POVRATAK U NEDOĐIJU

Ko bi reko! Izgleda da su štreberi sa velikom dioptrijom i malom kitom, to jest naučnici konačno bili u pravu. Ja mislio zajebavaju se. Video sam sinoć na TV-u kada se prekinuo redovni program. Čim je prekinut prenos Skupštine, znao sam da je u pitanju žešće sranje. Kažu sutra nam stiže smak sveta! Znači danas. Crne rupe, zmajevi, karakondžule, demoni i babaroge. Sve nam to stiže u paketu. A bilo mi je čudno što me sunce nije jutros ogrejalo kroz polomljene roletne. Velika crna kugla ga je delimično zaklonila i postajala sve veća. Ladno je istina… Do jaja! Jebi ga, šta je tu je. Sva sreća, pa juče nisam oprao auto, pokosio travnjak i usisao kuću. Na TV-u samo vesti. Kažu negde oko sedam nas čeka kraj, ali da do tada slobodno možemo uplatiti sva svoja dugovanja prema državi u najbližim poštama. Marš u pizdu materinu! Šizofrenična komšinica je vrištala. Šta koji kurac ti vrištiš kad nemaš ni kučeta ni mačeta! Verovatno se sekira što neće dočekati kraj španske serije gde glavni lik saznaje da je sam sebi sestrić ili takvo neko sranje. Znam da u raju neće biti gužve. Sa druge strane, onaj što cepa karte na ulazu u pakao neće imati vremena da ode do WC-a. Danas ne idem na posao. Prelep osećaj. Jebeš smak sveta, važno da je pao u ponedeljak i da imam produženi vikend. Sad mi je žao što se sinoć nisam odrao u gradu, ali nema veze, imam još vremena. Poslao sam sms šefu u kome sam mu saopštio da je govno kakvo ni rođena majka ne može da voli. Izašao sam na ulicu. Ekipa ispred diskonta se kliberila. Njima je smak sveta bio onoga dana kada se kamion apatinske pivare prevrnuo na raskrsnici kod mosta i sve flaše popucale. Naručili su još po jedno zidarsko.

– Meni flašu viskija i daj momcima šta piju – rekao sam.

– Opa, široko! Mora da će smak sveta. Hahaha!

– Momci, vidimo se u nekom drugom životu. Pozdrav!

Pokucao sam na vrata komšije, starog lerdija.

– O komšo! Odkud ti?

– Daj nešto kvalitetno za tvog suseda.

– Imam nešto specijalno. Sveže pristiglo, nesečeno. Ček trenutak.

Vratio se sa malom kesom.

– Koliko?

– Daj, bre, ne zajebavaj! Koj’ će mi kurac više pare. Uživaj!

– Hvala.

Vreme za opuštanje. Nalio sam sebi dva prsta viskija i nacrtao liniju kokaina. Gospodska kombinacija. Otvorio sam kutiju, ubacio DVD u plejer. Gledao sam neku staru utakmicu omiljenog tima iz osamdeset i neke kada se ovde igrao pravi fudbal. Počeo sam da plačem kao kiša. Ne zbog pića i droge, jednostavno plačem. Takav sam, emotivac. Otišao sam u sobu na spratu, ispod kreveta izvadio stare stripove i albume za sličice, pomirisao ih. Nedostajaće mi. Nedostajaće mi taj osećaj nostalgije, koji se javlja kada ih pogledam. Novi napad plača. Hajde, pičko jedna, saberi se, šta ti je. Čuo sam kako se vrata otvaraju. Ona dolazi. Nosi onu plavu haljinu, koju je imala na sebi te noći kada smo se upoznali. Ja sam povraćao, a ona mi je držala glavu. Ljubav na prvu peglu. Zagrlio sam je snažno. Pijemo piće, delimo poveću crtu. Svlačimo se na putu do kreveta. Na plejeru Luter Vandros i Marvin Gej. Vodimo ljubav sporo, polako, gledamo se u oči i šapućemo. Za ovo vredi živeti. Napolju je počeo da duva snažan vetar. Tama se spušta, krovovi odleću u vis kao konfete, zemlja podrhtava. Ne! Neću otići tako lako! Besan sam izleteo na terasu, go kao od majke rođen.

– Hajde, pičko! Hajde, dođi! Ne plašim te se! Zajahaću te kao svemirski kauboj i  odjezditi u pravcu Marsa sa ženom svog života! Ne možeš mi ništa! Ne možeš!

Grom je pukao u parkirani auto. Nebo se otvaralo i zatvaralo na momente tek da shvatim koliko sam sitan za nadolazeću silu. Vratio sam se unutra spuštene kite. Poslednji poljubac… Mrak…

ZAMISLI SMRT U RITMU MUZIKE ZA PLES

Sedim u mraku, posmatram okolinu. Oči su se odavno navikle na mrak. U ovom poslu moraš da budeš spreman na sve. Pa i na to da satima strpljivo sediš i čekaš. Samokontrola je važna. Disciplina. Ne pipaš previše stvari oko sebe. Rukavice nekada nisu dovoljne da zaštite od nepotrebnog ostavljanja otisaka. 01:25. Trebalo bi uskoro da stigne. U ovo vreme obično završava tezgu, kupi neku pijanu obožavateljku, pazari malo kokaina kod svog dilera i kreće kući. Znam to jer ga pratim mesec dana. Priprema je više od pola posla. Opipao sam pištolj. Tu je. Rezervni pištolj. Tu. Torbica sa dodatnim alatom. Tu. Ponekad, kada vreme to dozvoljava, razgledam stan buduće žrtve i posmatram fotografije okačane o zid ili poređane po komodama. Nekada su to porodične, nekada sa letovanja, nekada fotografije sa godišnjica mature. Vidim da njemu na komodi stoji slika sa letovanja. Slikana davno, kada je bio mali, sa sestrom i roditeljima. Makarska ’89. godine. Ja ne posedujem ni jednu fotografiju. Spaljene su, kao i cela moja prošlost. U mojoj delatnosti opasno je imati trag koji te povezuje sa nekim, a kamoli da imaš nekoga koga voliš, nekoga do koga ti je stalo. Takve osobe odavno nema u mom životu. Postojala je davno. Voleo sam je, ona je volela mene. Bili smo zajedno skoro godinu dana. Shvatio sam da je to isuviše opasno. Kako za mene, tako i za nju. Pokušavao sam na sve načine da je oteram od sebe, ali bila je uporna da nam veza uspe. Na kraju sam morao da je prebijem. I to nažalost, ne samo šamarima. To je jedini put u životu da sam plakao. Vrištao sam i ridao satima kao dete. Malo je falilo da se ubijem to veče. Jedva sam izdržao. Od tada se ne vezujem ni za koga. Samo plaćeni seks sa lažnim imenom. Sto eura za sat vremena jahanja, lažni osmeh na rastanku i doviđenja.

Čuo se zvuk motora. Stigao je. Iz auta je treštala muzika. Parkirao se ispred kuće, izašao napolje. Za ruku je vukao neku plavušu u mini suknji i visokim štiklama. Zavlačio joj je ruke među sise dok se ona smejala. Sklonio sam se u kuhinju, čuo ih kako ulaze.

– Srce, je l’ nije problem da se istuširam na brzaka? – pitala je devojka.

– Nema problema, srce. Čekam te u dnevnoj sobi.

Upalio je svetlo, uključio TV, zapalio cigaru. Prišao sam mu s leđa.

– Dobro veče.

Okrenuo se, uplašen da bilo šta progovori. Strah zna da parališe čoveka. Udarac u glavu. Pao je pored kreveta. Moram da se pobrinem za onu plavu gusku. Izvadio sam pištolj, ušao u kupatilo. Bila je u tuš kabini. Nije me videla iza matiranog stakla. Čuo se samo zvuk vode i njeno loše pevanje još lošije novokomponovane muzike. Pomerio sam staklo i pucao. Dva puta. Jednom u grudi, jednom u glavu. Nije stigla ni da vrisne. Nema više od 25, 26 godina. Žao mi je, lepojko, ovo definitivno nije tvoja noć. Zatvorio sam slavinu. Šteta da se troši tolika topla voda. Vratio sam se u sobu, ugasio svetlo. Prišao sam mu, vezao noge, zatim ruke, zalepio mu usta trakom, podigao ga na stolicu i za svaki slučaj vezao još jednom za stolicu. Spustio sam roletne na prozorima, zatim upalio svetlo. Nije dobio previše jak udarac u glavu. Računam da će se osvestiti za petnaestak minuta. Posmatram ga. Skupa košulja, skup sat, firimirane pantalone. Život na visokoj nozi…

Otvorio je oči. Par sekundi mu je trebalo da se navikne na svetlo. Ugledao me je. Zenice su mu se raširile. Iz njegovih očiju je prvo izbilo iznenađenje, a za njim strah. Ne, nije loš san, dečko. To nepoznati čovek stoji ispred tebe u tvojoj domu u gluvo doba noći.

– Dobro veče… Sigurno se pitaš ko sam ja i zbog čega sam ovde. Slušaj me dobro. Sada ću ti skunuti traku sa usta. Ako počneš da vičeš, dobićeš još jedan udarac, ovoga puta mnogo jači. Klimni glavom ako ti je jasno.

Potvrdio je klimanjem. Skinuo sam mu traku. Počeo je da kašlje.

– Sada ćeš videti razlog zbog čega sam ovde.

Okrenuo sam se i pružio ruku ka torbici.

– Uupoomooć! Uupoomooć!

Ne volim ljude koji ne poštuju dogovor. Udario sam ga prvo u stomak, onda u potiljak. Opet je pao u nesvest. Zalepio sam mu traku na usta ponovo. Otišao sam u kupatilo, fotoaparatom slikao telo mrtve devojke. Zbog poslodavca. Ovakve stvari spadaju u dodatne troškove. Ovo će ga koštati dodatnih 10.000. Mislim, nema smisla ubijati ljude za džabe. Nazad u dnevnu sobu. Osvestio se. Ima tvrdu glavu. Izvadio sam fotografiju iz torbice. Na njoj lepa devojka, crnka.

– Prepoznaješ je, je l’ da? Bili ste zajedno više od pola godine… Obećavao si joj kule i gradove, zajedničku budućnost, porodicu i decu. Bila je zaljubljena u tebe do ušiju… A onda te zatekla sa nekom fufom u krevetu. I to u krevetu koji ste zajedno kupili.

Počeo je da mumla ispod trake.

– Ne pokušavaj. Nemaš opravdanja. Njena jedina greška je bila to što se zaljubila u tebe. I šta je dobila od toga… Ništa. Jedno veliko ništa. Zaglavila je u jednoj ustanovi gde se lečila od depresije da bi par nedelja potom izvršila samoubistvo skokom sa trećeg sprata. Zbog koga pitam te… Zbog jednog muzičara? Zbog takvog kretena kao što si ti?… Velika šteta… Jebiga dečko, došlo vreme za vraćanje dugova. Njen otac je veoma uticajan čovek. A uticajni ljudi ne praštaju tako lako.

Izvadio sam malu kameru, postavio je na klavir preko puta njega. Uključio sam je. Sve radim polako. Važno je da se ponašaš nonšalantno kao da radiš neku najnormalniju stvar, na primer, kao da kuvaš kafu. To kod žrtve izaziva još veći strah i osećaj bespomoćnosti. Pokušao je da ustane sa stolice, batrgao se, ali džabe. Dobro je vezan.

– Polako dečko, duga je noć. Gospodin N. je platio da dobiješ poseban tretman. Ipak si ti neka zvezda.

Metak u potiljak bi bio isuviše laka stvar. Ne plaća se dobro koliko ovakve stvari. Iz torbice sam izvadio vinogradarske makaze. Model Varo Garden. Obloženi rukohvat. Polirano čelično sečivo. Zna Nemac da napravi kvalitetnu stvar. Počeo sam da mlataram, kao slučajno, makazama ispred njega. Novi talas panike i straha ga je oblio. Vozimo se na granici ludila.

– Hoćeš prvo levu ili desnu ruku? Za toliko mogu da ti učinim.

Ionako nikome neće reći da sam mu dao mogućnost izbora. Opala bi mi reputacija da se čuje kako sam omekšao. Počeo je da piša u gaće, ocrtavalo se na pantalonama. Šteta za pantalone. Pokušava da vrišti preko trake.

– Znači nisi se odlučio? Ok, ja ću umesto tebe. Neka bude leva ruka, za početak mali prst.

Škljoc. Krv je jurnula na tepih. Kao kada prosipaš flašu. U početku ide brzo, a pri kraju samo par kapi. Drmao se kao epileptičar.

– Polako, momak, polako. Upropastićeš ovako lep tepih. Tek smo počeli.

Domali prst. Škljoc. Mlaz se povećavao. Onesvestio se. Jebiga. Ništa, završiću ovu ruku dok je u nesvesti. Jeste da je lepše kada je sve vreme svestan šta mu se događa, ali jebiga. Znam par njegovih pesama, pa hajde da mu učinim. Izgleda da si omekšao matori. Pokupio sam prste u najlonsku kesu, polio ga vodom po glavi da se osvesti. Dobrodošao u stvarnost.

Gledamo se u oči. U njegovim očima hiljadu pitanja. Sigurno se pita kakva sam ja to osoba kada se bavim ovim poslom. Kako postaješ ovakva nakaza? Na to pitanje ni ja sam nisam imao odgovor. Možda je u pitanju posledica učestvovanja u balkanskoj klanici, prisustvo ratnim zločinima, možda novac, a možda i latentni sadizam. Možda to što me nisu dovoljno grlili kada sam bio mali ili razvod roditelja, možda batine od celog odeljenja zato što sam navijao za Zvezdu, a svi ostali za Partizan. Jebiga. Ko će ga znati. Sada je kasno za razmišljanje. Shvatiš da živiš u gomili ljudi, pokušavaš da ih upoznaš i razumeš, ali na kraju ukapiraš da ne poznaješ ni samog sebe.

– Druga runda, dečko, spremi se.

Prsti su otpadali kao peteljke sa voća, krv šikljala. Kesa je bila puna. Svih 10 prstiju na broju. Suvenir za gospodina N. Poslužiće kao hrana besnim psima. Ovaj mali je poznati muzičar, svira klavijature, peva sladunjavi pop na koji se lože klinke. Osetio sam smrad. Usrao se. Suze su mu išle na oči, a sline curele iz nosa.

– Hajde, nemoj da cmizdriš. Ti si veliki dečko… Evo predloga. Odvezaću ti ruke i skinuti traku sa usta. Ako odsviraš nešto lepo, poštedeću ti život.

Naravno laž. Samo još jedna izopačena ideja sakrivena u mračnim dubinama glave. U očima mu se javio tračak lažne nade. Skinuo sam mu traku sa usta.

– Odveži mi ruke – zacvileo je kao štene.

Pokušao je da odsvira šakama nešto. Onim malo što je ostalo od korena prstiju lupkao je po dirkama. Loše. Prilično loše. Ok, dosta je bilo. Stao sam iza njega, izvadio žicu od klavira, obmotao je oko vrata i zategao. Nije se opirao. Shvatio je da mu smrt dođe kao izbavljenje. Pokupio sam kamericu, proverio na brzaka da li je sve snimljeno, još jednom obišao kuću i izašao napolje…

Podne. Sunce je nemilosrdno pržilo. U kolima sam. Na radiju idu specijalne vesti. „Poznati muzičar pronađen mrtav u svojoj kući. Ubijen na brutalan način. U sećanje na njega puštamo njegove najveće hitove“. Pojačao sam radio do daske. Nije zvučalo toliko loše. Zazviždao sam melodiju i dodao prosjaku sitno kroz prozor…

IZGUBLJENI U NIŠTAVILU

Dim cigare lagano pleše po vazduhu i nestaje negde pri vrhu prostorije. Prava Kubanska. Sto evra komad. Imam još dve kutije u podrumu, neotvorene. Ovo mu dođe kao planinski vazduh u odnosu na krdžu kojom sam se trovao. Klasična muzika ide u pozadini. Ne znam da li je Betoven, Mocart, Bah ili neki peti. Jebem li ga, to nikada nisam mogao da zapamtim.

U vili opasanoj visokim zidinama sedim i buljim u jednu tačku. Sam. Potpuno sam. Celoga života juriš za parama, a onda to nemaš sa kime da podeliš. U dvorištu brdo telohranitelja sa psima. Patroliraju. Bog te pita zašto. Da je neko hteo da me ubije, mogao je to da uradi do sada n puta.

U kancelariji, nameštaj od mahagonija i kože. Samo najkvalitetnije. Na radnom stolu slika žene i deteta. Tačnije bivše žene. Možda i bivšeg deteta. Sina jedinca. Ne javlja se na telefon mesecima. Kaže da mu se gadim. Gadi mu se način na koji sam stekao novac i način na koji živim. Jebiga, ne mogu svi da budu profesori. Muljao sam, priznajem, ali nisam jedini koji se obogatio za vreme inflacije. Novac sam legalizovao, otvorio firme, zaposlio ljude. Sada drugi rade za mene. Šta ćeš bolje. Imam kupatilo veličine terena za mali fudbal. Kada, đakuzi, tuš kabina, najskuplje pločice, plazma televizor. Još jedno isto kupatilo u potkrovlju samo sa drugim dezenom pločica. Imam otvoren bazen napolju, zatvoren bazen u podrumu za hladne dane, teretanu. Ni nalik ćumezu u kojem sam rastao, gde smo bojler uključivali samo kada dođe jeftina struja i kupali se jednom nedeljno. Privatni kuvar mi sprema različita jela svakoga dana. Italijanska, španska, mediteranska kuhinja. Samo zamislim i to stiže. Frižideri su prepuni. Zarekao sam se, nikada više pašteta na hleb i mleko iz plastične kese. Samo najskuplji šampanjac, ponekad viski, u izuzetnim prilikama rakija, ali striktno najskuplja. U garaži auto za svaki dan u nedelji. Sportski, terenci, limuzine, kabrioleti, par motocikala, iako njih ne znam da vozim. Nekada sam se švercovao u gradskom prevozu i stopirao. Sada moj vozni park vredi milione.

Gazio sam preko svih da bi se dokopao vrha. Kažu, nije bitan put kojim ideš, bitno je da stigneš na vrh, jer je pogled sa vrha isti. Ali nije. Ostao sam sam. Ono malo ljudi što se nazivaju mojim prijateljima to u stvari nisu. Oni su samo marionete koje se dresiraju novcem i koje u moj novčanik gledaju kao u Boga. Ne krivim ih. I ja sam bio isti takav.

„Poslovna pratnja“ mi dolazi tri puta nedeljno. Sve su iste. Lažu me kako sam najbolji, sve u nadi da će dobiti koji evro više bakšiša. Pričaju bajke o veličini mog polnog organa i atletskoj građi. Kao da sam ja blesav i da ne vidim ono što svakoga dana viđam u ogledalu. Garderober mi je prepun italijanskih odela šivenih po meri i cipela. Staru garderobu sam spalio ne želevši da me podseća na prošlost. Sa rodbinom ne pričam. Dok sam bio golja, nisu me fermali dva posto. Kada sam se obogatio, javilo se njih dvadeset za koje nisam ni znao da smo familija, plus cela garnitura starih. Naravno da traže pare. Bože sačuvaj da pitaju za zdravlje. Ko im jebe mater. Neka crknu. Jedva sam čekao da odem sa sela. Nisam lud da gledam u nebo i strepim da li će pasti grad i uništiti sve ono što sam godinu dana obrađivao. Mogao sam da im dam taj novac koji su tražili, ne bih to ni osetio, toliko potrošim u kazinu za veče. Mogao sam, ali neću. Neću iz principa. Mamu im jebem seljačku! Telefon optočen zlatom leži na stolu. Nije zvonio ne pamtim od kada. Da li je sve ovo imalo smisla? Da li život ima smisla? Na kraju ostaješ sam, jebeno sam… Umreću sam i niko mi neće doći na sahranu. Ljude će boleti dupe. Biće i onih koji će to proslaviti uz muziku i piće. Ponovo padam u deprsiju. Večernja depresija, najgora od svih. Mrak još više doprinosi osećaju samoće. Dlanovi mi se znoje. Panično listam imenik na telefonu. Okrećem dobro poznati broj.

– Halo… Nina… Ja sam… Znam da nemamo zakazano za večeras, ali pitam se da li možeš da dođeš… Ne smem da ostanem sam noćas… Plaćam duplo… I… Khm… Da li možeš da povedeš još dve… Da, dobro si me čula, još dve… Naravno, biće bakšiša… Ok, za 45 minuta… U redu, vidimo se.

Polako mi se vraća raspoloženje i osmeh na lice. U pozadini i dalje ide Betoven, Mocart, Bah ili koje god klasično sranje. Palim novi tompus. Iz fioke vadim ogledalo sa crtama kokaina. Ništa ne podiže duh kao orgije začinjene drogom. Preživeti još jedan dan samoće, još jedno veče. Sutra je novi dan…