Aleksandar Princip

u svojim pričama prikazuje ljude u sukobu sa sobom samima, dok istovremeno strpljivo i samosaosećajno pokušavaju da pomire protivrečnosti sa kojima su suočeni. Njihovi problemi, iako privatni i naizgled društveno neprepoznati, najčešće su samo refleksije sveta koji ih okružuje. Kroz Principov izraz suočavamo se sa onom starom istinom, da je svaka neuroza “prigovor kulturi u kojoj je nastala” (Karen Hornaj). Odnos dominacije i poniženja je centralna tema priče iz koje donosimo odlomak. U njoj nas autor suočava sa pitanjem, da li je moguće usled društveno-političkih okolnosti ili iz tradicionalno-religijskih pobuda biti postavljen u ponižavajući položaj – koji često moramo da prihvatimo, jer nam je nasiljem, kodeksima i nekakvim normama nametnut, ali istovremeno očuvati osećaj samopoštovanja.

(Dragan Radovančević, kourednik portala)

_____________________________________

„Zar ja da se izvinjavam? – sa odvratnošću je pomislio – A što da ne? Zar se ja kao nikada u životu nisam izvinjavao pa neću ni sada? Jesam. Kako nisam. Izvinjavao sam se ja i poniznije. Padao na kolena svakojakim budalama moleći ih za oproštaj. Ja sam ih molio, a oni se smejali. A što sam ih molio? Šta mislite? Mislite li išta? I ne morate da mislite. Reći ću vam: da bih bio još više ponižen, eto zašto. Zar vi mislite da ja u takvim trenucima nisam znao da se ponižavam još više? Da nisam bio svestan toga? E pa, grešite. Znao sam ja to. Vrlo dobro sam znao. Znao sam, a ipak sam to radio. Ponižavao sam se redom pred svima. A šta, opet, mislite, što sam ja radio to tako? Što sam hteo da budem ponižen?

Izgleda vam čudno, vama ‘pravednicima i humanistima’. Čudno vam je kada kažem da sam uživao u tom periodu dok sam gazio po ljudima i ismevao ih. E, pa reći ću vam: gaziti ljude daje isto takvo uživanje kao i mački koja kad uhvati miša prvo se igra njime, okreće ga, baca, pretura po podu, uvek ga držeći za rep, pa kad je miš izmučen, onda ga ona ubije i pojede i posle se šepuri pred gazdama (koji je za to nagrađuju). Sada vam, osećam, nije čudno. Sada ste se, vi ‘pravednici i humanisti’, namrštili i prozvali me nekim zlim čovekom, bez, citiram vas: ‘srca i duše’ (tačno znam da ste tako rekli, jer vi koji sebe smatrate pravednicima i humanistima ste sposobni samo na patetiku i glupost). To je možda i tačno. Moguće da je tačno. Možda sam ja tada i stvarno bio bez ‘srca i duše'… O, kako ste vi glupi. Ha, ha, ha… Glupi ste do bola i sada ću vam to i pokazati, i ne samo vama nego i drugima ću to pokazati: Vi ste me tada smatrali za čoveka bez ‘srca i duše’, tada dok sam ja gazio po drugima, a posle, dok su drugi gazili po meni, a ja ih na kolenima molio za milost i oproštaj, e tada ste pravednici i humanisti moji njih smatrali za ljude bez ‘srca i duše’, a mene, zato što sam ih plačući molio, iz sažaljenja ste prozvali za sentimentalnu osobu, jer tako, ‘sa srcem i dušom’. Tako je. A budite uvereni, moji humanisti i pravednici, da ja ni tada, kao ni pre, nisam imao ni srca, ni duše. Zbunjeni ste? Jeste, normalno

da ste zbunjeni, ali ipak ismejani. Znam ja. Smeju vam se ljudi. A ja bolje znam od vas svoje tadašnje duševno stanje i uvek sam ga se bio svestan. Uvek, verujte na reč čoveku koji se, kao pred smrt, ispoveda, govoreći suštu istinu koju nikada nije govorio ni priznavao, nikome, pa ni samome sebi, a tada, kad je na samrti nema šta da izgubi, pa priznaje i olakšava sebi ono što ga je godinama, decenijama mučilo i lomilo. Znam ja vrlo dobro da ni tada nisam imao ‘srca i duše’, kao ni sada kad, sam ja gažen. „A, što je prihvatio gaženje kada je mogao, kao i pre, da on gazi, jer je i tada i posle, kako je sam rekao, bio bez ‘srca i duše’?’ – pitaju se sada ljudi (ljudi, jer su ‘pravednici i humanisti’ otišli uvređeni već karaktešući moje misli kao glupe i prazne). Pa, zato što sam, da budem zgažen bio sposobniji nego da gazim. Jer dok sam gazio, i pored moje najiskrenije želje, to mi nije polazilo za rukom, to nije ličilo na pravo gaženje. Ne. Ja sam gazio, a ljudi su jedva bili gaženi. Jedva. Jedva se to igde osećalo. Nemojte misliti da ja za gaženje nisam bio obrazovan, inteligentan (jer, da bi ste gazili nekoga morate biti naročito inteligentni i obrazovani). Ne. Bio sam ja, a i sad sam itekako obrazovan i inteligentan. Čak i previše. E, to i jeste problem: to što sam previše bio obrazovan i inteligentan da bi ljudski gazio. Ja sam se namerno obrazovao da bi bio izvrstan ‘gazilac’, namerno, ali sam, eto, preterao u tome. Moja inteligencija se previše rasplamsala i dozvolila da se obrazujem preko mere. Do te mere da sam ja sada sposoban jedino da budem gažen. Izvucite tezu iz ovoga: biti umereno obrazovan i inteligentan znači biti izvrstan ‘gazilac’, a biti preko mere obrazovan i inteligentan znači biti izvrstan ‘gaženi’. Nemojte da vam ovo izgleda čudno. Samo razmislite i videćete da sam u pravu. Ja vam sigurno neću pojednostavljati. I, recite mi onda: šta sam ja drugo mogao nego da dozvolim da budem ponižavan od strane sviju? Da, da, funkcionalizam. Svako ima svoju ulogu u društvu i ja sam se svoje prihvatio. Jeste nerado, ali ipak prihvatio. I odrađivao sam je, mogu da se pohvalim, na najvišem nivou. Kada bi za to postojalo odlikovanje, titula, ja bih bio, na primer, general. Da, da, bio bih general. I, odaću vam tajnu, iako sam u početku negodovao, kasnije mi se svidelo. Ne onoliko koliko kad sam ja sam gazio, ali toliko da bih mogao da preživim sve ove godine. Pronašao sam nekakvu satisfakciju u tome. Doduše, ona je dolazila iz nekakvih dubokih, trulih korena u meni, i ja za njih i nisam znao. I meni je naravno čudno, sada, kako sam mogao, i kako mogu, da doživljavam takav užitak u tome. Vama je, nadam se, jasno da ja takvu satisfakciju i užitak mogu da dobijem samo u takvim i takvim trenucima niskosti i dok okrutan ponižavajući čin traje, a posle, kada se zasladim njime, kad se sve to svrši, mene obuzme bljutav stid i sramota od koje ne mogu posle noćima da spavam, od koje se danima kidam, od koje padam bolestan u krevet. Onda, najednom, ponovo nastaju trenutci uzvišene gordosti. Tada sebe još više mučim i prekoravam zbog čina. A, pri tom sam uvek znao da ono što je učinjeno je učinjeno, u trenutku slabosti, i da nema povratka. Zbog toga sam često i napuštao ljude i mesta gde se desio čin poniženja. A, kada nisam napuštao, onda sam goreo za osvetom. Hteo sam da se svetim i uživao sam smišljajući pakosne i odvratne smicalice. A, moje smicalice mogu biti samo takve: pakosne, odvratne, bljutave i niske. Da, niske. Niske od bola i očaja. Naravno, one su se uvek završile nesrećno po moju gordost.