Kanap koji mu je visio sa ruke ostavljao je trag na pesku, koji bi posle nekoliko sekundi odnela voda. Ravnodušno je gledao u oguljene zglobove i jednom rukom dodirivao crvene tragove na drugoj. Nije osećao vilicu, ali je osećao vlažnost bala koje su mu curele niz bradu. Ispružio je ruke u vazduh stvarajući zvuk pucketanja kostiju.

***

www.saatchiart.com

Oduvek je maštao o slobodi. Čitao je o miru i bio ubeđen da zna mnogo, a što je više bio svestan svog nemira, osećao je želju za smrću. Mislio je da postoje gvozdene ploče koje mu okružuju glavu i koje svakog trenutka prete da mu skrše lobanju. Mogao je da se zakune da mu neko noževima probada očne kapke. Kako bi ublažio tup bol u grudima, ujedao bi se, pokušavao da crta na koži nožem. Osećao je da ludi. Bojao se svojih misli, osećajući jedino nemoć. Svaki njegov pokušaj samoubistva bio je neuspešan. A svaki bi mu ostavio po jedan ožiljak na telu. Ubijalo ga je pretvaranje i potreba. Laži, iluzije i zavisnost. Sve je više bilo stvari koje nije mogao da kontroliše.

***

Ostavio je sve i otišao od svih. A tek onda kada nije imao više šta d izgubi, dozvolio je sebi da oseti slobodu. Sada sedi na obali. Iscrpljen, osakaćen, ali dovoljno moćan da opet formira svoja uverenja i stavove. Sam.

__________________

Milica Janjić (1995) iz Požege. Trenutno studira srpski jezik i književnost u Novom Sadu. Piše kratke priče i radi na svom prvog romanu.