Поговор Антологији поезије Међународног новосадског књижевног фестивала, 2006 -2015. Јован Зивлак

Џон Хартли Вилјамс

Десет година протекло је од првог Фестивала који је песнички отворио Џон Хартли Вилјамс (1943 – 2014), енглески песник који је нешто раније у Новом Саду провео неколико година као лектор. Његове снажне песме сједињавале су ироничку аналитичност, која је осветљавала доба новца и доба десентиментализације, и евокацију коју је као прегршт топлине стављао пред нас сећајући се својих младићких дана у Новом Саду и на Дунаву. Хартли је био усхићен поновним сусретом са Новим Садом, као што сам и ја лебдео у надахнућу што сам коначно након неколико година борбе са актуалним властима успео да у овај град доведем европске песнике и њихове искошене језике, њихове драматизме, у град равнодушан према поезији и напет после година рата, бомбардовања и сиромаштва. Надао сам се да ће се с поезијом наше бриге смањити, злокобни знаци времена утихнути, метеж на пијацама који је био слика нашег очајања и страсти за преживљавањем постати грађански умирен и конвенционално ведар, да ћемо поново утонути у замке свакодневног друштвеног преоговарања у којем ће поезија имати тежину озбиљног аргумента. Не верујем да ће се то икад десити, али верујем да је поезија озбиљан догађај који може да покрене људе чија је радозналост истовремено упућена према језичком догађају који свет чини сложенијем и тајанственијим и према заступању културе која је долазила са Запада и удаљених светова. Како год се језички догађај очитавао као маргина, као ипак нешто истински безазлено према насиљу које је надирало са свих страна, стари свет је био поново откривен у сусрету различитих језика као могући простор преговарања и разумевања, тумчења и надахнутости која је трагала за одјецима стварним и нестварним.
У десет година видели смо и упознали стотине песника, позивали смо их из Француске и Британије, Америке и Немачке, Русије и Пољске, Шпаније, Мексика и Данске, Марока и Турске, Мађарске и Румуније… то су били аутори чија је култура у многочему била грађена на истим стазама, под истим тврдим зрацима који су падали са градских ведута, клизили по сенкама интимности, избочинама политике, сновима и побунама…
Фестивал је догађај сабирања, помирења, опуштености али и дубоке наднетости над собом и над језиком који нам у магновењу открива оно што нисмо још видели, оно што смо чули хиљаду пута, али сада чујемо другачије и наша се осетљивост усправља да види више но што је то у свакодневној запалости могуће.
Видели смо да се поезија враћа старим питањима, да се њена унутрашња драма изражава у интимним потресима, у наивним открићима, да се пита о правима да се укључи у политику живота, да се бави побуном у оквирима једног опасног светског морала, да дрхти и пред човеком и његовом загонетним склоностима да сопствену историју темељи на злу и над злом које се ни у историјским преображајима ни у метафизичким конструкцијама не може припитомити.
Не можемо говорити шта поезија може да буде, нити се можемо спорити са песмама старим и њиховим напевима, ни са бесом откривалачке авангарде ни са мишљењима које смо овде на нашим разговорима слушали и који су нам откривали дубину и смисао у оном што је речено и пораженост пред оним страшним што се десило.
Не можемо да се споримо ни са жељом да овај Фестивал награђује и одаје признања, ма како се то могло назвати таштином једне културе, не можемо јер смо учествовали у једном кретању које нас је за тренутак сједињавало у вери да је језик више од тривијалне тлапње, да су тренуци нашег живота понекад били вредни памћења, памћења које нам је отварало очи у сазнању да смо живи, да откривамо у једном јединственом језику да је могуће бити посебан, различит и опор у вери да је језик наш дом.
Између три хиљаде стихова, од неколико стотина песника изабрао сам исто толико песама. Десеторица добитника наше награде Нови Сад имају по две песме у овој богатој и раскошној антологији која се удомила у српском језику. За ове дарове велике заслуге имају стотине преводилаца.
Понеки, ретки песници, који су на Фестивалу били више од једном имају такође по две песме, а то право припало је и неколицини добитника Бранкове награде. У антологију смо уврстили и победнике слем такмичења.
У антологију нису ушли многи прозни писци који су били учесници фестивала, као ни учесници симпозијума који су, у највећој мери, расправљали о поезији.
Све оно што је речено на Фестивалу углавном се налази на страницама часопис Златна греда, да сведочи да овај Фестивал по својим доприносима заслужују највећу пажњу, не само због десетогодишње истрајности, него због разложности и темељитости које је у сваком тренутку уграђивао у своје постојање.
Као наслов ове антологије послужио нам је нешто промењен стих значајног словачког песника Ивана Штрпке Где су врата, верујући да у његовом окриљу има нечег одређујућег за нашу ововремену збуњеност.

Теремије, август, 2015, Јован Зивлак