Igor Markovic

Rađam se dva puta. Jednom iz materice, drugi put iz sebe samog. Između ta dva porođaja sam samo skelet sa kožnom fasadom koja truli. Kao mali bojao sam se čudovišta koja su se nalazila između kreveta i poda. Vremenom sam shvatio da sam se bojao čudovišta koja su se nalazila u mojoj glavi. Bojao sam se dela sebe. Ljudi se ne boje mraka. Već onoga što se nalazi u mraku. A ako što se nalazi u mraku nalazi se u njihovim glavama. Boje se dela sebe. Treba proći kroz mrak. Proći kroz sebe. U mraku vidimo sve. Nema svetlosti da nas zaslepljuje.

Vlaga. Sluz lažnog života, zaudarao je oko mog slepog tela. Rasejanost. Tama u mojim drhtavim rukama, držala je izvor života, pokušavajući da pobedi neumornu smrt. Držao sam kanap svoje realnosti, ali sudbina je posedovala klupko. U ljigavoj sam komori. Ne znam koliko dugo puštam nokte u nameri da pokidam sluzav štit, i iskrvarim napolje. Stisak leve noge, nezeljno mi je bojio sliku stvarnosti. Očaj. Svetlost je bila tamnija od mraka.

Igor Marković (1993), autor iz Jagodine, živi u Beogradu.
Piše kratku prozu i trenutno radi na svom prvom romanu.

photo: Igor Markovic
Beograd, 2016.