Doći će period
Kad neće biti strepnje
U kostima
Ni među zubima
Razviće se novo čulo
Neosetljivosti
I tada se neće čekati
Dan koji ne dolazi
Čuće se samo
Prigušeni tutanj gradskog
nemira
Dlanovima
Strujati apatija
I nemoral.
Bojati se nećemo
smeti
Kad bismo se bojali
setili bismo se
Sreće
koju smo prodali.
Sezonska depresija
Hiljadu silueta
Jednim mahom dolaze
Stotine konfeta –
svečanost
podseća na onih stotinu šljokica na haljini sa predstave baleta.
Ja mrzim tvoj svet
I sve šarene kurve u njemu.
Zaobiđi lepe reči, ćuti u jednom dahu,
Lakše je ne govoriti nego glasno reći –
Ja mrzim tvoj svet
I sve šarene kurve u njemu.
Ja imam na sebi jednu smešnu haljinu
Moja samoća me ubija.
Zaboravila sam koliko malo reči stane u jedno prepodne.
Nismo sami
Nismo sami.
Dolaze nam
često ljudi
Nose u džepovima
Pakle i dokolicu
da uvijemo po koju
Učmalost
u dan.
Naša je kuća lako podignuta
Uz malo znoja
I malo ljubavi
Nikada nismo sami
u njoj
Pragovi su nam teški ali
ih retko prelazimo
Dan prvi,
Jedan kauč
Jedna piksla
Jedan izgužvani jorgan.
Nismo sami,
Treba nam samo malo vremena.
Grebemo po prozoru
Kada prođe poštar
U našem sandučetu žive mrtvi
Dan drugi,
Jedan kauč
Jedna piksla
U uglu bačen donji veš
I jedan izgužvani jorgan.
Katkad po magli
hodamo izuveni
I za pedeset godina
Bićemo ovako usamljeni.
Ljubavni ples
Kako te zamišljam
Na vodi nag
Pogleda na dom
Koji je nebo
Moj si čovek
I njen
Dečak Planine.
Ti nosiš u sebi
dubine plodnih tla
I prirodne požare od kojih
divljač beži
U tebi nema gužve bolesti i stradanja
I sav si od pesme jer
u pesmi si rođen
I grliš me oko struka
Kao mužjak
Kao nepresušna snaga
Planinskog potoka
O Njemu
Zaustavljeni krik
trenutnog ludila
čeka pomirenje
ili otuđenje
Zbijen u uglu
intimnoga doma
Trza se na šum
Jer ne poznaje narav čoveka
Bezuman je i
tragično duhovit
Pleše uz vatru
Grize u noći
I guta ostatke
dima,
polomljene prste
I nedovršene
bitove starog
Gluvog doboša.
Zdravo, opet rođena, avetinjska noći
Ne obraćam ti se
Debeli sloj prekriva
Savršenu kuću
Starim migovima
I prevaziđenim osmesima
Gradimo srušene gradove
Ko nas je zvao da
Prisustvujemo slamanju
Bolesne keruše
Trebalo bi ubiti u nama
Prostor za toplinu
Vreme za zajedništvo
Izdali smo našeg boga
I spalili mu tron.
Zavrtimo dakle još jednom
Točak uzaludnosti.
Detinjstvo
Najpre bi trebalo
Prošarati platno
Bledo žutom,
Da podseti na
Buđenje petlovima
I toplo mleko u šolji
Jutra na početku
Jednog života.
Mладалачка
Ја не умем да говорим
Тако као Ти
Не умем да се губим
Тако да заборавим себе
Ја сам увек у себи
Чак и када се смешим
Глупаво и празно
Унутра ћутим
У свом оклопу
И играм као корњача
Не могу да сруше
Слику о себи
Када прођем са вином у даху
И осетим њихов болни смрад
И презир у свом стомаку
Киселу воду и алкохол
Ја ретко постојим
Крај њих
И не дам себе канџама
И разбијеним фасадама
Да ме контролишу
И игноришу
Ја често гутам дим
Заједно са псовкама
Јер ја сам фина девојка
И умем да се закључам
Тако да ме нико
Не открије.
Ljudi
Pusti crtu
Stani u krug
Nikad doživljeni
Osećaj sreće
Uvij u lažnu vreću
Pogledaj oči
Koje te godinama
Traže
Zaigraj
Kad ti kažu da je mrtva
Jer
Drugačije ne umeš
Pogledaj masku
Grimasu netaknutih
Niti misli
I porazbijanih reči
Koje žderu godine samoće
Ubili su Mesec (!)
Usudi se
Da vrisneš
Ime nepoznatog čoveka
I skineš njegove
Crne kapke
Sa užeglog lica
I vratiš njegovu sreću
Kroz par nostalgija
Koje ništa ne znače
I opet vrisneš
Ime tog jadnog bednika
Koji vuče za sobom
Promašaj
I ništa više
Krug
Snovi u kojima umirem
trčim u krug
sumanuto
Možda treba da promenim pravac?
Tada On postaje
moj dah
A moja utroba
Njegov dom.
Kada promenim pravac gde ću dospeti?
Možda ću preteći sebe
Osakaćena ptica
Prhnuće sa trepavica
Možda ću narasti
Biti ogromna i ružna
Možda sićušna i
lako lomljiva
Gde je pravi put?
A krug se
brzo okreće
Neko drži prst na dugmetu za ubrzavanje.
-REW-
Uzmi to ogledalo!
Ono je na sred kruga,
ne umem da ga dohvatim,
brzina ce mi pojesti ruke…
Hoce li iko pritisnuti
-STOP-
?
Momenat jeseni
Jesen me pronalazi
u sebe oblači
Niko me ne oseća tako
Dug je horizont
Rupe na fasadi
Obrisi ljudi
galame i dima
Crvena je boja jutra
Skrilo se u kosi
U suncu
na kapcima i usnama.
Kako je tiho
govoriti.
Predodređena sam
da skupljam mrak iz
noći
i tkam ga
u kaput iz
posleratnih godina,
pakujem u
kolekciju antikvarnih vetrova.
Osvešćivanje Lucidnoga
U strahom obrasli
kut
Kriče um
Vihorom usahla žeđ
za rasulom
Pišti kroz kičmeni
stub
Zarij čeljusti u nevino
telo
Daće ti čistu krv i
naivnu bol:
“Pretvoriću ti dah
u strah
I telom rasuću ti
mrak
I jek
i huk.
Pokriću ti lice
svilom
Čeličnim telom
slomiću ti
vrat.”
