Grupa BES

Posmrtne počasti

(Omaž Vojislavu Despotovu)

U inat dušmanima, grupa BES i dalje postoji: Bokica, Esad Plavi i Sergius još uvek jašu opustošenim prostranstvima srpske i regionalne književnosti. Nije nas bilo dugo jer smo naporno trenirali za presudnu bitku sa večnošću. U naš plan i program visinskih priprema bio je tajno ubačen i trening poezije. I tako dođosmo do pesnika kome posvetismo ovaj temat: već petnaest godina nije sa nama, ali ni petnaest godina nije naš. On je ničiji. I zato svačiji. Odajmo posmrtne počasti dragom nam Voji. Jer sutra se bilo ko od nas može naći na njegovom mestu. Zato iskoristimo ovaj dan za jedan sasvim suvišan omaž. Stvari će posle toga ionako biti gore. Ali koga je to briga sve dok trenira svojih sopstvenih deset deka duše?

Sergius (Сергеј Станковић)

Како настају књижевни свеци

Воја Деспотов успео је да се уцрта у мапу друге половине XX века са готово математичком прецизношћу. Ако књижевни покрети и одбијају да се подреде нашим календарским уопштавањима, ми ћемо учинити тај мисаони напор и некако ћемо их на крају ипак угурати у ове провизорне оквире. Али што пажљивије будемо посматрали ове „профиле“, видећемо све више дивергентних кретања, док на крају не буду почели да нам се растачу пред очима.

Ако бисмо, рецимо, желели да Воју Деспотова прогласимо за кључног песника са краја XX века, његов живот од округло 50 година привидно ће нам олакшати посао. Како ово питање буде губило на важности услед механичке смене нових и нових генерација песника, арбитрарност читавог овог процеса кумулативно ће губити на значењу, а Воја Деспотов ће завршити тамо где му је и место: као одредница у некој енциклопедији.

Зашто бисмо се уопште потрудили да подржимо Воју Деспотова, или било ког другог песника, у његовој трци ка месту у енциклопедији?

Поступак канонизације неког писца је псеудонаучна работа, налик на канонизацију свеца. Можемо их посматрати као експоненте преко којих одређене интересне групе (назовимо их структурама моћи) настоје да остваре свој сопствени утицај, односно да приграбе што већу моћ. Тако је посвећивање немањићких владара у средњовековној Србији одговарало интересима владајуће династије. На књижевном пољу, по истој логици, одређене структуре моћи промовишу „своје“ писце да би маркирале властити утицај на пољу културе.

У овом процесу нико није невин, па ни писци. Они користе исте те структуре моћи како би са своје стране остварили утицај. Не ради се само о отвореном лакташењу неких писаца, ни о политичком ангажману у књижевности. Заправо, сама идеја невиности је апсурдна.

Једном писцу је у ствари немогуће да се огради од структура моћи, пошто се имплицитно или експлицитно (аутопоетичким исказима или својом продукцијом), вољно или невољно, он мора одредити према њима. Свака реченица коју напише, својим значењем, одабраним речником, чак и стилом, одређује његов поетички профил, који на крају постаје и политички и идеолошки профил.

Ово је пре или касније морало бити примећено и злоупотребљено од стране писаца. Теорија, уместо да стоји по страни, умешала се у сам уметнички процес, постала је његов интегрални део.

Однос текста и метатекста, дакле, више није једнозначан, већ комуникација тече у оба правца: не само што метатекст црпе из текста, већ текст црпе из метатекста, и то унапред, као када узимате кредит у банци. У ствари, изворног текста више и нема, већ метатекстови инцестуозно извиру један из другог.

О чему сад овај говори? Вишак метатекста огледа се у вишку теорије неких књижевних дела. Не ради се о томе да неки песници настоје да нас задиве својим образовањем цитирајући актуелне теорије са потпуним недостатком оригиналности. Или бар не само о томе, не увек. Они заправо не стварају књижевно дело као текст, већ лепе колаже метатекста, као надреалистички сликари, од делова актуелних, да не кажемо помодних теорија.

Производња контекста огледа се на више начина. Постоје писци који свесно граде своју биографију у настојању да би били канонизовани. Пишчева биографија ни у ком случају не може се одвојити од његовог дела, самом чињеницом што је она већ предмет разматрања. Писац тако може градити себи имиџ ‘великог хуманисте’, ‘борца против тоталитаризма’, али понекад и ‘циника’, ‘лошег дечака’ или било који други. Имиџ постаје предтекст за тумачење дела, али наш прилаз том имиџу постаје предтекст тог предтекста, све док оригинални, „изворни“ текст, ако тако нешто уопште постоји, не постане сасвим неизвестан и ефемеран и не потоне испод свих тих релативизација.

Сваки канонизовани писац има биографију која у теорији треба да нам приближи његово дело, а заправо служи као претекст који утиче на интерпретацију тог дела. Дело и биографија стапају се у нераздвојиву целину. Шта би за нас значила поезија Артура Рембоа кад не би било мита о дечаку-песнику?

Овај свесни или несвесни избор имиџа такође представља одређење према актуелним и будућим структурама моћи. Политичко-естетски профил неког писца, односно његово слагање са актуелним структурама моћи на књижевној и политичкој сцени, одређује актуелност датог писца у датом времену. Можемо узети за пример идеолошки условљену рецепцију песника као што је Оскар Давичо.

Сасвим друго питање су очигледне злоупотребе моћи, карактеристичне за данашњу сцену у Србији: како политичку, тако и књижевну. Књижевна сцена у Србији корумпирана је на исти начин као и њене институције и њена политичка сцена.

И поред свега, не би било тачно рећи да значај који одређени писац заузима у оквиру сцене нема никакве везе са вредношћу његовог дела. Ради се о томе да се сама категорија вредности не може посматрати независно од њеног контекста борбе за моћ.

Тако можемо приметити да се књижевни престиж одређене нације, уз мања одступања, углавном поклапа са њеном економском и политичком моћи. Не ради се, наравно, само о књижевности, већ и о уметности уопште, језику, начину живота, и свега у вези са њом. Доминантна структура моћи постаје примарно чвориште преко кога се гранају сва остала значења. Тако је интересовање за америчку уметност и уопште, начин живота, нагло порасло након Другог светског рата. У исто време, интересовање за француску књижевност је опадало (мање или више) сразмерно са релативним опадањем њеног политичког и економског значаја.

Због овога, посебно место у књижевности одређене нације имају „оснивачи“ те књижевности или велики национални писци. Њихово дело је чвориште чворишта. На њима се заснива идентитет структура моћи, овај пут нација, које их подржавају. Ово важи и за наднационалне структуре, па тако Хомер има неприкосновено место у књижевности Запада, док у Србији такву улогу имају Свети Сава, Вук Караџић или Доситеј.

Успон женских писаца у Србији мање или више се поклопио са успоном феминистичких теорија, и структура моћи које стоје иза њих. Наравно, нису сви женски писци феминисткиње, али само желим да дам сумаран преглед у жељи да илуструјем колико разне структуре моћи, чији су писци експоненти, могу да буду хетерогене, и то на сваком замисливом нивоу. Такође, уколико геј покрет успе да избори већи значај у Србији, можемо да предвидимо и паралелни успон геј књижевности.

Из ове тачке сасвим је јасно због чега је Јован Скерлић радио на рехабилитацији Доситеја Обрадовића, и за коју се традицију определио Боб Дилан када се надовезао на Вудија Гатрија. У оба случаја, канонизујући своје претходнике, њих двојица, свако за себе, дефинисали су своје сопствене идеолошке профиле. Тиме су јачали сопствену позицију, али и позицију идеја за које су се залагали.

Разматрања у овом есеју углавном су остала везана за XX век, доба када је политика, односно идеологија доминантно одређивала културно поље, како то желимо да покажемо на овом месту. Данас, у време транзиције, видимо како место политике све више преузима тржиште. Да ли је данас заиста много другачије него у XX веку, и у чему се огледа разлика? Била би интересантна тема писати на који начин тржишни механизми делују на наше поимање књижевности, и на који начин се то одражава специфично у Србији. О томе на другом месту.

Остаје још и питање због чега је троглава аждаха, позната као група БЕС, стала иза Воје Деспотова? Али пред овим питањем, које би у ствари требало да буде главна тема овог есеја, ми ћемо стати.

Bokica (Bojan Samson)

Oprost dugova

(Beleške o slučaju Despotov)

Zašto pesnik odlučuje da odbaci sigurnost pripadanja tradiciji i svesno pristaje na skrajnutost? Možda zato da bi stvorio novu, sopstvenu tradiciju. Trenutno ne vidim drugi razlog. Evo takvog slučaja, slučaja Vojislava Despotova. Nikada nećemo saznati da li je mogao pisati kao Helderlin, Bodler ili Rilke, ali zato danas znamo kako je pisati kao Vojislav Despotov. Mnogi bi to hteli – da pišu kao Despotov, ali to je samo još jedan pogrešan pesnički izbor. Svaki put kada kažemo sebi „Ovo je pesma za koju bih voleo da sam je ja napisao/la“, mi uskraćujemo sebi pravo na autentično pesničko postojanje. Despotov je to pravo teškom mukom izborio, i pokazao nama mlađima šta nam je činiti. Despotov je elegantno zaobišao sve nezdrave pesničke ambicije i bez velikih pretenzija se poigrao Tradicijom, Smislom i Istinom. On vrlo jednostavno gleda na stvari: istina nije ono što nam drugi kažu da jeste, već ono što mi smatramo za istinu. U njegovom slučaju, Istina i Igra su u bliskoj vezi. Kao što se u njegovoj poeziji možemo igrati istinom, tako i igru možemo proglasiti istinitom. Da li je igra jedina istina za Despotova? Novosadski pesnik nam govori jednu bitnu stvar: pesnik, kao i čovek uostalom, jeste dete, i samo dete zna sve tajne ovoga sveta, a otkriva ih svetu upravo kroz igru. Naša znanja nisu večna, a značenja se večito pomeraju u različitim smerovima, i kako ovaj svet raste, tako se i umnožava broj njegovih značenja. Jedino pesnik nikada ne raste, on ostaje dete, njegova je dužnost da ostane dete, jer sudbina sveta zavisi od njegove igre. Kada umre dete u pesniku, kao da je nestao i jedan mali, ali neobično važan delić ovog sveta.

Dete, kao i pesma, kao i sve najlepše stvari na svetu, koliko god nam se daje, nikada nam se ne daje u potpunosti, uvek jedan mali deo čuva samo za sebe, čuva svoju tajnu. Bez tajne nema ni igre. Despotov je danas i svačiji i ničiji, mnogi se kunu u njega i u njegovu poeziju, ali niko ne polaže apsolutno pravo na njega. Njegova poezija ne može se podvesti pod isključivo jednu, bilo poetičku bilo ideološku paradigmu. To je, čini mi se, slučaj sa celokupnom novosadskom neoavangardom sedamdesetih. Mnogo je tu različitih uticaja, različitih stremljenja, različitih autorskih individualnosti i zato mislim da je pogrešno koristiti Despotova ili bilo kojeg drugog autora za potrebe ove ili one dnevne politike, odnosno poetike. Mislim da se prvi Despotov ne bi složio sa tako nečim jer je on bio autor koji je zagovarao slobodu u pisanju i razumevanju napisanog. Čini se da kod novosadskog pesnika ne treba tražiti jasan, čvrst stav poetičke ili političke prirode. Kao što nije pesnik osećanja, on nije ni pesnik stavova, i to je bilo krajnje relaksirajuće otkriće za mene kao čitaoca poezije. Dopadljivost Despotova leži u njegovom neprestanom nastojanju da odbaci svaku ideologiju – on jednostavno ne želi da se definitivno odredi spram sveta, već se okreće postapokaliptičkom hedonizmu. Ipak, on nikada nije licemer, nepošten ili kukavica, već je samo svestan da je konačno određenje u današnjem svetu izneveravanje jednog dubljeg, ne tako očiglednog smisla – svet je suviše fluidan i ambivalentan da bismo se u njemu do kraja mogli odrediti.

Despotov donosi drugačiji, relaksiraniji odnos prema mnogim, „teškim“ pesničkim temama; unosi esejističke, kao i elemente mnogih teorija u svoju poeziju; u svom spevu „Neočekivani čovek“ koristi jednu od najzloupotrebljavanijih i najneshvaćenijih institucija poezije – rimu; u pomenutom spevu izriče neke zaista proročanske misli o svetu i vremenu u kojem živimo – polako, ali sigurno, Despotov se devedesetih godina nameće srpskoj poeziji kao pesnik globalnih misli i ideja. Verovatno je i zbog toga ceo svoj vek ostao pesnik margine. Globalnost u pogledu na život i svet teško je prolazila i devedesetih u Srbiji, a i danas nije mnogo drugačije. Despotov je u svom pesničkom radu isprobao različite paradigme: neoavangardu, postavangardu, postmodernizam, esejizam u poeziji, povratak tradicionalnijim formama, ali uvek je bio pesnik igre i humora. On je svoj izbor napravio u skladu sa svojim temperamentom, karakterom i razumevanjem literature. Mislim da je to na jednom mestu rekao Gojko Božović: „Despotovu je važnije da bude duhovit nego uticajan.“ I u tome je sva filozofija Despotovljeve književne pozicije: i kada istopiš svoje pesničko salo, telo svoje poezije, dakle sve ono što se može premeriti, analizirati, uokviriti nekakvom terminologijom, smestiti u nekakvu ladicu i pustiti da tamo trune, uvek će ostati tvojih deset deka duše, dragi pesniče, i dragi čitaoče. Šta ćeš sa tih deset deka uraditi u određenom trenutku svog života, to je na tebi da odlučiš.

Ako mnogi svojataju i zloupotrebljavaju njegovo delo, onda je Despotov možda zaista postao klasik? Iako to verovatno nije želeo, našao se rame uz rame sa nacionalnim klasicima poput Njegoša ili Crnjanskog koje izvlače iz naftalina najčešće onda kada se sprema neka ružna i zla rabota. Šalu na stranu, teško da će Despotov ikada u srpskoj poeziji imati takav status kao pomenuta gospoda, ali će on još neko vreme vršiti tihi, šarmantni, ali nezaustavljivi uticaj na nove generacije pesnika, kao što je i danas slučaj. On, uz recimo Aleksandra Ristovića i Rašu Livadu pripada onome što Goran Korunović naziva tihim kanonom srpske poezije. Novosadski pesnik je presudno uticao na potonje pesničke generacije, posebno na moju, rođenu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, odnosno na pesnike poput Dragane Mladenović, Siniše Tucića, Nike Dušanova, Stevana Bradića, moju malenkost, i mnoge druge autore.

Despotov je jedan od tih pesnika koji, kako kaže Korunović, ne duguje nikome ništa, pre svega zbog svoje beskompromisne umetničke snage. Ne duguje, jer nije uzimao. On je davao, zato mnogi duguju njemu. Ko danas može da nam oprosti dugove prema Despotovu? Pesnik sigurno ne, jer on već petnaest godina nije sa nama. Možda ćemo mi sami to morati da uradimo tako što ćemo pronaći sopstvenu pesničku autentičnost i snagu, dakle ono čemu nas je pesnik svojim delom učio. Tada ni Despotovu niti bilo kojem drugom autoru nećemo dugovati ništa. Bićemo slobodni od zahvalnosti, a to je jedina prava sloboda, zar ne? Posle duga, zahvalnosti i oprosta ostaje još samo ljubav. I to je to. Nema ničeg posle toga.

Есад Плави (Ника Душанов)

Уместо семинарског рада

(омаж Воји Деспотову)

Немој да се качиш…

Када је С. сазнао да смо изабрали Воју Деспотова за први темат групе БЕС, пришао ми је на свој, забринут начин, вртећи главом. „Немој да се качиш. Није то ваша прича. Новосадска неоавангарда није на вас битно утицала. Ипак сте ви дошли из неке друге лектире. И сами знате кад је оно Вујица долазио да вам одржи предавање, није ту било неког препознавања.“

Сећам се те седељке у Друштву књижевника Војводине где је Вујица пружио подршку једној групи клинаца, видећи можда у њима крхотине једне Земље Људи у коју је веровао. Ако не због уметности, онда можда верујући да животно искуство свеукупног урушавања које смо носили у себи, није у дисконтинуитету са његовом борбом против окова смислова. Међутим, наше ћутање није баш требало старом борцу чије су нам песме, са друге стране, тада требале као и чир на дупету (судбина која чека сваку генерацију).

Заиста, нема одвратније надмоћи од надмоћи младости над старошћу.

Немој да се качиш 2…

С. је изрекао нешто што звучи као опомена. Зато, замислимо се. Замислимо да је Деспотов забрањен писац. Тајно га читамо и размењујемо оскудне примерке његових књига које су претња за интересне групе које под плаштом национализма и централизма (а све да задрже токове новца и утицаја у својим прљавим рукама), проглашавају Деспотовљево дело за сепаратистичко, где он и група аутора, међу којима има и живих као што је В.К., представљају платформу за отцепљење Војводине и стварање војвођанштине која се темељи на побуни против централистичког српског наратива и стварају нову реторику и митологију чији су знакови дадаизирани и децентрирани тако да могу служити за утемељење једне Земље која је полицентрична, вишенационална и разуђена до те мере да су јој једине неиндивидуалне одреднице многобројне врсте кобасица које можете намирисати јурећи поред ниских прозора кућа, на џиновском бициклу.

Воја против Воје…

Мој први семинарски рад на студијама књижевности прошао је „веома запажено“. Писао сам рад из методологије књижевности код проф. П.М. Реаговао је одушевљено, рад би требало објавити, он ће се побринути за то. После сам сазнао да толико сличних семинарских радова „треба да се објави“ да би се њима напунила семинарска библиотека. Мислим да није било студента који није добио слично уверавање у квалитет свог „истраживачко-креативног рада“. Иако је семинарски био смеће, Албахаријев „Цинк“ са толико цитата Линде Хачион да се могла очекивати и њена страсна посвета на почетку текста, ипак сам уложио доста труда у нешто што нико жив не може да размрси и прочита.

У ствари, ово је био епилог једне невидљиве драме чија је тема мој први задати, а никада написани, семинарски рад. Био сам узоран студент код проф. Д.С. што и није било тешко у групи студената за које је разлика између трагедије и комедије била – у глумцу. У таквој конкуренцији већ су на првој години могли да ми резервишу место асистента, за које сам замишљао како га са гнушањем одбијам.

Неодлучно сам пришао катедри да бих узео свој „терет“, тему за семинарски, кад већ нисам имао своју идеју. Паф…Војислав Илић – песничке слике. Наравно, отезао сам колико сам могао, прошла је цела година и на крају сам признао да нисам заинтересован за овај период наше литературе. А кога волите од песника, пита проф.

Војислава Деспотова, проф! Проф. је пријатно изненађен! Одговор који је најмање очекивао! Здушно ме упућује у читаву генерацију, отвара видике! Ту је В.Р.Т. којег ми топло препоручује, испада да је и сам проф. у овој причи!

Постао сам узнемирен. Нисам уопште помишљао да се тих деведесетих година двадесетог века може писати семинарски о Деспотову. Како његово име уопште може бити употребљено у академској сфери? И то да стоји поред Илића, не као његов антипод, већ као алтернатива? Како је могуће да су ове две вредности једнако удаљене од центра? Осећао сам се као разоткривен. Као да сам изгубио тајну, резервни положај на који се увек могу повући. Нисам могао на овом фронту, који није контракултура, да одиграм ту суморну улогу културног прегаоца. Ја нисам чувар званичне културе, ја сам њен рушилац!

Наравно, нисам написао ни речи о Деспотову. Нисам видео у чему би била суштинска разлика у односу на рад о Илићу. И даље би се обрађивало истом „научном“ апаратуром, чак је могуће посматрати их у оквиру исте теорије. О Деспотову се данас може рећи исто толико новог, колико и о Илићу.

Понекад се запитам да ли је ово била она тачка разилажења између мене и науке о литератури. После ми је уз Линдину помоћ, Албахари (можда цвет јабуке) платио за све.

Воја партибрејкер…

Моћ се мери количином зла ког можете починити, али некажњено. Из псеудозавереничких разговора са новопеченим члановима владајуће партије сазнајем да сваки од њих припрема свој злочин. (Неискусни будући моћници у почетку много тога избрбљају да би се приказали значајнијим). Сваки од њих има своју црну листу која ће доћи на ред када ојачају своје позиције и када се буду питали за неке ствари. (На црну листу се долази углавном из тривијалних разлога, а не занемаримо ни снажан импулс анималног карактера да се уклони конкуренција.) Такође, планирају и неко успутно чињење милости слабима јер их и то понекад забавља. Једна од таквих милости учињена је постхумно Деспотову кад је ушао у неку вечну антологију српског песништва, најлепшег цвећа у дебелом хладу црквене порте.

Али, авај, антологија је приређена за немачко тржиште. На промоцији у Новом Саду међу свим Његошима и Костићима, Шваба се ухватио за „Десет дека душе“ и парадигму нашег националног поноса свезао за врбов клин, на општи ужас присутних сантамаријаделасалутиста. Узалуд су били вапаји: „Он се само игра! Он је само лудиста! Узмите Костићааа!“ Шваба је био немилосрдан док је читао Војину песму са великом слашћу као да је мастан залогај.

Сећање на то вече за мене још има сладак укус освете, као сад да гледам, међу столицама како замиче реп Воландовог црног мачка.