Dragan Aleksic, deutsche-welle

Rekla je da ima šezdeset godina. Lepa žena.

Sa devetnaest se udala za pomorskog kapetana. Rodila je dvoje dece. Nekoliko godina kasnije muž joj je bio ubijen u Čileu. Tamo je i sahranjen. Svaki put pred plovidbu on bi joj rekao: “Ako mi se štogod desi – neka me tamo. Neka me ne vraćaju ovde.“ Ispunila mu je želju.

Podizala je decu sama. Radila je u biblioteci.

Sin je pošao na studije u Zagreb. Dve godine kasnije i ćerka se odlučila na isto. Pre nego što je otišla, rekla je majci: “Brinula si o nama, sad malo brini o sebi. Daj mi svoju burmu. Nosiću je na lančiću. Ti sebi nadji drugu. Onaj zlatar Vido i dalje pravi burme, i dalje je zgodan muškarac, i dalje je sam, i dalje te voli kao onda kad si se izmedju tate i njega odlučila za tatu. Tebi je četrdeset. Ni puno ni malo, ali sasvim dovoljno da kreneš novim putem.”

Padala je jaka kiša. Uzela je kišobran i krenula vedro i odlučno Stradunom. Pljusak je prestao baš kad je stigla ispred zlatare “Vido”. Sklopila je kišobran i ušla u zlataru. Vlasnik joj se obradovao. Začudjeno ju je gledao.

Žena je stavila ruku raširenih prstiju na staklenu tezgu. Rekla je: “Nema više stare burme. Treba mi nova. Napravi mi jednu.”

“Kakvu želiš?” upitao je Vido.

“Ti si zlatar, napravi kakvu bi ti voleo da ja nosim.”

“Burme idu u paru, za koga da napravim drugu?”

“Za sebe.”

Godinu dana kasnije dobili su ćerku.

Devetnaestogodišnja ćerka je svratila do biblioteke da poseti majku. Ja sam se tu našao slučajno, posle dokone poslepodnevne šetnje pustim ulicama Dubrovnika. Kada je ćerka otišla, rekao sam ženi: “Jesu li mladići srećni s njom ili ne?”

Žena se nasmešila. Nastavio sam: “Ona je lepotica. Ponekad lepota ne donosi sreću.”

“Da”, rekla je žena i malo se zamislila… “Vi niste odavde?”

“Ne. Daleko sam od kuće… Vi ste takodje lepa žena, ćerka je na Vas.”

“Sedite.”

Seo sam, popio ponudjenu kafu sa njom i čuo njenu priču. Pred odlazak rekao sam joj kako bih u zlatari njenog muža kupio svojoj ženi prsten. Možda sličan njenoj burmi. Nešto tako lepo nisam nikada video. Ona se nasmešila i rekla da obavezno posetim zlataru njenog supruga.

Sledećeg dana, pre podne, u zlatari “Vido” kupio sam ženi veoma lep prsten. Pozvao sam zlatara na kafu u obližnji kafe. Rado je prihvatio poziv. Popili smo kafu, pa onda i po jednu lozu. Lepo smo razgovarali. Želeo je da plati račun ali ja nisam dozvolio. Rekao sam, zadržavajući njegovu ruku u kojoj je već bio izvadjen novčanik: “Dozvolite da ja častim, kupio sam ženi divan prsten. Vi ste umetnik.”

Vido je pristao ali je na odlasku predložio da u večernjim satima popijemo zajedno po čašu dobrog vina u jednom restoranu u koji on rado odlazi sa suprugom. On časti. Znao sam za taj restoran. Prolazio sam kraj njega idući ka hotelu “Argentina” u koji sam odseo pre neokliko dana. Prihvatio sam poziv.

U večernjim satima, u restoranu, uz dobro vino, prijatno smo ćaskali zlatar, njegova supruga i ja. Kasnije, pridružila nam se i ćerka lepotica. Rekao sam: “Vaša ćerka je lepa kao prsten koji sam jutros kupio ženi.”

“U to ime, popijmo još malo vina,” srećno je rekao ponosni Vido.

Sledećeg dana, poslepodne, neko je pokucao na vrata moje hotelske sobe. Otvorio sam i ugledao ćerku – lepoticu. Iznenadjen, gledajući tu lepotu, dosetio sam se da je tako lepa bila još jedino devojka koju sam jedne noći ispred crkve, na predbožićno bdenje, pre puno godina, upitao da li bi se udala za mene, a ona rekla da bi.

“Imam tri predloga,” rekla je lepa devojka. “Možemo da odemo na kupanje, možemo da popijemo kafu na terasi ili, treće, možemo da vodimo ljubav ovde, u tvojoj sobi.”

“Treće zaboravi,” rekao sam sa smeškom. Prišao sam devojci i poljubio je u čelo. “Idemo na terasu da popijemo kafu – i gledamo more.”