Igor Marković (1993)

Zavesa je bila teška. Prožeta dimom cigarete. Krvlju misli i prašine koja je ukazivala da dugo dodiruje pod. Ispred nje je ono što mi osvetljava put, ali i ono što može da me oslepi. Uskoro će me posmatrati. Gledajući u njih same. Uskoro ću ih posmatrati. Gledajući u sebe. Zubi su pričali bez ujedanja. Posmatrala je pokret mojih ruku. Oštreći nož, posekao sam se. I prohodao. Njeni zglobovi su bili vezani lancima. Držala je kanap, ali ja sam posedovao klupko.
***
Ogledalo je imalo ožiljak. Ukrali su mi ga. Belina zida posmatra. Odraz ispoljava mene, ili je on moja stvarnost? Lopovi će ga razbiti i srčom će kidati njihove kožne šupljine. Bez bolnih grimasa. Pomireni sa činjenicom da sada ja posmatram belinu zida.
***
Nalazim se ispred štita. Ne treba kopati spolja ka unutrašnjosti. Kopao sam iz unutrašnjosti ka spolja. Rezao sam se ronjeći. Ako ideš iz mraka ka svetlosti, ista te zaslepljuje. Išao sam iz svetlosti ka mraku jer mi ona osvetljava put. A senke su prisutne. Samo im svetlost određuje putanju.