Naravno, Breht je u svojim mladalačkim komadima, pisao direktne pamflete, ali i oni su bili od naročitog umetničkog materijala. Već u tim najranijim komadima, koji su bili nekako, kao namenjeni školovanju publike i izvodjača istovremeno – on ih je postavljao na scenu sa radnicima ili školarcima, išao sa svojim delima u masu, kako bi se to tada reklo, prikazivao ih što češće i na svim mestima, jer tada nije bilo televizije, a radio programi su bili državna stvar monoipola ideja, o čemu je sa žalošću pisao mnogo, pobunjen protiv nadirućeg jednoumlja. Kasnije je Breht u svojim najvećim delima, koristio iskustva popularnih nemačkih žanrova svog vremena, pre svega kabarea, a songovima, shvaćenim na potpuno nov način, podvlačio direktne poruke, ali ipak – poetski, na najvišem pesničkom nivou! U svakom slučaju, sve što je koristio od savremenog pozorišta, Breht je menjao i prilagodjavao svojoij KLASNOJ BORBI i to direktno – borbi PROTIV nadirućeg fašizma, koji je shvatao kako je i Marx  govoorio – kao krajnji stadijum kapitalizma! Cilj oštrica njegovih ubojitih strela sa scene, bili su ljudi neodlučni i skloni saginjanju glave radi sitne lične koristi. Naravno – to je ta strašna i ubitačna – TIHA VEĆINA!..To su podanici – on ih je nalazio, pre svega, medju MALOGRADJANIMA.

Otud i u njegovim ranim, obrazovnim komadima, ovaj skoro kroki, brzi i kratki komad – MALOGARDJANSKA SVADBA, ili PIR MALOGRADJANINA, kako se igra u nekim prevodima…U svakom slučaju, radi se o nekoj vrsti britke i brze, ali smešne i privlačne, analize malogradjanina u njegovim najskrivanijim tajnama. Ali – sav taj niz slepstick gegova na sceni, nije izmišljen isklučivo i samo – za golu ZABAVU publike, po sebi. Beht prikazuje UZORNE malogradjane, koji likuju u svojoj malogradjanskoj uzornosti – puni su samohvale zbog naročitih uspeha u onim discplinama u kojima se malogradjani takmiče. To su, pre svega svi oni pojmovi vezani za tabu SVETE PORODICE, za mitove o nevinosti i raznim licemerjima o, tako reći bezgrešnom začeću i čednosti odnosa koji se propagiraju, o odnosima starijih prema mladjima i mladjih prema starijima…o tabuiziranim prijateljstvima…Ali pre svega, ovde se radi o odnostu prema svojini i prema radu, na koji je nemački malogradjanin najviše ponosan. Naime, mladoženja je umislio da će se najbolje pokazati u društvu u koje ulazi brakom, ako sam napravi sav nameštaj, svojim rukama i svojim znanjem!…Ispostavilo se i da je nedovoljno vešt i da ima premalo znanja za taj rad!…I tako, kao kod Šekspira, jedna greška izaziva tragični koloplet – zato što je on produžio svoj rad na nameštaju, mlada je dostigla previsoku trudnoću, pa je pao mit o čednosti, što automatski baca težak beleg na novi brak, pogotovo na nju – ona postaje
nedostojna društvenog statusa i sve će je mlade žene izbegavati….A tek kad nameštaj počinje da se raspada i pada po gostima, padaju svi mitovi o radu i nemačkoj upornosti malogradjanina!

Breht zaista pravi vrlo dopadljive viceve, vezane i za komediju karaktera i za komediju naravi i za komediju situacije. Ali, ako ti vicevi postaju GLAVNI  predmet igre, onda je bolje uzeti nekoliko vrlo igrivih Čaplinovih scenarija, pa se s njima poigravati do besvesri, a ne trošti  Brehta za takve stvari. To se, u principu, dešava i sa Joneskom,, koji takodje puca po skrivenim tajnama malogradjanina – poznata je njegova teza, ai delo u kome se leš iz plakara malogradjanina – BESKRAJNO ŠIRI i pokriva, ne samo stan, nego i ulicu i grad u kome malogradjanin živi! Brehtov sklop okolnosti koje koristi u ovom ranom komadu je sklop OTKRIVANJA brižljivo čuvanog, tajanstvenog prljavog veša malogradjanina, a da bi ga razotkrio, potrebno je prvo da se taj malogradjanin pokaže u svojoj ranjivoj naduvenosti.  

Predstava Mateje Koležnik, inače jedne od najznačajnijih mladjih reditelskih imena u Sloveniji, bila je pre svega, okrenuta razigravanju slepstik skečeva. Nije bjilo jasno KOJI je to malogradjanin?…da li je to nemački malogradajanin iz Brehtovog vremena – na svadbi se peva, čini mi se, neka zdravica da li baš iz tog vremena, ne znam, ali na Nemačkom jeziku sigurno…Ili je to savremneni opšti malogradjanin, ili to treba da bude slovenački malogrdajanin danas?…Mislim da se Mateja Koležnik opredelila da to bude neki opšti, samo-na-sceni-postojeći malogradjanin, sa samo scenskim karakteristikama i radnjama. To je sasvim suprotno Brehtovim namerama – on je uvek usmeravao svoju kritičku oštricu prema ODREDJENOM  krugu ljudi, a moć njegove poezije i veština dramskog pisanja, stavila su ga u red klasika, ali to ne znači da je time izgubio osnovni smisao. U tome i jeste stvar – to delo se ODNOSI i danas, na istroijske okolnosti u kojkima se delo postavlja. Mateja Koležnik je prišla ovom Brehtovom komadu, onako kako se uopšteno, i obesmišljavajuće, zapravo prilazi nekom izmišljenom, loše shvaćenom, opštem APSURDU Joneska!..Tako to nije bio ni Jonesko ni Brerht, da valja!

Igra glumaca sugerisala je neku formalizovanu otudjenost i specifičan način podsmeha likovima – kako koji glumac i kako koji lik, jer  nije bili jedinstva stila igre, što je umnogome spuštalo nivo predstave, što bi trebalo, sa nametljivo dugim pauzama i iščašenjima radnje i odnosa, da predstavi scenski materijal kao da je to ĆELAVA PEVAČICA, na primer. Ali, time se dobijala prosto, jedna opšta začudnost, koja nije vodila do tematskog cilja – do analize malogradjanina koji donosi i podržava fašizam!…Nije bilo jasno – zašto je taj malogradjanin opasan, kad mu je jedini cilj da se lepo oženi?!…One vrste sramota koje  Breht nameće tom malogradjaninu i one vrste tabua koje on kroz njega postavlja i ruši na sceni, u tako kratkom komadu –
uopšte nisu ni dodirnute, niti se iko njima bavio!…Sve je bila jedna opšta, ponekad maliciozna, uglavnom formalistička, zabava, bez prave društvene poente.

Ako vi koncepcijski, date liku mlade, da odmah pravi gluposti na sceni – ispadaju joj stvari iz ruku, ne ume da se snadje sa viljuškama i noževima, čaše skoro da polomi, stalno joj ispadaju cipele…onda vi odmah otkrivate njene tajne, pa tajni nema i onda – nema štra da se ruši i razotkriva, nego dolazi prosto nizanje viceva na njen račun i, gotovo!…Ako mladoženja od početka izigrava bleskastog zanesenjaka, koji se stilizovano kreće, kao kroz neku maglu na klizavici, po sceni, od gosta do gosta, pa još kad počne da UNOSI nameštraj u gostinsku sobu i da mu u tome pomažu – naravno, na najkomičniji i prilično glupkast način, svi gosti – znači da ste vi rešili da se šalite sa problemima u predstavi i tekstu, a da vas suština ne interesuje. Ostaju samo prazni vicevi, koji nisu baš mnogo ni doživljeni, ni naročito glumački izvedeni, čak su i dosadni, tu od Brehta, pa ni od najavljenog Joneska – nema ništa!

Gledao sam nekoliko izvodjenja ovog komada u dugom vremenskom periodu, ali uglavnom su sva ta izvodjenja bila okrenuta takvoj istoj ZABAVI i uživanju u vicevima, kao takvim. Jedna jedina predstava je bila sasvim drukčija – tu je bilo DUHOVITOG, komičnog i nadahnutog, govora i nastanku fašizma u domu malogradjanina!…Bila je to predstava Jovice Pavića i narodnog Pozorošta iz Tuzle, na gostovanju u Beogradu, pre par godina…Rado je se sećam i upućujem rediteljku Mateju Koležnmik da je i sama pogleda…Pošto je to školski komad, podučak – slobodno neka se uključi u žanr…Ovako – utisak je da sve ide na tržište smeha i da će TV žanrovi – seetcom i TeleNovella – preovladati u svemu…Ako se toj pošasti banalnosti i uprošćavanja – prilagodjavanja pomirljivo shvaćenom, najmasovnijem i najgorem ukusu samih malogradajana – ne suprotstavimo KVALITETOM, poezijom, idejom i krtikom!..Do tada, na zdravlje nam uspesi!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2- četvrtak, 28.oktobar 2010.