U srcu moje biblioteke nalazi se biblioteka moga oca. Kada sam imao 17 ili 18 godina i počinjao da provodim najveći deo vremena čitajući, proždirao sam knjige koje je moj otac držao u dnevnoj sobi i one koje sam nalazio u istambulskim knjižarama. Ako bi mi se dopala knjiga iz očeve biblioteke, odnosio bih je u svoju sobu i smeštao među svoje knjige. Mom ocu je bilo drago što njegov sin čita, a takođe mu se dopadalo što se njegove knjige sele u moju biblioteku i kada bi video neku od svojih starih knjiga na mojoj polici zadirkivao bi me rečima: “Aha, vidim da je ova knjiga dobila viši čin”.

Sedamdesetih godina prošlog veka, kada sam imao 18 godina, počeo sam – kao i sva turska deca koja čitaju – da pišem poeziju. Slikao sam i studirao arhitekturu, ali je zadovoljstvo od toga počinjalo da bledi; noću sam pušio i pisao pesme, i to krio od svih. Tada sam pročitao zbirke poezije koje je moj otac (koji je želeo da bude pesnik kada je bio mlad) čuvao na svojim policama.

Voleo sam tanušne, izbledele knjige pesnika koji su u turskoj književnosti poznati kao pripadnici Prvog talasa (grupa Prvi novi, 1940. i 1950) i Drugog talasa (grupa Drugi novi, 1960. i 1970); želeo sam da pišem pesme u tom maniru. Pesnici Prvog talasa – Orhan Veli, Melih Dževdet i Oktaj Rifat – ostali su upamćeni po naslovu prve zajedničke zbirke pesama, Garip. Oni su u modernu tursku poeziju uneli jezik ulice, veličajući njen duh, odbijajući stroga pravila zvaničnog jezika i okrutni, totalitarni svet koji ih je okruživao. Moj otac bi ponekad otvorio prvo izdanje knjige nekog od tih pesnika i zabavljao nas šaljivim i kapricioznim pesmama; njegovo čitanje naglas i stvaranje atmosfere koja je činila da razumemo tu književnost čine jedno od čudesnih bogatstava mog života.

Inspirisali su me i pesnici Drugog talasa, koji su uneli inovativni duh u sledeću generaciju, donoseći narativni, ekspresionistički prizvuk u poeziju, a povremeno i mešavinu dadaizma, nadrealizma i ukrasnih elemenata u kompoziciju; dok sam čitao te danas pokojne pesnike (Džemala Sureju, Turguta Ujara, Ilhana Berka) bio sam ubeđen da i ja mogu da pišem kao oni, na način na koji je neko gledajući apstraktnu sliku dovoljno naivan da pomisli kako i on može da naslika tako nešto. U stvari, bio sam poput umetnika koji je, dok gleda sliku kojoj se divi, uveren da je spoznao kako je naslikana i žuri u svoj studio da potvrdi svoje ubeđenje. Tako sam i ja odmah sedao za sto da pišem poeziju.

Uz retke izuzetke, dela ostalih turskih pesnika bila su izveštačena i udaljena od svakodnevice i nisu me zanimala. Ono što me je zabrinjavalo bila je njihova intelektualna potka: izložen razarajućem uticaju Zapada, modernizacije i Evrope, šta je lokalni pesnik mogao da spase iz oštećene osmansko-turske književne tradicije koja je brzo nestajala, i kako? Šta od divanske poezije, koju je stvarala osmanska elita pod uticajem persijske književnosti? Kakav je njen doprinos modernoj poeziji, ako njenu lepotu i književnu visokoparnost potonje generacije mogu da razumeju samo uz pomoć rečnika i priručnika?

Uznemirujuća pitanja vezana za “oslanjanje na tradiciju” silno su zabrinjavala pisce iz generacije koja je prethodila mojoj, a i moju. Osmanska poezija negovana je vekovima ostajući uvek po strani od zapadnjačkog uticaja. Tu je postojao osećaj kontinuiteta, što je rasprave o književnim i filozofskim problemima činilo lakšim i udobnijim. Roman je bio uvezen iz Evrope i romanopisci i prozaisti su se okretali poeziji.

Ranih sedamdesetih, kada sam odlučio da postanem romanopisac, u Turskoj je poezija još uvek bila smatrana jedinom pravom književnošću, dok je roman bio manje bitna, populistička forma. Roman je počeo ozbiljnije da se shvata tek u poslednjih trideset pet godina. U istom periodu izdavačka industrija je napredovala zadivljujućom brzinom, nudeći veću raznolikost sve brojnijim čitaocima.

Kada sam odlučio da postanem pisac, ni poezija ni roman nisu bili cenjeni kao individualni izraz umetničkog senzibiliteta, neobičnosti duha, duše: dominantan stav bio je da ozbiljni pisci rade udruženo i njihova dela su vrednovana prema doprinosu društvenoj utopiji (modernizam, socijalizam, islamizam, nacionalizam ili sekularni republikanizam). Književne krugove nisu zanimali problemi individualnog kreativnog pisca koji se nadahnjuje istorijom i tradicijom ili koji pokušava da pronađe svoj glas.

Umesto toga književnost se vezivala za budućnost: njen zadatak je bio da ruku pod ruku sa državom radi na izgradnji srećnog i harmoničnog društva ili čak nacije. Utopijski modernizam – bio on sekularistički, republikanski ili socijalistički egalitaran – bio je zagledan u budućnost i potpuno slep za ono što se dešavalo na ulicama i u kućama Istambula tokom čitavog prošlog veka. Pisci koji su bili strastveno posvećeni tome kako da se Turska povede u svetlu budućnost, ne pripovedaju iskrenu priču o našim životima, kao što to čine pisci poput Ahmeta Hamdija Tanpinara i Abdulhaka Sinasija Hisara, koji su tugovali nad gubitkom naše tradicionalne kulture ili Saita Faika i Aziza Nesina, koje je privlačila poezija istambulskih ulica i koji su bez predrasuda voleli taj grad.

U doba prihvatanja zapadnih vrednosti i ubrzane modernizacije, centralno pitanje – ne samo turske književnosti, nego svih književnosti van Zapada – jeste kako da se snovi o budućnosti oboje današnjicom, kako da se sanja o modernoj zemlji, a da se istovremeno prigrle zadovoljstva tradicije svakodnevnog života. Pisci koji su sanjali o radikalnoj budućnosti bivali su uvučeni u političke sukobe i često su završavali u zatvoru, što je dalo tešku i gorku nijansu njihovom izrazu.

U biblioteci moga oca nalazile su se i prve objavljene knjige Nazima Hikmeta – najznačajnijeg turskog pesnika – iz tridesetih godina dvadesetog veka, pre nego što je uhapšen zbog svojih revolucionarnih ideja. Na mene je ostavio duboki utisak ljutiti ton ovih pesama, njihova utopijska vizija i formalne novine inspirisane ruskim futurizmom, ali sam jednako bio pogođen i patnjom ovog pesnika, godinama koje je proveo iza rešetaka i opisom zatvorskog života u memoarima i pismima romanopisaca poput Orhana Kemala i Kemala Tahira. Može se napraviti čitava biblioteka samo od memoara, romana i priča turskih intelektualaca i novinara koji su završili u zatvoru.

Čitao sam toliko zatvorske književnosti, bio sam tako dobro upućen u zatvorsku dnevnu rutinu i taj razmetljivi i agresivni govor (zatvorski sleng mi je postao omiljen), da sam se osećao kao da sam i sam robijao. U to vreme sam zamišljao pisca kao nekoga kome je policija stalno za petama, koga prate policajci u civilu, prisluškuju mu telefon, nekoga ko ne može da dobije pasoš i piše bolna pisma svojim voljenima iz zatvora. Taj način života, koji sam poznavao samo iz knjiga, nije bio nešto što bih sebi poželeo, ali mi je bio romantičan. Kada sam trideset godina kasnije i sam imao nekoliko sličnih problema, tešio sam se time da su moji problemi mnogo manji od onih koji su zadesili pisce o kojima sam čitao kada sam bio mlad.

Žao mi je što se nisam oslobodio prosvetiteljske, utilitarističke ideje da knjige postoje zato da bi nas pripremile za život. Možda su na mene uticali životi turskih pisaca. Ali to ima veze i sa činjenicom da u Turskoj nije postojala prava biblioteka. U Borhesovoj imaginarnoj biblioteci svaka knjiga je i mistično biće, a sama biblioteka nudi iluziju poetskog i metafizičkog beskraja, odražavajući složenost spoljašnjeg sveta; iza tog sna nalaze se stvarne biblioteke sa toliko knjiga da se one nikada ne mogu prebrojati niti pročitati. Borhes je bio direktor jedne takve biblioteke u Buenos Airesu. Ali kada sam ja bio mlad, u celoj Turskoj nije postojala slična biblioteka. Nijedna biblioteka nije imala knjige na stranim jezicima. Želeo sam da naučim sve što se može naučiti, da postanem mudra osoba i izbegnem ograničenja nacionalne književnosti, nametnuta od književnih klika i podržana režimskim zabranama. Morao sam da stvorim svoju sopstvenu veliku biblioteku.

Između 1970. i 1990. moja glavna delatnost, pored pisanja, bila je kupovina knjiga za moju biblioteku. Želeo sam da ona sadrži sve knjige koje sam smatrao važnima i korisnima. Otac mi je dao značajnu svotu za ostvarenje tog cilja. Od svoje osamnaeste godine imao sam običaj da jednom nedeljno odlazim na Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centru starog Istambula. Proveo sam mnogo sati i dana u radnjicama koje su se grejale na beskorisne male grejalice na struju i bile zatrpane kulama nerazvrstanih knjiga. Tu su svi delovali siromašno – od prodavca, vlasnika radnje, slučajnog posetioca, do zainteresovane mušterije.
Ulazio bih u antikvarnicu, pretražio sve police, listao knjige i nalazio istoriju odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku; ili memoare glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti; ili svedočenje novinara o neuspelom državnom udaru; ili monografiju o osmanskim spomenicima u Makedoniji; ili kratki rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istambul u XVII veku; ili razmatranja manično-depresivnog poremećaja i sklonosti ka šizofreniji profesora sa Medicinskog fakulteta Čapa; ili zbirku pesama zaboravljenog osmanskog pesnika na savremenom turskom sa propratnim komentarima; ili ilustrovanu propagandnu knjigu kancelarije istambulskog upravitelja iz 1940, sa crno belim fotografijama istambulskih zgrada i parkova.

Cenjkao bih se sa prodavcem i kupio knjige. U početku sam sakupljao klasike svetske i turske književnosti, to jest knjige “važne” za tursku književnost. Mislio sam da ću svakako pročitati i druge knjige, samo da prvo završim sa klasikom. Moja majka, koja se brinula jer previše čitam, govorila je: “Prestani već jednom da kupuješ knjige, dok ne završiš sa ovima koje imaš!”

Nisam kupovao knjige kao kolekcionar, nego kao pomahnitali čovek koji očajnički pokušava da shvati zašto je Turska toliko siromašna i puna problema. Kada sam bio u dvadesetim godinama prijatelji bi me pitali zašto preplavljujem stan knjigama i nikada nisam uspeo da im dam zadovoljavajući odgovor. Slika kuće u Legendama Gumu hane; nezvanični opis pobune protiv Ataturka od Edema Čerkeza; lista političkih atentata tokom Drugog ustavnog perioda (1908-1922) dok su na vlasti bili Mladoturci; priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu; zbirka obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive; politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj; beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o sitnom uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica…

Tu su bili i memoari bivšeg predsednika u šest tomova prepuni dokumenata; knjiga koja je opisivala kako je etički kodeks osmanskih esnafa uticao na modernu poslovnu praksu; pariski memoari zaboravljenog umetnika iz tridesetih godina prošlog veka; knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika; zbirka tekstova marksista na pet stotina strana; priča o transformaciji grada Eregli posle otvaranja fabrika za obradu gvožđa i čelika; knjiga za decu pod naslovom 100 znamenitih Turaka; povest o velikom požaru na Aksaraju 1911; zbirka kolumni koje je u periodu između dva svetska rata napisao zaboravljeni novinar; knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina.

Da li sam bio toliko zainteresovan da bih sve ove knjige pročitao od korica do korica? Kada su me kasnije pitali: “Gospodine Pamuk, da li ste pročitali sve knjige iz vaše biblioteke?”, ja bih, ne smatrajući to pitanje nimalo beznačajnim, odgovarao: “ Da. Pa čak i da ih nisam sve pročitao, one bi i dalje mogle da budu od koristi.”
Dok sam bio mlad moja veza s knjigama zasnivala se na optimizmu neizlečivog pozitiviste koji veruje da učenjem može da ovlada celim svetom. Verovao sam da ću jednoga dana svu tu erudiciju iskoristiti u svojim romanima. U tome sam sličan junaku Sartrove Mučnine, koji čita knjige iz biblioteke od A do Š, i Piteru Klajnu, junaku Slepila Elijasa Kanetija, koji je ponosan na svoje knjige kao vojnik na svoj puk. Borhesovska biblioteka za mene nije metafizička maštarija o beskrajnom svetu – to je biblioteka koju sam, sakupljajući knjigu po knjigu, sam stvorio u svojoj kući u Istambulu. Zgrabio bih knjigu o pravnim osnovama poljoprivredne ekonomije u Osmanskom carstvu u XV i XVI veku i čitajući o određivanju visine poreza na tigrovu kožu, saznao da se u to vreme u Anadoliji mogla čuti rika tigrova. Iz podebelih knjiga sabranih pisama iz izgnanstva Namika Kemala, romatičara, aktiviste, patriote, didaktičkog pesnika iz XIX veka (turskog Viktora Igoa), prvi put sam saznao da je čuveni pesnik, sveprisutni junak iz udžbenika i školskih legendi, imao izuzetno pogan jezik. Zabavni politički memoari uhapšenog parlamentarca; izveštaj službenika osiguravajućeg društva o najzanimljivijim slučajevima požara i saobraćajnih nesreća na koje je naišao tokom svoje karijere; memoari sjajnog diplomate čija je ćerka sa mnom išla u razred – kad god bih naišao na takve knjige, smesta bih ih kupovao.

Tako zadubljen u knjige propuštao sam život, ali čak i kada sam to shvatio, nastavio sam da kupujem knjige, kao da sam se svetio životu koji mi je izmicao. Tek mnogo godina kasnije, shvatio sam koliko sam srećnih sati proveo družeći se sa prodavcima u tim hladnim knjižarama, pijući čaj kojim su me služili i pregledajući prašnjave gomile knjiga od vrha do dna. Pošto sam deset godina pročešljavao police antikvarnica na Sahaflar bazaru, zaključio sam da je kroz moje ruke prošla svaka knjiga štampana latiničnim pismom od stvaranja republike do sedamdesetih godina XX veka. Izračunao sam da je u tih 50 godina bilo izdato najviše 50.000 knjiga, znači od Ataturkove odluke iz 1928. da cela nacije pređe sa arapskog pisma na latinicu. Do 2008. taj broj je nadmašio sto hiljada. Možda sam imao tajni plan da sve te knjige sakupim u svojoj biblioteci…

Moj izbor je uglavnom bio nasumičan i impulsivan. Kupovati knjige jednu po jednu, pomalo je kao zidati kuću ciglu po ciglu. Tokom osamdesetih viđao sam mnoge ljude poput sebe, ne samo u antikvarnicama, nego i u običnim istambulskim knjižarama. Mislim na one koji bi ulazili u knjižare oko pet, šest popodne i pitali “Ima li nečeg novog danas?”, a zatim pregledali jednu po jednu knjigu koja je od juče prispela u knjižaru.

2008. izdato je tri puta više knjiga nego pre trideset godina, ali osamdesetih godina prošlog veka u Turskoj se u proseku štampalo tri hiljade knjiga godišnje. Većinu njih sam video, a skoro polovinu činili su prevodi. Veoma malo knjiga je uvoženo i čitao sam te zbrzane i nepromišljene prevode nastojeći da shvatim šta se dešava u svetskoj književnosti.

Sedamdesetih godina zvezde svake knjižare bile su pozamašne istorijske knjige koje su istraživale iskonske uzroke siromaštva i „nazadnjaštva“ Turske i njenih socijalnih i političkih nemira. Te ambiciozne moderne istorije posedovale su ljutiti ton; u oštroj suprotnosti sa starim osmanskim istorijama – sve njih sam, takođe, kupio – ove nove istorije za pretrpljene katastrofe nisu optuživale same Turke, već su krvicu za naše siromaštvo, nedostatak obrazovanja i „nazadnjaštvo“ prebacivale na strane sile ili na nekolicinu naših zlih i korumpiranih ljudi. Verovatno je to razlog što su toliko čitane i omiljene.

Nikada nisam mogao da odolim nijednoj priči, romanu ili memoarima koji istražuju savremene vojne pučeve, političke pokrete ili niz vojnih poraza tokom poslednjih godina Osmanskog carstva, neprekinutu nit političkih ubistava povezanih sa tajnim, zlim zaverama ili igrom stranih sila. Priče o gradovima koje su napisali penzionisani učitelji, memoari lekara, inženjera, poreznika, diplomata i političara punih ideala, životne priče filmskih zvezda, knjige o islamskim sektama i njihovim poglavarima, napisi o masonima sa punim imenima i prezimenima – sve sam ih kupio, zato što je u njima bilo malo komičnog, malo života, malo stvarnosti i malo Turske.

Kada sam bio dete voleo sam da čitam knjige o Ataturku koje su napisali njegovi prijatelji i bliski saradnici. Njih su napisali ljudi koji su poznavali Ataturka i istinski ga voleli. Zahvaljujući zakonima koji štite sećanje na Ataturka, kasnijim generacijama je bilo veoma teško da pišu o njemu kao običnom čoveku. I danas se u Turskoj smatra prekršajem vređanje sećanja na Ataturka. Čovek ne može da ga opiše kao normalnu ličnost, a da ne završi u zatvoru. Pa ipak, o njemu se napiše stotine knjiga svake godine. Možda je to zbog toga što – kao i u slučaju knjiga o islamu – zabrane pojednostavljuju složene probleme i pružaju utehu autorima i čitaocima.

Sredinom sedamdesetih, kada sam odustao od svojih iluzija da ću postati slikar ili arhitekta i rešio da postanem romanopisac, u Turskoj je godišnje štampano četrdeset do pedeset romana. Sve bih ih pregledao i za većinu mi se činilo da bi mi jednoga dana mogli biti od koristi; ne zato što su obavezno posedovali literarnu vrednost, nego zato što sam u njima pronalazio opise života u turskim selima i varošicama i komadiće života iz Istambula. Naš slavni kritičar iz pedesetih godina, Nurulah Atač (on je snažno branio naše pravo da pozajmljujemo od zapadne civilizacije, posebno od francuske kulture, ali nije mogao odoleti da ne ismeje gluposti koje su činili loše obrazovani pisci pokušavajući da imitiraju Francuze), jednom je rekao da je u zemlji kao što je naša ponekad neophodno kupiti barem neke knjige koje se pojave na tržištu, tek da bi se pružila podrška autorima i izdavačima. Poslušao sam njegov savet.

Čitajući te knjige osećao bih se delom kulture, istorije; razmišljo sam o knjigama koje ću jednoga dana napisati i bio sam srećan. Ponekad bi me obuzela seta. Savladana štamparskim greškama u knjizi ili nemarnošću autora i izdavača, moja pažnja bi odlutala; čitao bih knjigu čija je tema zavređivala rafiniranu i pronicljivu analizu i bolelelo me je kada bih uvideo da ju je pisac ubio u žurbi, ljutnji ili panici. I sama tema počela bi da izgleda smešno i otrcano. Rastuživalo bi me i kada bi bezvredna knjiga bila široko prihvaćena ili ako bi neka druga, očaravajuća knjiga ostala potpuno neprimećena…

Osećao sam ukleti oblak nadvijen nad svim ljudima koji se bave književnošću, a žive van zapada. Od kakvog je značaja saznanje da se u Anadoliji u XV i XVI veku čula rika tigrova? U čemu je smisao traganja za uticajem indijske književnosti na Asafa Haleta Čelebija – pesnika za koga jedva da su čuli i turski čitaoci? Činilo mi se važnim znati da su horde, koje su u divljanjima u Istambulu 6. i 7. septembra 1955. porazbijale prodavnice i opljačkale kuće istambulskih Grka, Jermena i Jevreja, bile podstaknute ne samo od turskih tajnih službi, nego i od Britanije koja nije želela da Kipar postane deo Grčke. Ali to nikome nije bilo važno. Niti je ikoga zanimalo o čemu je Ataturk razgovarao sa iranskim šahom tokom putovanja po Bosforu. Imao sam osećaj da svi oni koji istražuju te teme i o tome pišu romane i priče, to rade uzalud.

U svojim najmračnijim danima osećao sam se kao Faruk, junak mog drugog romana, Tiha kuća, koji je proučavao više vekova stara dokumenta u osmanskim arhivama i držao ih sve u glavi, ali koji nije bio u stanju da uspostavi vezu ni sa jednim od njih: pitao bih se koji je “značaj” uspešnog očuvanja detalja čitave jedne istorije, čitave jedne kulture, čitavog jednog jezika. Koliko je bilo važno znati ko je izazvao Veliki požar u Izmiru 1922? Izgledalo mi je da ima još samo četvoro ili petoro ljudi osim mene koji su želeli da saznaju uzroke i pozadinu vojnog puča od 27. maja 1960. ili stvaranja Demokratske pratije posle Drugog svetskog rata. Da li je to bilo zbog toga što je turska kultura bila suviše poli-tična? Ili zato što je glavno izražajno sredstvo zemlje bila politika? Ili je naše osećanje da se nalazimo suviše daleko od centra – da živimo na margini – učinilo da vidimo tako malo vrednosti u svojoj nacionalnoj biblioteci?

Kada sam razmišljao o onome što sam naučio iz knjiga koje sam tako radosno donosio u kuću, kada sam procenjivao koliko malo one znače ostatku sveta, osetio bih se prazno i beskorisno i svo zadovoljstvo bi iščilelo. Iako sam u svojim dvadesetim godinama bio očajan zato što živim daleko od centra zbivanja, to me nije sprečilo da nežno volim svoju bilioteku. U tridesetima sam prvi put otišao u Ameriku da vidim druge biblioteke i suočim se sa bogatstvom svetske kulture. Ražalostilo me je saznanje koliko se tamo malo zna o turskoj kulturi i književnosti. U isto vreme, ta tuga je učinila da romanopisac u meni jasnije sagleda razliku između prolaznih osobina kulture i njene suštine i to sam shvatio kao upozorenje: treba dublje da se zagledam u život i u svoju biblioteku.

U romanu Sporost Milana Kundere postoji lik Čeha koji učestvujući na međunarodnoj konferenciji koristi svaku priliku da govori o tome “kako stoje stvari u mojoj zemlji”; to ima za posledicu da on bude ismejan. Ispravno je da bude predmet prezira čovek koji misli samo na svoju zemlju i ne vidi vezu između svoje sopstvene ljudskosti i one ostatka sveta. Ali dok sam čitao Sporost ja se nisam identifikaovao sa onima koji su prezreli tog čoveka – identifikovao sam se sa njim. Ne zato što sam želeo da budem on, naprotiv, zato što to nisam želeo. Tek osamdesetih sam shvatio da (pozajmiću par reči od junaka mog romana Crna knjiga ) ako želim da “postanem svoj” ne treba da se rugam Najpolovom “imitatoru” koji želi da prevaziđe svoj provincijalizam i svoje poniženje, nego treba da se poistovetim sa njim.

Turska nikada nije bila zapadna kolonija. I kada je podražavala Zapad u skladu sa Ataturkovim naredbama, to nikada nije bio nedoličan, ponižavajući poduhvat, na način kako ga u svojim sredinama opisuju Kundera, Najpol i Edvard Said. Ta činjenica je postala značajan deo turskog identiteta. Što se tiče ljupkih besmislica Efruz Beja, lika koji je podjednako predmet ljubavi i mržnje, stvorenog da oslika stremljenje ka svemu zapadnjačkom kao nešto pomodarsko i snobovsko – za turske čitaoce on ne predstavlja bogatstvo turske književnosti. Jedino što on pokazuje jeste da je Omer Sejfetin (1884-1920), nacionalista, polemički pripovedač koji mestimično flertuje sa idejama rasnog purizma, naslikao prihvatanje vrednosti Zapada kao težnju više klase da se odvoji od naroda.

Kada se suočim sa takvim preterivanjem, saosećam sa Dostojevskim koji je bio besan na ruske intelektualce zato što bolje poznaju Evropu nego Rusiju. U isto vreme, osećam da taj bes koji je naterao Dostojevskog da se okrene protiv Turgenjeva, nije naročito opravdan. Polazeći od ličnog iskustva, znam da iza prilježnosti Dostojevskog da odbrani rusku kulturu i pravoslavni misticizam – da to nazovemo ruskom bibliotekom? – stoji gnev ne samo prema Zapadu, nego i prema ruskim intelektualcima koji ne poznaju sopstvenu kulturu.

Tokom trideset pet godina koje sam proveo pišući romane, naučio sam da se ne smejem knjigama koje su drugi napisali i da ih ne odbacujem, bez obzira na to kako neprikladne, staromodne, glupe, smušene ili čudne one bile. Možda tajna naklonosti prema tim knjigama leži u tome da ih ne čitamo na način na koji su to želeli njihovi pisci… Smisao je u tome da čitamo te knjige – čudne i ravnodušne, prošarane trenucima zadivljujuće lepote – tako što uđemo u kožu njihovih pisaca. Nećete izbeći provincijalizam tako što bežite od provincije, nego tako što ćete je prihvatiti. Tako sam naučio da utonem u svoju polako narastajuću biblioteku, a tako sam naučio i kako da se odmaknem od nje. Tek sam u četrdesetim naučio da je najjači razlog da volim svoju biblioteku taj što ni Turci ni zapadnjaci ne znaju za nju.

Ali sada mi kažu: “Dobili ste i Nobelovu nagradu i ove godine je Turska počasni gost Sajma knjiga u Frankfurtu. Da li biste mogli da nam opišete svoju biblioteku?” Spreman sam da to uradim i učinim da i drugi zavole moju tursku biblioteku, ali dok počinjem da radim na tome, bojim se da prestajem da je volim…
Prevela Snežana Petrović

The New York Review of Books

Preuzeto sa hiperboreja.blogspot.com