Slavica Milošević ima 25 godina, do sada je objavila pet knjiga: „Cirkuzant, idealista i budala“, „Neka me uteši nebo“ „ Sve je rečeno Ameli“ „ Kad karijatide plaču“ „It’s all said Amelie“ i dve drame: „Ti, ja i Prever“ i „Kajanje za poneti“. Uskoro se očekuje objavljivanje nove knjige esejistike.

Prošle godine je postala član Udruženja Književnika Srbije.

Piše za kulturno umetnički magazin P.U.L.S.E, bloguje za izraelske medije „Jerusalem Post“ i „Times of Israel“, imala je je niz promocija u Crnoj Gori i Beogradu.

„Preko tanke niti samopoznaje koja visi iznad ponora sjećanja i bola, autorka nas uvodi u svoj sviet emocija i samorefleksije, ne ostavljajući mesta ravnodušnosti. Nepristajanje je put Slavice Milošević, a njene reči kao čelik o staklo ruše zidove naizgled čitljivih svakodnevnih uobičajnosti”

• O Slavičinoj knjizi „Sve je rečeno Ameli“ glavna i odgovorna urednica, književnica i filozof Ana Draslar

Slavica Milošević/ Autorka fotografije: Tijana Svrdlan

Slavice, kada su počeli vaši počeci pisane reči?

Prvi objavljeni esej je bio u knjizi „Cetinju s ljubavlju“ kada sam imala dvanaest godina, knjiga je predstavljala radove najboljih literalnih radova mladih talenata pisane rieči Crne Gore u tom trenutku. S obzirom na to da sam završila gimnaziju u Beogradu, društveno-jezički smer, počela je da me zanima teorija književnosti i pisala sam ali se desila određena pauza kada sam se odselila za Grčku zbog studija.

U kom trenutku ste odlučili da objavite prvu knjigu, koji opus pisanja vas karakteriše kao spisateljicu?

Imala sam 22 godine i odlučila sam da napravim pauzu u studiranju, osećala sam da je ostalo nešto što nisam realizova, uradila, nešto što tinja u meni i od toga sam prekriveno bežala. Da bi ste izdali knjigu i „pustili“ misli niz pero u javnost je potrebna hrabrost, postojao je neki prekriveni strah. Međutim, odluka da se borim protiv straha; kako će me neko razumeti, da li će razumeti, kakve će reakcije biti, je pobedila ljubav ka originalnošću pisanja na jedan jedini način koji umem, iskreni, realistični.

Tada je objavljena moja prva knjiga „Cirkuzant, idealista i budala“ u Beogradu.

Stilovi koji karakterišu moje pisanje su: poezija u prozi, esejistika, mikro-eseji, kolažiranje, intertekstualnost, poezija.

Šta predstavlja pisanje intertekstualnosti i kolažiranja? Kako ste se zainteresovali za te stilove?

Intertekstualnost je kako uvek volim da kažem „mešanje umetničke krvi dva umetnika“. Karakteristična je za postmodernističku književnost, kao stil vrlo popularna, međutim kod nas, nedovoljno. Ona kao stil predstavlja „nadovezivanje“ na priču ili pesmu originalnog teksta određenog pisca, tako da njegova/njena pesma ili priča dobija novu formu. Sve je počelo s intertekstualnom pesmom „Znao je Prever“, možete je pročitati na kulturno – umetničkom magazinu P.U.L.S.E. Pesma je objavljena u knjizi „Kad karijatide plaču“ a potom je nastala intertekstualna drama „Ti, ja i Prever“ koja je pre svega motivisana pesmom „Adrijan“.

Drama je izvedena u realizaciji glumaca škole mjuzikla „Eudven“ u Beogradu na multimedijalnoj promociji mojih knjiga u džez baru Sinatra. Potom je održana još jedna promocija u Opštini Stari grad i mogu reći da sam zaista prijatno iznenađena posećenosti. Takođe sam bila i na sajmu knjiga u Beogradu, uz izdavačku kuću „Draslar“ koja objavljuje moje knjige.

Kolažiranje je karakteristično za knjigu „Sve je rečeno, Ameli“ koja predstavlja zbirku mikro eseja i sadrži samo dva cela eseja, jedan po nazivu knjige, drugi predstavlja formu kolažiranja eseja Nobelovca Isaka Baševis Singera, to znači da sam spajala paragrafe njegovih različitih eseja da bi na kraju dobili drugačiju priču.

Razlika između kolažiranja i intertekstualnosti je ta da u kolažiranju apsolutno nema ništa dodato, izmenjeno od strane autora, već je zadržan autentičan tekst pisca, samo se „eksperimentiše“ redosledom paragrafa. Esej kolažiranja možete pročitati na mom ličnom blogu koji je na mom sajtu: www.slavicamilosevic.com

Često kažu da ste spisateljica koja nema određenu formu, šta to znači?

Umetnost ne trpi granice savijanja i  ustaljenosti dok umetnik koji je doživljava ne voli da bude „definisan“ formom. Mnogi  nerazumevanje moje „forme“  verovatno dožive tako zbog određenih ograničenja u opusu umetnosti. Nešto što teži savršenstvu, nešto što predstavlja stepenicu samoupoznavanja, doživljaja, emocija ne može biti „spakovano“ u formu. Zbog toga je svaka moja knjiga apsolutno različita i drago mi je što je tako.

Ko su vam književni uzori?

Ima ih zaista mnogo, sećam se da sam vrlo rano počela da čitam Džek Londona i tu sam po prvi put osetila težinu pisane reči.

Onore De Balzak, Viktor Igo, Prever, Rembo, Volt Vitman, Gustav Flober, Hese, Monpasan, Sergej Jesenjin, Edgar Alen Po, Amir Or, Josif Brodski, Isak Singer, Kišon, Semjuel Beket, su samo neki od mnogih, to su opusi različitih stilova književnosti.

Kada govorimo o našoj književnosti izdvojila bih: Dalina Kiša, jednog od deset najboljih pisaca druge polovine dvadesetog veka, Branko Miljković, Vladislav Petković Dis, Laza Lazarević, Milutin Bojić, Mika Antić, Branko Radičević,  Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Isak Samokovlija…

Koji književni pravac karakteriše vaše pisanje?

Realizam, zapravo kad bih stihom definisala svoj pravac poslužila bih se rečima Branka Miljkovića: „Ubi me prejaka reč“.

Moram priznati da sam inspirisana simbolizmom zbog želje i uspeha simbolista da „skinu okove“ tradicijonalnom, i to tradicijonalno pisanje ima svoju čar al vraćamo se na pitanje forme, umetnost kao i nauka sama po sebi zahteva širinu i potrebu za napredovanjem. „Slobodan stih“ je veliki uspeh književnosti, nastao je u Francuskoj upravo predstavnici su simbolisti, začetnikom se smatra Rembo, kasnije u Americi nastaje „eksperimentalni stih“ koji je uvek Volt Vitman, što bi se moglo reći da je isto što i „slobodan stih“ ali dokazuje kako umetnici iz različitih omaža sežu ka oslobađanju od forme.

Odakle crpite inspiraciju?

Rekla bih da inspiracija na neki način „crpi“ umetnika, odnosno goni ga da iskaže sve ono što tinja u njemu. Inspiracija je svuda i sve, leži u pročitanom, viđenom, doživljenom, u našim strahovima, hrabrosti, bolu. Postoje periodi kad je „nema“, dok postoji i vreme kad mi se desilo da sam doslovno dramu „Ti, ja i Prever“ napisala za par sati ili knjigu „Neka me uteši nebo“ za četiri dana. Umetnost inspiriše umetnost, grčka arhitektura me je u jednom trenutku inspirisala, zato i popstoji knjiga „Kad karijatide plaču“. Muzika, slikarstvo, ples je govor neizg ovorenog, sve to inspiriše i mislim da jedno bez drugog ne može. Ja bez svega toga ne mogu.

Pišete odnosno blogujete za „Jerusalem Post“ i „Times of Israel“ te Vas zbog toga mnogi nazivaju i novinarkom, šta nam možete o tome reći?

Blogovanje tamo predstavlja vid neplaćenog novinarstva, odnosno novinara volontera. Ozbiljno sam to shvatila i pišem  o ozbiljnim temama koje zahtevaju izvore i ozbiljnost reči, postoje pravila blogovanja tih redakcija, npr. da ne sme biti govora mržnje i da se ne sme izneti nikakva neistina. Bila sam u Izraelu i uvek rado volim da pođem u tu zemlju za koju me veže specifična emocija. Imala sam intervju za Izraelski radio baš na tu temu i mogu reći da zaista cene trud i rad, te nemam primedbu na saradnju s tim redakcijama.

Verovatno zbog te ozbiljnosti pisanja blogova sam dobila epitet novinara, iako sam nedavno zaista po prvi put uradila intervju sa psihologom mode gde, Damom Andrijanom Popović koja živi i radi u Italiji tako da ne mogu reći da me novinarstvo ne privlači, naprotiv. Ko želi može pročitati intervju na mom sajtu.

Da li planirate nekad da napišete roman?

Ne, roman bi za mene predstavljao pakleni vrtlog pisanja. Zahteva strpljenje i kvalitet. Limunadu svako može da napiše ali kvalitetan roman malo koji pisac, tako da sam svesna da ta vrsta pisanja nije u domenu. Ja volim surovo i realno da pišem, kratko i da se poigravam sa stilovima pronalazeći originalnost u tome.

Rekli ste da je u planu nova knjiga?

Da, „Plava pomorandža“ će biti izdata krajem februara, esejistika i poezija u prozi je karakteriše. Biće naravno drugačija od prethodnih, kako zbog mističnog naziva tako i zbog sadržaja.

Delove knjige ću objavljivati kroz blogove na mom sajtu, tako da ko je zainteresovan moćiće da pročita određene delove.

Moram istaći da u Crnoj Gori, zemlji u kojoj sam rođena se zaista  pisalo dosta o mojim knjigama, imala sam više intervjua, promocija, podrške te verujem da će se pisati i govoriti o ovoj knjizi.

Da li se može živeti od pisanja?

Ne, nikako. To sam odavno shvatila i to radim isključivo radi ljubavi prema pisanoj reči jer kao što Kafka reče: „Onaj ko može da napiše knjigu a to ne uradi je kao da je ubio dete.“

Šta bi ste nam poručili za kraj ovog intervjua?

Mislim da jedino što imamo je ta sloboda originalnosti i izražavanja koju nam život poklanja, ne treba je se plašiti, treba biti svoj, znati da to zahteva mnoga saplitanja i padove ali ne biti davljenik mase je osećaj koji se može nazvati slobodom vedrog neba i čistog vazduha.

“Ne postoji carina.Nema je nigde. Život je veliki, slobodan i smešan. Život je čudnovat. Postoji vetar, suze, poljubci, ludosti, želje, kajanja. Život je….život je daleko. Ali život je veoma blizu. Ja vam ga i sada sverado preporučujem.”

(Odlomak iz romana Fransoas Sagan: “Sara Bernar neobuzdan smeh”)