Ivan Dobnik

Ivan Dobnik; copyright: http://trgnisepoezija.blogspot.de/

 
ODABRANA POEZIJA- IVAN DOBNIK
Sarajevske Sveske br. 19/20
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

PRE POČETKA

Usta se nisu zatvorila. Reke se nisu vratile.
Tragovi nisu bili izbrisani. Pesme nisu bile izgovorene.
Kuće nisu bile srušene. Ljubavnici se nisu razišli.
Planinski venci se nisu spustili. Knjige nisu bile zatvorene.
Vreme se nije zaustavilo. Ratovi se nisu nastavljali.
Snovi se nisu prekinuli. Tigrovi nisu bili izumrli.
Pesnici nisu izdavali. Vetar nije utihnuo.
Šume nisu nestale. Vojnici nisu ubijali.
Noći nisu plašile. Niko nije plakao.
Niko nije znao. Niko nije smeo.
Niko se nije dodirivao. Niko se nije voleo.
Niko nije bio proklet. Niko nije bio ranjen.
Nikoga nije bilo u kovčegu. Nikoga nije bilo u samoći.
Nikoga nije bilo na Mesecu. Nikoga nije bilo u očima.
Nikoga nije bilo bez prstiju. Nigde žeđi.
Nigde strasti. Nigde reči. Nigde vasione.
Nigde mora. Nigde vatre. Ni uzdaha.
Ni ritma. Ni krvi. Ni tela. Ni spavanja.
Ni snova. Nismo bili ljudi. Nismo bili tigrovi. Nismo bili zvezde.
Nismo bili tišine. Nismo se dodirivali. Nismo mislili.
Nismo bili travke. Ni vetar. Ni snovi.
Ni krici. Ni ribe. Nismo došli iz paučine.
Ni iz slova. Ni iz drveća. Nismo rođeni.
Ni iz pepela. Ni iz pakla. Ne, nije bilo vremena.
Ne, nije bilo stopa. Ne, nije bilo teskobe.
Ne, nije bilo smrti. Ne, nije bilo dodira.
Ne, nije bilo privida. Niko nije znao.
Niko nije pisao. Niko nije otišao. Niko nije grlio.
Niko nije ubijao. Niko nije vladao. Niko nije istupao.
Niko nije samovao. Ni ti, ni drvo. Ni mačak.
Ni vazduh. Ni kiša. Ne, ni prsti. Ne, ni oči.
Dolazili smo iz godišnjih doba. Sa drveća je vejalo lišće.

Sve ostaje neshvatljivo kao i ranije, pre početka.
Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi, i ptice u travi.

Ivan Dobnik bio je učesnik Festivala poezije “TRGni se! Poezija” 2015. godine u Beogradu

http://trgnisepoezija.blogspot.de/