко проналази главу Нике са Самотраке? Само да се Кастел не мане Средоземља, шта бисмо ми онда? У чијој би песми мемла мирисала? А уз то још и барокна. Ко би још опажао да се каменчићи мозаика крећу, тачније, да броде? Ко би проговарао са букетом макије у устима? Ко би слепчеве очи називао звјездама над пампом? Ко би први приметио да је шкрпина почела да личи на Жака Кустоа – какав аватар! Или он на њу? Постоји ли пој глувонијемог и ко га то још може чути? Да, море ће зацело исклесати гребене од костију песника, али само ако му је срце Средоземље, или Огњена земља, на пример.
Кастел плови опасним водама, за исту се сламку држи као Конфучије: Чувам у души неке лепе особине које не праве велику галаму. Кастелове су тишине плодоносније од његових стихова, ако песму посматрамо као партитуру. Само треба бити Кастел: …сачекати време као што слуга чека награду (Бхагавад Гита). Баш слуга и баш награду. Проговорити својим наречјем налик стењу ..тако храпавим да га ни двадесет година разних језика и океана није углачало (Павезе, Јужна мора). И живот провести Даље од острва/Дубље од таласа/У суседству са сидрима (Елитис). Сидра немају отаџбину. Ни адресу. Немамо шта да заборавимо, Кастел. Али пробаћемо кишницу за вечеру. Јамачно ће бити сланкаста. Као естуариј!
Александра Грубор
