Ušla si mi u san preko reda. A jedva i da se poznajemo. Spaja nas smrt devojke koja je oboma bila draga. Tebi najbolja prijateljica, meni samo drugarica, ali od one vrste koja ostavi trag u životu.

Ti se mene sećaš iz škole, ja se tebe ne sećam. Tek kasnije sam se prisetio ko si, ali nisam mogao da spojim ono vragolasto devojče sa damom u ljubičastom kompletiću, koju sam ugledao. Tad još nisi bila san, već java. Premda neobična i gotovo nadrealna, snovita.

Bilo ti je neprijatno. Tvoja najbolja prijateljica našla se kao glavna junakinja mog romana. Nisam ni slutio da nije živa kada sam je smestio sa obe strane stvarnosti, kada se čarolijom književnosti jedino njeno ime nije otkrilo. Koliko ti je to moralo biti gadno. Tebi je ona bila sve, meni gotovo ništa. A opet, njena ličnost me je dotakla i stvorila sebi dom u slovima. Za razliku od nje koja se lako kretala iz ovostranog u onostrano, ti i ja smo bili razdvojeni nevidljivim tkanjem koje nas je spojilo. Napipavali smo prorez, pokušali da iznađemo bar neku tačku spoja. Nešto što bi ti olakšalo da mi se približiš. Nešto što bi mi olakšalo da me napusti utisak da sam najgori šljam.

Možda i jesam. Možda sam te zato i pustio u san. A nije ti prvi put…