0

Oliver Milijić O OPSEDNUTOSTI/MOLITVI U ANTICI

 

Izlazak: napustiti tamu lavirinta krvnih puteva, tamnicu crvotoka materije.

Put izbavljenja samog od sebe. Samozaborav, vrtoglavice.parallel-universes-672x372

Veštinom istupanja iz sebe prve su ovladale menade, plesačice sa penom

na ustima i zmijama u kosi, neveste Velikog Vinogradara, „mahnitog sa licem

device“. Skrivale su se u visokim šumama, daleko od akropola. Uvaljane u

ritam timpana i neprekidive glasove, plodile su svoje telo prazneći ga,

okupane biljnim mirisima, izbeljivačima (pod)sećanja i saznanja.

Udahnu sav vazduh iz kruga, kao da rone, grudi i utroba ih natkrile,

prelivaju mlečne žile, dok koža ne počne da se lomi, a posteljica izleti iz

napuklog mesa. Hraniše dugi, opojni ples samoiscrpljivanja, izvan bola, do

komadanja košulje tela. Kad ostane sama, puste dušu da ushodi. Putovale su

razvezanog uma, bezumne, zaboravljenog znanja, obeznanjene, beščulne,

stupajući u sveto nebesno besnilo. U pretapanje sa Tačkom zavodnicom:

za-nošene. Oslobađanje sebe oslobađanjem od sebe nazivale su ekstasis.

Drugim imenom za jedinjenje sjedinjenjem, za prekoračenje u treći pol.

Nekonačni blesak i sev nekonačnog, kušnja za prebivanje u Prvoj utrobi, kad

se tkivo samo raspadne.

Prenesoše tajnu (zvale su je misterijom) Bahusovim vučjankama, visoko

nad Tibrom. U neprestanom bestelesnom koitusu sa jednim u jednom,

nezaustavljivom Velikom Stapanju, iščeznu razlika između elementa i celog,

a dva uistinu postade jednina. Hiljade bahantkinja teško je postradalo posle

186. godine p.n.e. kada je rimski Senat usvojio dekret o zabrani divljih noćnih

svečanosti.

Ali, duša već beše jedna reč, a reč novi Erot.

I prozorljivi Filon, savremenik Josifov i Marijin, prizva je nasred trga u

Aleksandriji.

Istupi, čoveče. Pobegni, čoveče, iz stupice tela. Spasi, čoveče, sebe, kojeg

si posudio.

Ostade nedorečeno da li su iza imena Filona i potonjih, koji nastaviše da se

odižu od tla, živeli muškarci. Zar su bili samo muškarci, ovladavajući bolom

preporođaja.

Jedan od njih, Plotin iz Likopolisa, nadomak Aleksandrije, učiše da je

ekstaza – staza uspinjača iz kvarljive tvari u Isijavanje. Putovao je starac četiri

puta, svedoči njegov učenik Porfirije.

Bejah izvan i iznad, a unutar sebe, govorio je jednom Sišavši. Vraćah se,

odlazeći.

Šta si video, pitaše učenici. Ništa,

izustio bi krotki duholjubavnik. Samo sam bio opsednut lepotom.

Baš tako je rekao. Ne beše okružen ili obuzet.

I svima se učinilo, osim najstarijem, da na Origenovim usnama gmiznu

tanki drhtaj.

Objavljeno u: Poezija&Proza Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment
© Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |