Intervju povodom Festivala poeije “TRGni se, poezija!” 2015: https://youtu.be/BZShH2mUesk

Pesme Dragana Radovančevića u prevodu na engleski na sledećem linku: http://www.poemhunter.com/dragan-radovancevic/poems/

VREDNO JE TO – UČIO SAM JEZIKE DA BIH NA NJIMA ĆUTAO – Dragan Radovančević, psiholog i pesnik

knjizevnost.org: Dragane, hvala što si se odazvao našem pozivu za ovaj intervju. Svoju prvu knjigu „Klatno se boji letenja“ objavio si 2006. godine. Na Festivalu Trećeg trga učestvovao si 2010. godine nakon objavljivanja knjige „Glagol intimnosti“. Možeš li nam reći, šta se od tada do danas promenilo kod tebe i u tvojoj poeziji?

Univerzitet Potsdam 2012. Na slici: Dragan Radovančević (levo) i Nikola Madžirov

Dragan Radovančević: Hvala i vama na pozivu. Prejako zvuči ako kažem da se promenilo sve, iako je baš to moj doživljaj. Pod time podrazumevam i činjenicu da više ne živim u Srbiji, nego u Nemačkoj, da se više ne bavim poslom kojim sam se bavio, a od relativno nedavno sam i zvanično psiholog po profesiji. Ono što je donelo veliki preokret u mom shvatanju sveta je i iznenadna smrt moje majke 2012. godine. „Ovoga puta umro je neko blizu“. Nakon što se tako nešto desi, mi smesta shvatamo da svet više nikada neće biti ono što je bio. Ta smrt koja je blizu poručuje nam nedvosmisleno ne samo koliko su sve naše improvizacije i sva naša vrdanja malecka i beznačajna u poređenju sa krajnjim odredištem, nego nas još upozorava da ih se okanemo i da se smesta okrenemo suštinskim pitanjima.

Kako se to odrazilo na tvoju poeziju?

Beč 2012, sa promocije knjige “Pisma iz Beograda”. KulturKontakt Austria – na slici: Goran Novakovič (levo), Maša Dabić, Annamarie Tuerk, Dragan Radovančević. COPYRIGHT: Politika, dnevni list

Nekada sam, iako tada to nisam ni znao, pisao iz perspektive večnosti; a poezija koju sam pisao kao da se bavila istom tom večnošću, pomalo sa nebeskih visina. Sada se bavim ovozemaljskim temama. Ne tvrdim da je ova nova perspektiva ni po čemu bolja, niti tačnija. Ali znam da za ono staro nemam više ni dovoljo naivnosti, ni volje.

Nebeske visine bi, prema ovome što si rekao, bile vrdanja?

Nebu se ipak okrećemo onda kad nemamo baš mnogo nade da ovde dole možemo još nešto da učinimo. U toj bespomoćnosti, počnemo i da vrdamo. Mada nismo za to (uvek) sami krivi. U tom smislu, nebo jeste vrdanje.

Reci nam nešto o svom emigrantskom iskustvu. Kakve utiske nosiš iz Nemačke, pet godina nakon odlaska odavde?

Prve dve godine po preseljenju sam živeo u Beču, a tek potom sam prešao u Berlin i Potsdam, gde i sada živim i radim. Dve zemlje su u pitanju dakle, Nemačka i Austrija, ali vrlo slične kulture. Tamo sam po prvi put otkrio šta to zaista znači živetu u sistemu i po sistemu. Naučio sam šta znači kad se sagovornik postidi ako mu kažeš da nije ispoštovao neku proceduru, ili ako zahtevaš da ti se vrati uplaćeni novac, ili ako u restoranu blago nagovestiš da je supa presoljena.

Tamo sam završio i studije klinicke psihologije, što takođe vidim kao bitnu odrednicu i u svom privatnom životu, ali i u stvaralaštvu. Studije u Nemačkoj su u teorijskom smislu vrlo obimne i zahtevne. Nema kašnjenja, niti improvizacija, ali orijentisane su i na praksu, tako da sve ono što se uči, smesta može i da se isproba i doživi samo ako student siđe jedan sprat niže. Gore učiš građu govornih organa, dole je laboratorija za lingvistička ispitivanja. Jedno vreme sam radio i u psihoterapijskoj ambulanti u Berlinu, što mi je dodatno pomoglo da spoznam i svoju novu okolinu, ali i sebe samog.

Da li je bilo teško?

Bora Ćosić (levo)

Jeste. Sve to sam radio na nemačkom, a potom i na engleskom jeziku.

Ali mi se čini da je to jedno važno i dobro iskustvo u tvom životu?

Važno jeste. i dobro je, ali teškoće uvek postoje i ne treba ih smetnuti sa uma. Kulturne norme i obrasci u Nemačkoj i u Srbiji su ponekad neuporedivi. i iako sebe iz perspektive Srbije doživljavam kao pro-evropskog građanina, nije mi uvek bilo ni samorazumljivo, ni lako da odredim šta se to od jednog stranca očekuje u pojedinim situacijama.

Da li svoje pisanje sada doživljavaš kao emigrantsku literaturu?

Sajam knjiga u Beču 2009.
Na slici: Dragan Radovančevic (levo), Barbara Marković, Vladan Matijević

Moje privatno iskustvo je već dugi niz godina iskustvo stranca, iskustvo onog koji je po nečemu drugačiji u odnosu na većinu oko njega. To iskustvo se reflektuje i na moje pisanje. Ali ne verujem u nekakvu emigrantsku literaturu. Niti je Nabokov emigrantski pisac, niti Bora Ćosić, niti je to Salman Rušdi.

U startu sam u Nemačkoj i u Austriji boravio kao stipendista njihovih ministarstava i fondacija. Ta iskustva su mi bila važna, upoznao sam zanimljive ljude i objavio svoje tekstove kod raznih izdavača, ali su ona više podsećala na duge turističke boravke sa nekim jasnim ciljem. Tek potom sam se preselio na duže i tamo nastavio studije.

A kao okasneli student, i na taj dodatni način sam odudarao od svoje okoline (od mlađih koleginica i kolega). Zatekao sam se tako u jednom čvrstom sistemu u kojem već sa dvadesetak godina gotovo svako ima svoje mesto, bivajući bez jasnih odrednica u svom životu. i bilo mi je zanimljivo da vidim šta čovek može da doživi kad oko sebe nema ni titule, ni novac, ni poznanstva koji bi ga štitili od važnih (suštinskih) egzistencijalnih pitanja.

Ali taj osećaj nepripadanja preusmerio mi je pažnju na pripadnost nečemu višem i univerzalnijem od naše svakodnevice u kojoj smo prepušteni tuđim mnjenima i (ne)dopadanjima. Ako čovek nije ničiji, može da postane samo sam svoj. I da postepeno zadobija/iznalazi novog sebe, kao i prostor za svoje “ja”. Danas verujem da je stranac jedina prava mera. Ne samo moja, nego mera čoveka u kosmosu. U tom smislu, ja sam srećan čovek.

knjizevnost.org, februar 2018.