Rizičan i hrabar potez, s obzirom na poslovičnu nespremnost čitalaca da se bave bilo čime što asocira na nesrećne devedesete, a ako to uključuje i oštro kritičko bavljenje takvom, devijantnom, stvarnošću, autor je mogao očekivati i nespremnost jednog dela književne javnosti za suočavanje sa odgovornošću (Niko ne voli prst u oko)… Upravo neodgovorno ponašanje većine likova i okrivljavanje drugih (najčešće – sudbine) ili drugačijih za ono što im se dešava – i jeste jedan od glavnih motiva romana. A drugačiji, otuda marginalizovani – predstavljaju pripovedače romana (kroz njihove, neobične „kaleidoskope“ čitalac upoznaje svet romana). U knjizi Više od nule to je Aleksandar Đorđević Korto, prodavac muzike i povratnik iz Amerike, koji u turbulentnim okolnostima pokušava da odredi svoj identitet; u Četiri zida i grad pripovedač je Vladan Mitić-Tatula, strip crtač, diler droga i ratni vojni inavalid koji gledanjem umetničkih filmova, čitanjem spiritualne literature i slikanjem pokušava da prevlada svoje traume, a u Tri slike pobede – Đorđe Uzelac, dugogodišnji student psihologije i negdašnji preprodavac firmirane garderobe koji se, u ratu na Kosovu, našao pred izazovom redefinisanja odnosa sa svetom oko i u sebi.
Svaki od tri romana može se čitati odvojeno – jer funkcioniše kao nezavisna, vešto struktuirana celina. Takođe, oni su hronološki povezani: dan nakon što se završi prvi roman počinje drugi… U trilogiji je obuhvaćen period april 1998. – 5. oktobar 2000, dakle, poslednje dve godine pod tadašnjim, represivnim režimom. Trojicu glavnih likova, pored izrazite individualnosti, povezuje prijateljstvo i slični, urbani kosmopolitski stavovi; oni su dezerteri iz realnosti Srbije (bivstvuju u njoj, ali je ne prihvataju – bežeći od nje baveći se umetnošću, konzumiranjem alkohola i droga, ili je direktno napadajući – aktivnim učešćem u politici). Pored upečatljivog socio-političkog aspekta stvarnosti romana, u centru pažnje Karanovićeve proze nalaze se, ipak, prelomni trenuci života glavnih junaka (to je ono što trilogiji daje bazično egzistencijalistički ton), koje autor predstavlja veoma plastično i potresno. Međutim, nije ovde reč o gubitnicima, već o ljudima koji se bore da svom životu daju smisao, i oni u toj, ponekad potpuno uzaludnoj, ali dostojanstvenoj borbi, pronalaze tačke otpora, a u njima i – svoje lične pobede.

Više od nule
Treba pobediti jer jedino se pobede računaju.

Romanom Više od nule, prvim delom trilogije Dnevnik dezertera, Zvonko Karanović svakako je uspeo vešto da izrazi deo svakodnevice devedestih godina u Srbiji. Sveopšta nesigurnost, korupcija, sitne prevare, švercovanje, licemerje i nepoverenje među ljudima – sve je to Karanović na ironičan i lucidan, ali prevashodno duhovit način predstavio čitaocu. Tako se, uostalom, ovaj roman i prezentovao u javnosti: kao zanimljivo reflektovanje stvarnosti kroz referentni okvir Aleksandra Đorđevića Korta, 29.godišnjaka koji u Nišu drži muzičku prodavnicu, zastupajući građanski duh nasuprot primitivizmu, princip slobode nasuprot pritisku režima, snalaženje nasuprot rezignaciji.
Ovo nije roman koji se bavi tek pukim predstavljanjem stvarnosti; on se prema njoj odnosi s jakom kritičkom distancom. Zapravo, ne bavi se, na svom najdubljem nivou, ni stvarnošću Srbije – on se, pre svega, bavi odnosom čoveka prema pragmatično-materijalistički orijentisanoj realnosti uopšte.
Izbor nadimka Korto, za glavnog junaka, nije slučajan. I Aleksandar Đorđević je, poput Prattovog Korta Malteza, lik koji otelotvorava „dimenziju avanture ideja i intelektualne slobode“, i on je lutalica – koja se, ipak, nakon odlaska u Ameriku, vraća u rodni Niš. Građanski rat, sankcije, nemogućnost zaposlenja i putovanja, besperspektivnost, nemaština, rapidna moralna erozija društva – dobro su poznati razlozi odlaska iz Srbije tokom devedesetih.
Narator Korto već u drugom poglavlju romana kratko zaključuje: „Odlazim“. Ne znamo ni kako, zašto, kuda… Pred čitaoca on, tako, stavlja zagonetku, u stvari – duboko metaforičnu anegdotu ispričanu na samom početku romana: Kortova supruga Nina, kao jedan od najvrednijih činovnika u jednom osiguravajućem društvu u Americi, kao nagradu za svoj rad dobija tri dana odmora u Los Anđelesu, u ekskluzivnom hotelu, a kao vrhunac te počasti, pozvana je na gala večeru s drugim činovnicima i važnim biznismenima. Međutim, Korta, njenog pratioca, taj događaj, koji kulminira serviranjem „firmiranih bifteka“, dovodi do očajanja: Kortu je toliko loše, da počinje da povraća i to: bez srama, pred svima, potpuno se prepuštajući tom, nikad do tada otkrivenom zadovoljstvu. Da se ne radi o pukom povraćanju, kao ni o zadovoljstvu koje nastaje kao organsko olakšanje, čitalac će shvatiti postupno…
Korto se iz Amerike vraća u Srbiju jer nije mogao da izdrži. To je odgovor koji će on dati, nebrojeno puta, na pitanje: Zašto nazad? On je uzdržan, mada društven (često se, pogrešno, komunikativnost poistovećuje sa otvorenošću), bira osobe pred kojima bi bezrezervno izneo svoje stavove a još više pazi pred kim će pokazati svoja osećanja. Zato ne iznenađuje što će stvarne razloge povratka izneti na internetu (forumu), pred „likovima“ koje ne poznaje: Rešio sam da ostavim potragu za životnim eldoradom zarad punog kofera nečega za šta sam mislio da čini moju dušu (…) Nisam bio spreman da žrtvujem decenije za penjanje po toj piramidi materijalnog blagostanja. Dakle, nije reč o tome da je potrebno žrtvovati godine zarad „bogatstva“, već i sâm smisao života. Očigledno je: neophodno je raditi da bi se došlo do sredstava za pristojan život, ali goreće Kortovo pitanje glasi: Šta raditi? Da li je vredno žrtvovati vreme i energiju da bi se došlo do „materijalnog blagostanja“, ako čovek, usput, izgubi sebe?
Kortu povratak nameće novu odgovornost: pronalaženje sopstvenog identiteta. Potrebna je promena, redefinisanje sebe. On ima odakle da počne: vlasnik je muzičke radnje, i takva uloga za njega nije beznačajna, budući da je zaljubljenik, i poznavalac, panka, roka i regea. Ali, da li će ga ta uloga ispuniti? U početku, na pitanje: imaš li neki plan, on odgovara: Plan je preživeti. Međutim, Korto se ne zadovoljava životarenjem, on želi da napravi nešto veliko. Tu svoju goreću težnju otkriva najboljim prijateljima, Đoletu i Tatuli: Moramo da uradimo nešto veliko, makar što se novca tiče. Ili nešto na šta ćemo biti ponosni kad se sve završi i postanemo normalna zemlja.
Korto nosi nemir koji teško može da definiše, ali koji zasigurno prevazilazi politikantstvo i pasivnu duhovnost (zatvorenu u sebe). „Napraviti nešto veliko“ – krilatica je koja će se sukobiti i s Kortovim introjektovanim junakom Corto Malteseom, koji će, ipak, izaći na videlo tokom jednog eksperimenta s drogama. Crtež Maltesea sa zida Kortovog stana oživljava i on će se, nadmoćno, obratiti Kortu, suočiti ga s njegovim realnim kapacitetima: Treba pobediti jer jedino se pobede računaju. (…) Moraš da znaš šta hoćeš. Najlakše je da pobegneš i da se ne okrećeš nazad… Ova halucinacija imaće katarzično dejstvo na Korta (eto kako nesvesno značajno određuje svesno). Čovek treba svoje želje da prizemlji, da dela i da ih – ostvari. Posle ovog „susreta“ Korto se koncentriše na svoj poslovni uspeh. Pobedu često poistovećuje sa napredovanjem svoje muzičke radnje, koja u vremenu opšte degradacije umetnosti postaje značajan nosilac kvaliteta.
U susretima s mušterijama i poslovnim partnerima, Korto ispoljava iznenađujuću dovitljivost (štaviše – prevejanost), pa i dvoličnost (nije li ona deo svake persone?). Uostalom, bez takvih atributa, nemoguće je bilo opstati u devedesetim; važilo je pravilo: prevari ili ćeš biti prevaren. Kortova trpeljivost i ljubaznost u ophođenju s mušterijama u potpunom je raskoraku s njegovim mislima; njegova verziranost kao prodavca prevazilazi unutrašnji osećaj prezira prema banalnim pitanjima kupaca, frazama, neznanju i upravo taj raskorak između patvorenog ponašanja i ironičnog razmišljanja naratora – čitaoca će iskreno nasmejati.
Svet koji dolazi u radnju, a kojeg nam pripovedač tako živopisno dočarava, čine maloletni kradljivci (garderobe na žici), dokoni haj-faj manijaci, ludaci, gastarbajteri u potrazi za jeftinim kasetama, nadobudne gospođe bez ideje šta da kupe („nešto romantično“), krdo bodibildera koji slušaju hevi metal, degradirani prosvetni radnici… i omladina, koja neprestano traga za „nečim novim“. Isčašeni profili i postupci posetilaca radnje predstavljaju „Srbiju u malom“ – metafora su zemlje koja je zauvek napustila predratni sistem funkcionisanja i, bez ideje kuda dalje i kada i gde stati – neizbežno srlja u sunovrat.
Korto, postupno, postaje ozbiljan poslovni čovek. On jeste „pobednik“ u smislu poštovanja okoline… a s tim poštovanjem raste i njegovo samopouzdanje, koje, ponekad, bezrazložno nestane. U njegovom vrednosnom sistemu postoje samo dve, ključne odrednice: gubitnik i pobednik, i teško je odrediti kada će koja preuzeti vođstvo. U psihoanalitičkom ključu takvo krhko, narcističko samopouzdanje moglo bi se objasniti odnosom roditelja prema glavnom liku: Nikad nisam mogao da oprostim roditeljima što mi nisu pružali podršku (…) uvek samo preterana briga iskazana na pogrešan način (…) Ne zameraj se nikome, javljaj se komšijama u zgradi. Stavljanje fokusa na druge, umesto na pojedinca, davanje prednosti kolektivnom, nasuprot individualnom, stvorilo je, moguće, bazičnu nesigurnost kod Korta, ali, s druge strane, i bunt prema svemu što je zastarelo, malograđansko, konformističko. Ovaj roman nije, dakle, samo razračuvananje s represivnim državnim sistemom, već i s njegovim nukleusom – porodicom.
Kortovi odnosi s bivšom ženom ostaju nedorečeni. Čitalac naslućuje koliko su oni bolni već po činjenici da je narator pominje samo na nekoliko mesta: nisam s njom raščistio. Drugi ljubavni odnosi u romanu klišeizirani su, potpuno u smislu sponzorstva i neobaveznih „šema“ koje neminovno idu uz „poslovne ljude“. Motiv ljubavi, na taj način, pripovedač potpuno potiskuje, usled udara stvarnosti koji ga – banalizuje.
Karanović dovodi u pitanje i hrišćanske vrednosti. Naime, u Nišu se pojavljuje Džizus, čovek koji se predstavlja kao autentični Hrist. On propoveda drugačije hrišćanstvo, citirajući stihove Igija Popa: NO FUN, MY BABE, NO FUN. Nema zabave na etapi rođenje – smrt. Samo patnja pripada ljudima i ona je večita. To je suština.
Zaista, posmatrajući današnji svet, šta bi Hrist rekao o njemu? Možda bi bio jednako razočaran kao i lažni mesija Džizus… a možda, i više! Utehu, po Džizusu, čovek može naći u drogama (marihuanu nesebično deli s drugima, aludirajući na Hristov hleb i vino), dok jedino spasenje može naći u – ludilu: Oslobodiš se svakodnevnog života i živiš u svojoj glavi. Ali, Korto mu mudro uzvraća: Svi živimo samo u sopstvenoj glavi. Ako je tako, i ako od sveta ne možemo pobeći, onda je bolje ne odbacivati „princip realnosti“, već pokušati, koliko-toliko, održati ravnotežu sa svetom van nas. Uostalom, pripovedač ističe, na više mesta, motiv pobede: Glavni junak mog života mora da pobedi… Korto je, dakle, borac koji ne želi da se od sveta sakrije u sebi, ma kako taj svet zastrašujući i nakazan bio.
U pojedinim segmentima narator postaje pravi filosof, sažeto definišući različite fenomene stvarnosti (Socijalistička arhitektura i svi njeni izumi oslanjaju se na provereni model cigle koja može da se postavi čak u tri položaja. (…) Ne možeš ništa protiv dobrih pesama. Padaju vlade, ratovi počinju i završavaju se, samo dobre pesme ostaju. (…) Čudna je istorija odrastanja, puna zabluda i onanije neznanja. (…) Uvek te zgrabe stvari do kojih ti nije stalo. (…) Ukus je šifrovana lična karta u postmodernom svetu.
Može li, konačno, pojedinac, koji na svojoj strani ima nekolicinu prijatelja i sličnomišljanika s foruma, napraviti promenu u svom gradu, u svojoj zemlji? Korto se bori za tu promenu organizovanjem rege-partija, promovisanjem kvalitetne muzike, javnim izjašnjavanjem protiv režima, učešćem u demonstracijama. Da li je to dovoljno? Kakav god da je ishod te borbe – za Korta je ona duboko smislena. To je, ipak, daleko više od nule.
A kad zatvorite korice romana, neumitno iskrsne pitanje: Da li je represivno, nazadno i primitivno nešto što je, samo po sebi, osuđeno na propast, ili je suprotno – ne krije li ono u sebi neku iskonsku snagu o koju se odbija sve inovativno, urbano i drugačije? Ovo pitanje, i dalje je, nažalost, aktuelno.

Četiri zida i grad
Koliko je neravan ovaj Niš, pomislim. Kao i moj život.
Ustanem i krenem dalje. I opet padnem.

Ideju o čovekovoj volji, kao sili koja u značajnoj meri određuje život individue, romanom Više od nule, Zvonko Karanović žestoko je afirmisao, da bi je, na kraju knjige, doveo do apsurda. Junak romana, Aleksandar Đorđević-Korto uprkos poslovnom uspehu koji je postigao, osvojenoj slobodi u odnosu na roditelje, pa i na režim (makar idejno), i ostvarenoj samoaktuelizaciji – zaključuje: Odavno ništa ne zavisi od nas. On dobija poziv za vojnu vežbu, zapravo, poziv za učešće u ratu na Kosovu 1999. – koji doživljava kao „tuđ“. Ali, ako odbije da učestvuje u ratu, Korto može da zbriše sve što je dotle postigao. Dezertirati, u Srbiji, tokom devedesetih, bilo je ravno samoubistvu. Kortova sloboda izbora tako se svela na „otići ili ostati“, i Korto bira ono od čega je pobegao – odlazak u inostranstvo. Uostalom, i tamo i ovde je stranac, i tamo i ovde doživljavaju ga, neminovno, kao drugačijeg. Tako se njegova volja za promenom slama, i Korto pragmatično zaključuje: Najvažnije je preživeti, a tek onda pobediti.
Ali, ako čovek nije taj koji utiče na svoju sudbinu – volju ipak ne treba odbaciti kao krucijani faktor toka čovekovog života, naročito ako je ta volja božanske prirode. Upravo takva, superiorna volja, biće jedna od glavnih tema drugog romana iz trilogije Dnevnik dezertera – Četiri zida i grad.
Za glavni lik romana, i pripovedača, Karanović ovde bira nekoga znatno drugačijeg od Korta – njegovog prijatelja Vladana Mitića-Tatulu, pravog Džarmušovog „čoveka bez ambicija“. On je, za razliku od Korta, odustao od borbe za promenu. Sve važno, dramatično i neverovatno – njemu se već dogodilo, ranilo ga i odredilo kao neprilagođenog, asocijalnog i devijantnog. Prozro je svet oko sebe, ali je, kao diler droga, ratni vojni invalid i strip-crtač, i sam prezren od tog istog sveta. Međutim, Tatula nije kritičar te sredine: on je, prosto, mirno, distancirano posmatra, demistifikuje i razotkriva do njene surove banalnosti. Tipične gestove, rezone, i sve ono što bi se moglo nazvati negativnom stranom mentalnog profila ljudi u Srbiji tokom devedesetih: sebičluk, inaćenje, prepotencija, bezobzirnost, lažni patriotizam, kukavičluk, nedostatak osnovne kulture – pripovedač predstavlja zgusnuto i iskarikirano, što ponekad kod čitaoca izaziva osmeh, a ponekad mučninu (emocije su pogođene, u oba slučaja).
Čini se, da je Karanović i sam terao neki inat, te je roman započeo takvom stvarnošću, jednim potpuno klišeiziranim i površnim odnosom – susretom Tatule s ljubavnicom Zoricom. Taj sastanak, relativno mladog ljubavnika i starije žene, šalterske službenice Zorice, ima sve odlike kič-beletristike. Uloge su unapred poznate, a iza strasti krije se klimakterična histerija i obmana. Tokom intimnog čina, međutim, Tatula zamišlja Lilit, mladu devojku, konobaricu kafića „Elit“, u koju je zaljubljen. Mada se njegove uspomene, koje iskrsavaju u vidu pravih pripovedaka unutar romana, čine življim od dešavanja „ovde i sada“, ipak, već tu, na prvim stranicama romana, čitalac uviđa da za glavnog junaka postoji nešto što čini da njegov život, uprkos brojnim nesrećama – ima smisla, da se on, ipak – ne može svesti na puko životarenje. Dokle god neko može da idealizuje, može i da se zaljubi, a nije li zaljubljenost drugo ime za nadu, naročito ako nam osoba u koju smo zaljubljani – uporno izmiče.
U radnji koja se nadovezuje na dešavanja iz prvog romana, Karanović nas upoznaje sa životom Nišlija u uslovima NATO bombardovanja, kad se svi ljudski strahovi umnožavaju zadobijajući gigantske forme. Neko će te strahove priznati, krijući se po podrumima, zamišljajući najgori ishod, neko će se od strepnje braniti – neumerenim hedonizmom, prkosom, noćnim izlascima, prepotencijom, raskalašnim životom i neosnovanim optimizmom, a neko, poput Tatule, pokušaće da živi istim ritmom, kao i pre bombardovanja. On je svoje strahove već preživeo, i upoznaće čitaoca s njima u trenucima kad ne može da se brani prisustvom drugih, u momentima eshalacije usamljenosti, koja je, kako roman odmiče, sve veća.
Prinudni odlazak na selo zbog bombardovanja Tatulu podseća na raniji period svog života, kada je on odabrao da pobegne u isto mesto – nakon ranjavanja u ratu. Dramatično iskustvo susreta sa smrću Tatula predočava ogorčenom refleksijom: Moja mladost se završila 15.maja 1992. godine. Ležao sam bez svesti, sa dvanaest gelera u leđima i nogama, ostavljen da iskrvarim. (…) Smrt se ukaže na horizontu života kao jedina izvesnost. I shvatiš da te svakog trenutka može ščepati, a ti se tek spremaš da počneš da živiš. To je trenutak kada prestaje mladost. Pripovedač podseća na razočaranog Jova koji ne može da shvati zašto ga Bog, uporno, kažnjava? On želi da uvidi svoju krivicu, ali u tome ne uspeva.
Narator će neprestano postavljati pitanje staro koliko i čovečanstvo: Postoji li uopšte Bog, ako može da dozvoli tolike nesreće? Ako ih dozvoljava, možda to i nije „dobri Bog“, već Bog razaranja i smrti. I takav, drugačiji Bog, nalikuje ljudima kojima je „rat u DNK“. Tatula se, i pored stalnih preispitivanja, ne može pomiriti s tim da Bog ne postoji jer bi to, na kraju, sva zemaljska dešavanja učinilo besmislenim i pesimističnim. Jer, ako je zemlja ostavljena ljudima, onda je pobeda zla neminovna, budući da je dobro uvek slabije, popustljivije i – nevidljivije.
Tatula uporno sanja isti san – odlazak na tamnu stranu Meseca, gde ga dočekuje Džizus, koji je tu izgradio kuću i traži baštovana. Međutim, Tatula ne može ući u nju, niti može da dobije posao. Ali, sa svakim novim snom – on postaje bliži Džizusu. Ako nam je poznat lik lažnog mesije Džizusa (iz prvog Karanovićevog romana Više od nule), koji ljudima deli marihuanu i propoveda ludilo kao jedini način izbavljenja od patnje – onda i Tatulu možemo doživeti kao njegovog baštovana, budući da i on ljudima nudi, kroz uživanje droge – kratkotrajno izbavljenje od patnje. Onda je on zaista njegov „ulični diler“.
Altenativno viđenje mesijanstva narator nam predstavlja i kroz opis nekoliko epizoda Tatulinog stripa o Deksi Pantelijskom. Reč je o svojevrsnoj parodiji na Novi zavet, kritici otuđenosti i kapitalizma. Deksa je neobičan heroj, mesija koji se protiv društvenih ograničenja bori propovedajući ljubav i hedonizam, ali koji, s popularnošću, postaje pravi kapitalista, perverznjak i megaloman (Fidel mu je jedan od uzora). Pripovedač ovde, čini se, želi da ukaže na dvostrukost ljudske prirode, kakvu imaju, na primer, grčki bogovi, ali i na to, da se izuzetnost, u rđavom okruženju, neminovno pretvara u tipično, banalno i prosto. Narator, ponovo, poentira da je dobrota – krhka i nestalna, jer animalnost, kao nešto drevnije i jače, preuzima vođstvo nad humanošću. Uostalom, jedna osoba nije dovoljna da bi preobratila svet (poznato nam je to na primeru Hrista).
Kao što se Aleksandar Đorđević-Korto poistovetio sa Pratovim strip-junakom Kortom Maltezeom, lutalicom koja za vrhovnu vrednost uzima svoju volju (Malteze je u detinjstvu brijačem urezao liniju života na dlanu, određujući tako sudbinu kao stvar izbora), tako se Tatula poistovećuje sa marvelovskim strip-junakom Silver Surferom koji žrtvuje najveću vrednost – slobodu, zarad opšteg dobra i pomoći drugima… ali, upravo zbog dobrote, izuzetni likovi i postaju gubitnici, ostaju bez sveta za koji su se borili. Silver Surfer biva lažno optužen i prognan sa svoje planete Zen-La i prepušten lutanju svemirom. Sloboda koju je dobio, na taj način, postaje besmislena, jer on više ne može da bira. Čovekova volja opet biva izigrana, a sloboda uskraćena.
Karanović ne dozvoljava da se Tatulina patnja pretvori u patetiku, da pesimizam sklizne u očaj i on vešto uvodi epizode iz prošlosti glavnog junaka, kada je kod njega postojala goruća vera u bolje sutra. Pošto je završio srednju školu, pun nekog bunta i u neskladu sa svetom oko sebe, koji mu je „tesan“, Tatula je, na samom početku devedesetih, odlučio da se preseli u Beograd, kod Mihajla, brata od tetke, studenta likove akademije, te pokušava da i sam – upiše akademiju. Taj neobični, studentski život sa Mihajlom „altruistom bez granica“ otvara nove vidike za Tatulu. On se pridružuje Mihajlovoj zamisli da napuste Beograd i okušaju sreću u Holandiji, na Amsterdamskoj akademiji, koja bi im, za razliku od domaće, koja se svela na „tehniku“ – pružila mogućnost da svoju kreativnost slobodno izraze. Ta hrabra odiseja, koja je obuhvatila niz putovanja za Holandiju, prijemni, očekivanje rezulatata, problem smeštaja i zaposlenja, egzistencijalne strepnje siromašnih studenata, napisana je vrlo vešto, životno i duhovito, potpuno u raspoloženju „Velikih očekivanja“. I kada su u Holandiji našli svoj kutak pod nebom, mesto na akademiji – Tatuli umire otac, i on, pod pritiskom razornih osećanja i somatizacije tog duševnog bola – odlučuje da dođe na očev pogreb, mada time gubi mogućnost povratka u Amsterdam. U Srbiji – gubitak je potpun, jer više nema ni oca, dakle nikakve podrške u porodici, ni mira. Uskoro će izgubiti i mladost.
Zaljubljenost koju Tatula oseća prema Lilit čini njegov život podnošljivim, daje mu smisao. Ali, paradoksalno – što ga Lilit više odbija (Karanović to najavljuje već uvođenjem pesme „Blue Valentine“ Toma Vejtsa na njihovom prvom sastanku) – to je njegova zaljubljenost veća. Neobično oštra socijalna percepcija pripovedača postaje potpuno nesposobna u procenjivanju ponašanja manipulativne Lilit. Ipak, ako racio ne može otkriti motive ponašnja Lilit, to, nesvesno – uspeva njegova intuicija. U nekim momentima, dok je posmatra, Lilit se pretvara u zmiju, da bi, već u sledećem trenutku – dobila stari oblik, harizmatične žene koja ga neodoljivo privlači. Dok pokušava da je naslika, kao „Boga broj 66“, na kraj njene venčanice postavlja bogomoljke. Tatula ne uspeva da završi sliku, kao što nikada neće moći ni da pojmi Lilit.
Roman Četiri zida i grad, mada najkraći po obimu, najzagonetniji je i najsimboličniji u trilogiji Dnevnik dezertera. Izbor imena likova: Mihajlo, Gavrilo, Lilit, Džizus – nije slučajan i krije u sebi starozavetne elemente (simboliku anđela i demona). Takođe, izbor filmova na koji se likovi osvrću, kao i muzika koja prati scene u romanu brižljivo su odabrani, kako bi se pojačao intenzitet radnje i da bi se napravile asocijativne kopče između „razbacanih“ sekvenci romana. Ovde imamo, dakle, jednu zgusnutu, devijantnu društvenu sliku Srbije, donekle ublaženu fantastičnim, metaforičnim epizodama sa strip-junacima, i poletnim sekvencama iz mladalačke prošlosti glavnog junaka.
Ništa se ne dešava slučajno – zaključuje Tatula i, u skladu sa tim ubeđenjem, Karanović nam prezentuje veoma kompleksan roman o odnosu represivnog sistema i umetnika. Kreativnost koju umetnik inherentno drži u sebi, postaje, u represivnom okruženju, destruktivna sila, i on ne može naći način da je preobrati u nešto pozitivno, već se, kobno, okreće prema – sebi.

Tri slike pobede
Teško je živeti tamo gde ne pripadaš.

Perspektivu pripovedača orijentisanog ka promeni i budućnosti, kakvu je predstavio romanom Više od nule, kao i onu bitno označenu prošlošću u romanu Četiri zida i grad, ić, poslednjim delom trilogije Dnevnik dezertera – Tri slike pobede, usmerava na sadašnjost. Ali, to „ovde i sad“ nije više (samo) otužna realnost životarenja u Srbiji tokom devedesetih, nego najdramatičnija stvarnost koju pojedinac može da doživi – neposredno učešće u ratu.
Pripovedač finalnog dnevnika je najsvedeniji lik među trojicom prijatelja – Đorđe Uzelac, tridesetogodišnji niški dendi koji je do mobilizacije živeo lagodno, od danas do sutra, lišen finansijskih i statusnih poteškoća (s kojima se sretao Korto), kao i doživljaja izopštenosti (koji je bitno označavao Tatulu). Ili su nam tu lagodnost i bezličnost Đorđevog života predstavili njegovi prijatelji? Šta, dakle, definiše jednu osobu – refleksije drugih, ili mišljenje čoveka o sebi samom?
Ma kako na ovo pitanje odgovorili, Đorđa ćemo, u vrlo kompleksnom i inteligentno vođenom romanu Tri slike pobede, upoznati od tačke kada se njegov svet okreće naglavačke. On ostaje bez materijalnih stubova, bez ljubavi, bez bilo kakve podrške, u ratu na Kosovu godine 1999. On je, poput Korta i Tatule, pacifist i građanski orijentisan (to ih, uostalom, značajno povezuje, to ih i čini dezerterima u odnosu na stvarnost Srbije), te će ga okruženje kojim vlada smrt i primitivizam probuditi. Đorđe, na samom početku romana, zaključuje: Velika je pobeda prestati biti naivan. Dakle, pobeda je – postati zreliji, čak i kada je iskustvo unutrašnjeg rasta plaćeno enormnim bolom.
Prvi deo romana, simbolično nazvan Blato, bavi se dvomesečnim bivstvovanjem Đorđa Uzelca na Kosovu, u ulozi vojnika iz pozadinskog odreda, u selu B. Njegovi saborci mahom su ljudi iz ruralnih sredina koji su se, poput njega, odlasku u rat odazvali silom prilika. Ali, ta činjenica opšte ugroženosti neće ih dovesti do zbližavanja, ni solidarnosti.
Sebičluk, kukavičluk, dvoličnost i nepoštenje opisano u prva dva romana, dobijaju gorostasne oblike u ratnoj situaciji (tipično srpsko ime i prezime: Dragan Jovanović ima nebrojeno mnogo likova romana; Karanović time, čini se, želi da naglasi koliko su to tipski karakteri, koliko su depersonalizovani, marginalni, i amoralni). Autor, dakle, opet aktuelizuje staru istinu: rat iz čoveka izvlači ono najgore. Ili iz čoveka, odvojenog od svakodnevnih uloga, poznate okoline – isčezava persona i pokazuje se njegovo stvarno lice? To, onda, nije ono najgore u čoveku već – najiskonskije.
Đorđe odstupa dva koraka dublje u sebe. Izmeštenost iz svakodnevice Niša – omogućuje mu da svoje bližnje sagleda iz potpuno drugog ugla, i on, bez uvijanja i samoobmana, uspeva da spozna stvarne motive njihovog ponašanja. On uviđa, da odnos Marijane, njegove dugogodišnje devojke, karakteriše samo sračunatost i koristoljublje tipično za barbi-sponzoruše, a odnos roditelja koji su ga usvojili – licemerna ljubav (prihvatili su ga kako bi se odbranili od samoće u starosti). Ipak, najveći prezir Đorđe oseća prema onima koji svoju sebičnost nisu maskirali lažnom fasadom ljubavi – svojim biološkim roditeljima Leposavi i Miroslavu. Kada nije mogla da ostvari svoj cilj – udaju za čoveka s kojim je začela dete, Leposava to dete napušta, izgovarajući se patrijarhalnim priticima sredine. S druge strane, Miroslavu je sin Đorđe predstavljao ozbiljnu prepreku za slobodan odlazak u Nemačku, u neko „bolje sutra“. Takva, potpuna neodgovornost prema drugima i svojim postupcima, jedan je od glavnih motiva romana.
U prestonici Ništavila, drugom delu romana, narator se vraća u Niš, gde se sve promenilo posle rata, ali samo zato što je Đorđe drugačiji (kaleidoskop kojim posmatra svet izmenjen je, reljefniji je i dublji). Optimizam i poletnost, kojim je bio obojen unutrašnji svet Korta u Više od nule, kao i pesimizam koji je zastupao Tatula, pripovedač sada svodi na pravu meru – oslanja se na zdrav razum i skepsu.
Zanimljivo je, da je svaki od glavnih junaka Dnevnika dezertera, pre početka rata na Kosovu, bio neka vrsta trgovca. Korto je bio prodavac muzike, Tatula droga, a Đorđe – ekskluzivne italijanske garderobe. Takva „prodaja“ korespondira i sa njihovim težnjama: Korto je strastan i buntovan, poput pank i rok muzike kojom trguje; Tatula je duboko rezigniran te ljudima nudi utehu putem kratkotrajnog bekstva od stvarnosti, a Đorđe, neko ko želi da se, bar oblačenjem, razlikuje od drugih, i tu spoljašnju individualnost nudi drugima. Međutim, prodajući prefinjenu garderobu, u vreme opšteg primitivizma i nemaštine, on je jasno poricao stvarnost Srbije. I svi će oni, nakon rata, prestati sa starim zanimanjem; Tatulu će u tome prekinuti smrt, dok će Korto, ponižen uvlačenjem u rat u kojem nije želeo da učestvuje, svoju strast za promenom preneti na aktivno učešće u političkom životu Srbije. A Đorđe? On oseća opravdani bes, pre svega – prema sebi: Godinama sam pokušavao da preživim na svoj način, da ne petljam mnogo s ljudima. Trudio sam se da ostanem šareni papagaj u smrdljivom kokošinjcu izolovanom od sveta, vodeći računa o svojoj nepostojećoj reputaciji. On nema ideju čime bi se mogao baviti, ali to mu i nije važno – jedino što želi jeste da ode iz zemlje. U toj očajnoj borbi za odlazak, on pravi krucijanu grešku, obraćajući se za pomoć svom biološkom ocu Miroslavu, koji ga nonšalantno odbija.
U liku Miroslava, Karanović je sumirao najgore karakteristike: oportunizam, lažno rodoljublje, narcizam, prepotentnost, tvrdičluk, zajedljivost i inaćenje. Ukratko, on je pravo oličenje sebičnog gastarbajtera (onaj ko se s takvim likovima nije sretao, pomisliće da je Miroslav karikatura), kome se čitalac može nasmejati sa distance, ali koji, u kontaktu s drugim likovima romana, deluje krajnje destruktivno.
Grotesku, ironiju i opori humor autor uspešno koristi u funkciji oslobađanja napetosti koju dinamična struktura knjige, kao i stvarnost koju opisuje, neminovno nosi. Čitalac će se najviše nasmejati mestima u kojima se prepoznaje. Poput Đorđa, i čitalac se često nalazio u situaciji da čeka na lekarski pregled po nekoliko sati, da, tokom tog pregleda, lekar čita novine ili telefonira, da je primoran da sasluša nečiju tužnu priču a da to uopšte ne želi, da ga političari, ali i poznanici, obmanjuju nerealnim obećanjima, da sluša rogobatno medijsko falsifikovanje realnosti… Kao i u prethodnim romanima, i ovde je smeh samo odušak, mogućnost da se stvarnost romana lakše prihvati. Uprkos aktivnom traženju načina odlaska iz zemlje i samopouzdanja koje dobija prodajom stana, raspletom odnosa sa bližnjima, Đorđevim ponašanjem počinju da upravljaju nesvesne sile – on sanja košmarne snove, misli mu postaju paranoične, a telo reaguje neprijatnim somatizacijama. Ravnotežu koju je uspostavio u odnosu na spoljnji svet – ne može da prenese u unutrašnji. Jasno je, da su posledice ratne traume „došle po svoje“ i da ga neće lako napustiti. On će pokušati da je ignoriše, da mir pronađe u hedonističkom stilu života, zatim odlaskom lekaru i psihijatru, koji mu nude lekove za smirenje, ali sve to samo kratkotrajno zaustavlja strahove koji, poput lave, prete da ga preplave.
Đorđe je dobro shvatio Sartrov kredo: Pakao, to su drugi. Ali, šta je s dobrim odnosima, šta je s bliskošću? Bazično neprihvaćen od bioloških roditelja i „potkupljen“ od usvajatelja, Đorđe nema poverenja ni u koga; suštinski – ni u sebe. Hronično usamljen (što je Karanović naglasio Đorđevim apsurdnim pokušajem razovora o modi sa skitnicom Klausom), na potpuno neočekivanom mestu, u lokalnom bircuzu – pripovedač će, ipak, pronaći podršku. Neće to biti ni konobar, ni poznanik iz rata, već – jedan atipični psihijatar. Neposredni kontakt koji će tu ostvariti, nastaviće se u profesionalnom odnosu pacijent–klijent, koji bi se mogao najbliže okarakterisati kao Rodžersova, klijentom usmerena terapija. Narator konačno nalazi sagovornika, dovoljno visprenog da ga ne savetuje, već da ga navodi da svoje probleme osvesti, da ih bolje sagleda i da se prema njima odredi. Simbolično, Đorđe konačno dobija „roditelja“ koji ga bezuslovno prihvata. Tek posle takvog iskustva, on stiče sigurnost u sebe i u mogućnost da svoje namere sprovede u delo.
Tokom jedne vožnje, Đorđe susreće poznati lik – lažnog mesiju Džizusa, koga prima u auto kao auto-stopera. Džizus, ponovo, propoveda da je sudbinu nemoguće izmeniti, da je Niš sveti grad, sa nekakvom vremenskom kapijom, te da je zbog svetosti Srbije i vođen čitav rat. Narator to ne želi da sluša. Za njega je Džizus obična skitnica zaluđena teorijom lične veličine (zanimljivo je, kako ovog „mesiju“ potpuno različito doživljavaju Đorđe, Tatula i Korto), koja – smrdi. Zapravo, Đorđu zaudara nešto drugo: praznoverje i lažna duhovnost, kakva se u Srbiji neguje na najdevijantnije načine. Izbacivanjem Džizusa iz automobila, pripovedač simbolično izbacuje iracionalnost iz svog života.
Kad se kockice slože, i Đorđe, u finalnom delu romana Na putu, naplati račune ljudima koji su ga povredili, stavi tačku na sve loše odnose i preseli se u Beograd te, konačno, dobije vizu za Holandiju, on prestaje da se pita: da li je sve moglo da bude drugačije? I, ironično zaključuje: U pravu je Miroslav – sve zavisi od sudbine. Slučajnosti koje naizgled određuju živote samo su njeni okreti, jednostruki, dvostruki, trostruki akslovi na ledu egzistencije, privid slobode kako bi volja imala bar neki izgovor za svoju nemoć. I čovek lako prihvata te okrete kad se pokreću u njegovu korist. Ali, šta se dešava kada sudbina čoveka sruši na taj „led egzistencije“ – šta on tada treba da učini?
I u ovom Karanovićevom romanu, ženski likovi strogo su polarizovani: s jedne strane oni su oličenje anime – iracionalne su i ćudljive, poput Zorice, a s druge strane, sračunate su „sponzoruše“ poput Marijane i Simone. Naratoru je, ipak, najintrigantnija anima – Nina, Kortova supruga, koja se u Americi ostvarila poslovno, ali ne i emotivno. Ona je pravo „zabranjeno voće“ za Đorđa, međutim, on nalazi opravdanje da to voće ubere: Nina je raskrstila s Kortom, vratiće se u SAD, i verovatno se nikad više neće ni sresti.
Tokom oktobra 2000. događa se još jedna pobeda, naročito značajna za Korta: uspostavlja se demokratska vlast u Srbiji, dok se Đorđe sprema za odlazak u Amsterdam. Konačno, postaće slobodan od bližnjih, od sredine, svega onog tako poznatog i zato teškog. Sloboda ga zove u nepoznato… ali ga zove i Nina, koja je rodila njihovog sina. Paradoksalno, pripovedač se našao u poziciji u kojoj se jednom našao i Miroslav. Šta, dakle, čovek treba da učini kad ga sudbina sruši na led egzistencije? Da hrabro ustane i krene joj u susret, ili da pokuša da pobegne, da nastavi da leži, ili da uradi nešto treće? Izbor uvek postoji, i sva je čovekova sloboda u tom izboru.

***

Tri pripovedača – Korto, Tatula i Đorđe predstavljaju i tri različita odnosa prema turbulentnoj stvarnosti Srbije devedesetih. Karakterizacija njihovih likova izvedena je besprekorno; zaista, pored očigledne „otvorenosti uma“ koja krasi sve ove pripovedače, zajedničkih uspomena, nesuglasica s roditeljima… kaleidoskopi kojima posmatraju svet bitno su različiti. Korto je oličenje neobuzdane mladosti, pune optimizma, omnipotentnih ideja i krhog, narcističkog samopouzdanja; on je lik čiji identitet tek treba da se zaokruži. S druge strane, Tatula je junak kome se sve važno već odigralo i tragično ga odredilo; otuda, on ne može da bude okrenut ka budućnosti i promeni već je, štaviše, njegova pozicija opozitna – duboko pesimistična. Najtrezveniji, ironičan odnos prema stvarnosti zauzima Đorđe; zapravo, čitalac je u prilici da posmatra genezu njegovog sazrevanja od trenutka kad on, u ratu na Kosovu, uvidi naivnost i površnost svog ophođenja prema svetu oko i u sebi… otada, više ništa neće biti isto. Njegovi pokušaji dolaska do odgovora na pitanja „ko sam ja i gde pripadam“ neumitno vode ka zrelosti. Konačni izlaz iz turobne stvarnosti Korto nalazi u fanatičnoj, političkoj borbi za promenu, Tatula – u destrukciji koja će ga pratiti do smrti, a Đorđe – u odlasku iz zemlje, kojoj, kao bitno drugačiji – ne pripada. On, za razliku od Korta, shvata da je menjanje okoline „ovde i sada“ donkihotovska ideja i da je u sukobu indivuda-društvo pojedinac uvek taj koji gubi.
Na liniji optimizam – pesimizam – realizam, gradirana je i „zrelost“ romana: mada sva tri dela Dnevnika imaju valjanu struktuiranost, iznenadne obrte, dobar ritam, neobičnu ironičnost i humor, a glavni likovi dobru motivisanost i doslednost u postupanju – sve pobrojano postaje snažnije i uzbudljivije iz romana u roman. Konačno, Tri slike pobede – predstavlja vrhunac Karanovićevog pripovedačkog umeća.
Primetna je lakoća s kojom se čita Dnevnik dezertera, i taj upečatljivo dinamični i duhoviti sloj romana zadovoljiće jedan broj čitalaca koji tragaju za „avanutrističkim i duhovitim štivom“. Zabavna knjiga – reći će oni. (I to je nešto – jer, poznato je da je dobru komediju često teže kreirati negoli tragediju.) Ali, ta lakoća jeste ono što se nalazi na površini, ono što „drži“ pažnju čitaoca. Drugi sloj knjige duboko je ironičan i simboličan, i on, čak i ne tako pažljivog čitaoca može da podstakne da se upita: šta je to, zapravo, prijateljstvo, podrška, animalnost, sloboda, duhovnost, represija, individualnost? Treći nivo romana, međutim, duboko je otrežnjujući – u njemu čitalac ne može samo da lamentira nad spoznajom duhovne bede svakodnevice devedesetih; taj nivo izdiže ga iznad situacije u kojoj se nalazi, i on ne može a da se ne upita: „Da li sam bio nasuprot te stvarnosti ili sam bio – deo nje? Jesam li od nje bežao, napadao je ili sam je prihvatao? Da li sam mogao da učinim nešto drugačije?“ Onaj ko beži od ovih pitanja, igrajući na kartu sudbine ili božanske volje, ili braneći se rečima da je „sve to iza nas“ – izbegava suočavanje sa Karanovićevim ogledalom koje ne ulepšava, već, kao i svako ogledalo – odražava istinu. Istinu o nama, koja, poznato je, nakon suočavanja sa njom, može da – oslobađa.

Prikaz prvobitno objavljen u srpskom časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Gradina“, br.35-36/2010.

Piše: Biljana Ćulafić