СПАВАЈТЕ С МИРОМ
Да л’ имаш ума, срца и душе,
ако се одричеш народа свог?
Да л’ вам је запад толико битан
па да заборављате чији сте род?
Ваши су стари дошли са села,
бранећи часно своје крви сој!
Кроз борбе страшне пламтела срца,
а сад се не зна ни где им је гроб.
То јесте прошло, било је давно,
тамо далеко оста туга свих
који су живот за вас тада дали,
и за домовину часно гинули!
Молим вас, браћо, спавајте с миром,
јер ја и сада чујем ваш крик!
Споменик ова песма нек’ буде,
да би се увек сећали њих!
Српски јунаци, браћо, хероји,
заборавит’ се не сме ни један час,
јер да вашег срца није било
можда не би – било ни нас.
ВРЕМЕ
Покрај мене прође време,
само оно тугу лечи.
Стари дани, тешко бреме,
да л’ ће и то покрај мене?
Све ће проћи, знам ја добро,
време лети и пролéће
човек пита: куда идеш?
Оно ћути – не зна где ће.
Неће стати никад више
неуморно ходи право,
да ли вама као мени
фали оно време старо?
Зато перо држим лако,
исписујем нове стране,
чекам оно да донесе
можда неке боље дане.
СВИТАЦ
Ови стихови нису туга,
они су љубав,
они су стрепња,
док влада чежња.
И све оно добро
што се да видети
у рекама бола
и морима патње.
И док тужно гледам
сва та сива лица!
Сетим се њега
сетим се мога свица.
Погледам тужно
и слику на зиду
иза тешких кућних врата,
молим те само једно
сад ти чувај мога брата.
ТМИНА
Чемерно ми срце гледа
људе око себе,
сва та тмурна лица
испијена бледе.
Вриска деце све се јаче
губи у даљини,
баш ко’ некад
тамо давно
у тој горкој
ноћној тмини.
Груби шапат уши пара
где су деца, мајко стара!
Давно некад с нама била
а сада нас напустила.
ШАПАТ
У даљини шапат зове
очајнички наше снове,
па се речи с душом боре
и од горег може горе.
Срце крхко брзо пуца
шапуће нам мозак стално,
ми смо увек са тим срцем,
били спремни све да дамо.
Наши дани, тамне ноћи,
да ли могу с миром поћи,
на починак ума строга
ту где мисли битке боје!?
Ја ћу увек када волим
послушати срце своје.
