Roman SLASNA POLJA Nemanje Milićevića
Izdanje Književne omladine Srbije, 2015. – ODLOMAK
Okrenula se ka njemu i odgovorila:
“Pravo pitanje je: Da li počinješ da veruješ?“
“U šta?“, ponovo zapita muškarac.
Žena upravi pogled na neodređenu tačku ispred mesta na kome su mirovali, kao da mu pokazuje, i uz isti osmeh odgovori:
“U istinu!“
Tim rečima je izazvala kratku pauzu, a onda ga pitala: “Želiš li još nešto reći ili uraditi? Budi slobodan, jer ovo su jedini trenuci koji se nigde ne beleže.“
“Misliš kao da ništa nisam rekao i učinio.“
“Da. Pored toga, tvoja celokupna prošlost je apstrahovana dok si sa mnom u ovoj odaji – trenutno si nevin kao dete. Kako ćeš to iskoristiti?“
Vagao je ozbiljnost njenih reči, ne znajući kako da usmeri svoju zatečenost. Lice mu je isprva naružnio očajnički izraz neverice a onda se ozarilo i pretvorilo u zločesti osmeh. Baš to je želeo čuti. Ipak, obazrivosti nikad kraja:
“A šta će biti kada odeš?“, upita.
“To zavisi pomalo i od tebe, ipak je ovo tvoja priča.“
“Hmm.. moja priča.. moja priča…“, ponavljao je šapatom kao da se gubi u tim rečima.
Najednom započe manično da se svlači, bacajući sve sa sebe. Kao od majke rođen, neuzdržano ju je zagrlio i pustio ruke da klize niz ženska leđa. Zaustavio ih je i snažnim stiskom obe šake grčevito zahvatio tamo iza gde je njena zaobljenost najviše bujala. Silovito je škrgutao zubima i jako žmurio dok je stezao tu popunjenu mekotu. Krv mu je pobesnelo jurila ka preponama, odakle se podizao i širio galopirajući talas topline. Ovlaš je poljubi u uho, pa nastavi da spušta dlanove niz telo. Kada je došao do golih listova, hitrim pokretom zadiže suknju ispod koje nije nosila ništa. Sada nezaštićena, njena mesnata ispupčenja se opet nađoše u stisku. Vampirski halapljivim poljupcima nasrnu po vratu.
To je proticalo – dok je sve drugo stajalo u toj nekakvoći bez vremena, pravila, odgovornosti, dilema, savesti, greha … nekakvoći izvan svega – a zatim se naglo zaustavio i uputio joj duboki pogled srećnika. Njime je najavio novi napad pohote. Počeo je da se sladi usnama pa joj strgao haljinu i prešao na grudi. Toplina podno stomaka se podigla do tačke ključanja i pretvorila u izluđujuću, nepodnošljivu vrelinu koju je nekako morao zagasiti. Rastao je u uverenju da je govorila istinu i da je ovo zaista posebna prilika. Sve čvršći i tvrđi u nameri da nastavi, neutoljivo i opsesivno se spuštao naniže, putujući po ženskom telu koje se nije opiralo ni kada su se spojili u jedno. Neprirodno su jecali, on sve ubedljivije nošen izvanrednošću doživljaja, da bi u jednom od tih nepostojećih časaka, trenu koji niko ne računa, iz sebe izbacio neljudski urlik zadovoljstva i stresao se u istom. Onda se sa budalastim osmehom na usnama opružio pored te žene na kamenom podu. “NAPOKON”, izusti mladić, jer shvati da je pronašao, ponovio, onaj dugo traženi osećaj natprirodne prijatnosti. Po tome je bio siguran da ga nije slagala jer je užitak doživljen u dobu onostrane dečačke nevinosti bio identičan ovome u oročenoj čistoti. Jasno je da ga može doživeti samo čisto, fizičkom slašću neuprljano biće. Prosto, tako je određeno.
Nije mogao biti bolje, ali nije hteo više ništa ni reći ni pomisliti, plašeći se da ga ne izgubi. Dozvolila mu je da se izležava pored nje koliko želi, ali sada je ona imala upitan pogled. Pogledao ju je i odgovorio na neizgovoreno pitanje svoje dobre vile: “Tako mrtvi vole!“
