Težina lepote
ili lepota težine?
Meri se znanjem i
snagom misaone dubine.
Lepom je teško da sačuva
ideal o sebi,
a „teško“ je predivno
zavoleti.
Mislimo da su lakoća i jednostavnost
isti za sve.
Varamo se,
kao i u mnogo čemu drugome.
„Teško“ postaje lako
kada ga razumemo
i zavolimo.
„Teško“ je često najlepše
jer prestaje da bude „teško“,
a mi toj promeni svedočimo.
U „teškom“ su izazovi,
težnje i snovi…
U „teškom“ je naizgled nedostižno.
Zamisli onda da dostigneš „teško“…
Zato kažu da je prava ljubav laka,
jednostavna, bez napora.
Jeste, kada trud nadilazi napor
i pretače se u čin međusobnog davanja.
Pitanja
Da li postoji smisao?
Ili samo besmisao?
Da li zaista uvek težimo slobodi?
Ili ipak vezama?
Da li veze mogu biti sloboda?
Da li je ludost uvek „malo više“ od pameti?
Ili se prožimaju?
Da li ja mogu biti samo ja?
Ili i neko drugi?
Da li je ljubav zaista sve?
Ili je to savršena fatamorgana?
Ima li konačnih odgovora
ili je svet samo igra dodira
bezbroj ošamućenih likova,
što traže put,
a naposletku drže
jedan isti skut?
Oko
Zenica, mrežnjača,
žuta mrlja…
Čitav sklop tu se kotrlja,
a sve kazuje oko.
U njemu je lepota
drugog,
u njemu je dubina
sebe,
u njemu je prozor
skrivenog.
Nadasve je posebno
to čulo vida,
kadro da zamke
razara i skida.
I opet sklono
da razigranim bojama
kamuflira svet!
