Ko bi rek’o! Izgleda da su štreberi sa velikom dioptrijom i malom kitom, to jest naučnici, konačno bili u pravu. Ja mislio zajebavaju se. Video sam sinoć na TV-u kada se prekinuo redovni program. Čim je prekinut prenos skupštine, znao sam da je u pitanju žešće sranje. „Sutra stiže smak sveta!“, tako je glasila udarna vest. Znači danas. Crne rupe, zmajevi, karakondžule, demoni i babaroge. Sve to nam dolazi u paketu. A bilo mi je čudno što me sunce jutros nije ogrejalo kroz polomljene roletne. Velika crna kugla postajala je sve veća i delimično ga zaklanjala. Ladno je istina… Do jaja! Jebi ga, šta je tu je. Sva sreća, pa juče nisam oprao auto, pokosio travnjak, i usisao kuću. Na TV-u samo vesti. Kažu, negde oko 19h čeka nas kraj. Ali do tada slobodno možemo izmiriti sva svoja dugovanja prema državi u najbližim poštama. Marš u pizdu materinu! Šizofrenična komšinica vrišti. Šta koji kurac ti vrištiš kad nemaš ni kučeta ni mačeta! Verovatno se sekira zato što neće dočekati kraj španske serije gde glavni lik saznaje da je ustvari sam sebi sestrić. Znam da u raju neće biti gužve. Sa druge strane, onaj što cepa karte na ulazu u pakao neće imati vremena za pišanje. Danas ne idem na posao. Prelep osećaj. Jebeš smak sveta, važno da je pao u ponedeljak. Produženi vikend. Sad mi žao što se sinoć nisam odrao u gradu. Nema veze, ima još vremena. Sročio sam sms šefu u kome je glavni akcenat na tome da je govno koje ni rođena majka ne može da voli. Izašao sam na ulicu. Ekipa ispred diskonta se kliberila. Njima je smak sveta bio onoga dana kada se kamion apatinske pivare prevrnuo na raskrsnici kod mosta a sve flaše popucale.

– Meni flašu viskija i daj momcima šta piju.

– Opa, široko! Mora da će smak sveta. Hahaha!

– Momci, vidimo se u nekom drugom životu. Živeli!

Pokucao sam na vrata komšije, starog lerdija.

– Ooo, komšo! Odkud ti?

– Daj nešto kvalitetno za tvog komšiju.

– Imam nešto specijalno. Sveže pristiglo, nesečeno. Ček trenutak.

Vratio se sa malom kesom.

– Koliko?

– Daj bre, ne zajebavaj! Koj’ će mi kurac više pare. Uživaj!

– Hvala.

Vreme za opuštanje. Nalio sam dva prsta viskija i nacrtao liniju. Otvorio sam kutiju, ubacio DVD u plejer. Utakmica omiljenog tima iz osamdeset i neke. Počeo sam da plačem kao kiša. Ne zbog pića i droge, jednostavno, plakao sam. Takav sam, emotivac. Otišao sam u sobu na spratu. Izvadio stare stripove i albume za sličice ispod kreveta, pomirisao ih. Nedostajaće mi. Nedostajaće mi taj osećaj nostalgije koji se javljao kada ih pogledam. Novi napad plača. Hajde, pičko jedna, saberi se, šta ti je. Čuo sam da su se vrata otvorila. Došla je. U plavoj haljini. Onoj koju je nosila te noći kada smo se upoznali. Ja sam povraćao, ona mi je držala glavu. Ljubav na prvu peglu. Zagrlio sam je snažno. Popili smo piće, podelili poveću crtu. Svlačimo se na putu do kreveta. Na plejeru Luter Vandros i Marvin Gej. Vodimo ljubav sporo, polako, gledamo se u oči i šapućemo. Za ovo vredi živeti. Napolju je počeo snažan vetar. Tama se spustila. Krovovi lete u vis kao konfete, zemlja podrhtava. Ne! Ne želim otići tako lako! Izleteo sam besan na terasu, go, kao od majke rođen.

– Hajde, pičko! Hajde, dođi! Ne plašim te se! Zajahaću te kao svemirski kauboj i odjezditi u pravcu Marsa sa ženom svog života! Ne možeš mi ništa! Ne možeš!

Grom je pukao u parkirani auto. Nebo se otvaralo i zatvaralo na momente tek da shvatim koliko sam sitan za nadolazeću silu. Vratio sam se unutra spuštene kite. Poslednji poljubac… Let’s get it on… Mrak…