CRNO NA BELO

Smrad koji se oseća u vazduhu za mene nije ništa novo. Ljudi su stoka. Navikli da posle upotrebe tuđeg toaleta ne povlače vodu. Nebitno da li je u pitanju sranje, pišanje ili nešto treće. Evo, ova debela na primer. Mirne duše je izašla iz kabine i nije povukla vodu. Pali se da je neka riba. Prešla je četrdesetu, ali se svim silama trudi da to sakrije. Preterana šminka. Preterani ego. Preterano dupe. Kašika ubija. Višak kilograma ostaje višak kilograma i kada preko njega navučeš nešto što košta kao veš mašina ili par zlatnih minđuša. Debela si!!! Svinjo!!! Šteta što ne može da me čuje. Sada će da uzme svoju torbu. Tako. Iz nje vadi manju torbicu i istresa je pored lavaboa. Karmin, puder, vlažne maramice, pinceta i dva kurtona. Moderno, nema šta. Cokće ustima ka ogledalu, okreće se, podiže sise i samoj sebi kaže „To mačko“. Svakodnevni ritual. Dolazi kod mene stalno. Pakuje torbu, uzima mobilni u ruke i izlazi napolje. Čeka švalera koji radi u banci preko puta. Nešto vam nije jasno. Sigurno se pitate ko sam ja. Kako ja to sve vidim, sve čujem, kako se dernjam, a niko me ne vidi i ne čuje. Ja nemam ime. Moja krštenica ne postoji. Možda neki nevaspitani klinac napiše po meni neko ime markerom, pa me toga dana možete tako zvati. Posmatram ljudske sudbine. Nekada mučne, nekada smešne, često depresivne, ali uvek zanimljive. Kao bioskop kada očekuješ premijeru. Ovo mu dođe kao moj lični bioskop, samo premijere nailaze sve ređe. Ja sam zid. Zid u javnom wc-u. Moje oči su svuda oko tebe. Ti si u meni, ja sam u tebi. Tvoje misli postaju moje istog trenutka kada kročiš na moju belinu. Bele pločice. Da mogu da pričaju odavno bi pocrvenele od sramote i pocrnele od muke. Gledam, osluškujem. Pričam ponekad sa svojim prijateljima, pisoarom, lavaboom, vodokotlićem, sušačem za ruke, wc šoljom. Sa njom je najteže. Uvek se rasplače. Razumem je, non stop je u govnima do guše. Sušač za ruke se do skora kurčio dok mu dva tinejdžera nisu nabila zamotuljak sumnjive sadržine direktno u grlo. Od tada ćuti, nekada radi, nekada ne. Nije još svestan u kakvu je priču upao. Pre nego što su ga doneli kod nas, stajao je u jednoj banci gde je navikao na finu gospodu u firmiranim odelima i službenicama koje vode računa o sebi. Tamo ga nisu mazali telesnim sokovima kao ovde. Ljudi se najgore ponašaju kada misle da ih niko ne gleda.

Čujem korake koji se polako spuštaju niz stepenište. Po zvuku bih rekao da su ženski. Jesu. Mala Irena. Treći razred medicinske. Heroinski zavisnik. Ogleda se, vadi žvaku i lepi je na lavabo. Za njom ulazi lik od nekih tridesetak godina. Pogledom mu pokazuje na drugu kabinu sa leve strane. Hiljadu dinara pušenje, dve hiljade jebanje. Neka se odluči brzo jer joj za dvadeset minuta zvoni, a ne sme da zakasni kod razredne na engleski. Ulaze u kabinu. Ne mogu da gledam. Možda je bilo zanimljivo prvih par puta. Mislio sam proćiće je, klinačko ludiranje, pubertet i te fore. Onda se navukla na dop. Završavaju za deset minuta. Lik vadi dve crvene novčanice, smeje se, dodaje još dvesta dinara i pruža.

– Ovo je da kupiš lizalo.

Budala. Nije ni svestan da je malopre poljubio u kurac odprilike dvadesetak likova i dobio polnu bolest. Gratis. Wc šolja je zakukala jer je ovaj razvalio dasku patikom za vreme snošaja.

Prošlo je 17:00. Nije toliko loše. Seljaci koji dolaze da trguju na obližnjoj pijaci obavili su svoju partiju pišanja i sranja za danas. Kao i većina poslovnih ljudi i srednjoškolaca. Sada na scenu stupa posebna grupa ljudi. Oni što spavaju do dva, a počinju da piju i da se drogiraju od pola tri pa do kasno u noć i tako u krug. Stiže i Mladen. Lokalni diler. Neotesana seljačina sa 120 kila, kajlom debelom dva prsta i brzim naočarima. Ne zna ni dva padeža što ga ne sprečava da vozi novog audija. Ribe se lože na to. Jebem ti život. Često prodaje dop narkomanima ovde, ali sada je sam. U desnoj ruci nosi neki zamotuljak. Proverava da li ima još nekog u prostoriji i odlazi u treću kabinu s desna. Počinje da petlja oko vodokotlića, vadi izolir traku, lepi zamotuljak na njegovu pozadinu. Napušta kabinu, izvlači crtu na lavabou i odlazi.

22:00. Kraj. Dosta sranja za danas. Dolazi Nevenka. Izmučena žena koja sa svojih 50 godina izgleda kao da ima 65. Baba sera. Pardon, higijeničarka. Žena koja svoj posao obavlja pošteno. Nije ona kriva što ima ludog muža i još luđeg sina koji više vremena provodi u zatvoru nego na slobodi. Kada je na slobodi, zna da dođe i da joj otme ono malo što ovde zaradi. Vadi četku iz kofe pune nekog sredstva za čišćenje i počinje da riba. Prvo podove, onda zidove. Uh kako prija. Prelazi vlažnom krpom preko ogledala i prazni kante za đubre. Ulazi u kabine. Prva. Druga. Treća. Nema je. Zadržala se u trećoj. Izlazi i drži zamotuljak u ruci. Debil ga nije dobro zalepio! Otvara ga, a onda brzo zatvara. Oči u polumarku počinju da kruže po wc-u. Suze joj kreću niz lice, ali ih ona brzo briše. Zamotuljak stavlja u torbu i završava započeti posao kao da se ništa nije desilo. Povlači vodu još jedanput, za kraj. Na parčetu hartije piše obaveštenje za radnicu iz prve smene da narednih par dana neće dolaziti na posao, ne oseća se dobro. Zatvara metalnu kapiju i stavlja katanac. Gledamo je svi onako zajedno. Lavabo, pisoar, sušač za ruke i ja. Wc šolja i vodokotlić su zaklonjeni vratima pa im ja pričam šta se dešava. Lavabo je mesto suze pustio par kapi vode. Znali smo da je vidimo poslednji put. Zbogom Nevenka. I srećno…

O POKOJNIKU SVE NAJLEPŠE

Kiša lagano rominja. Tmurni oblaci. Nije toliko hladno, ali kada je oblačno uvek se tripuješ kao da je nešto niža temperatura. Gradsko groblje odzvanja lelekom. Ljudi se tiskaju. Moja sahrana. Da, dobro ste čuli, moja sahrana. Nisam ja sad nešto kao planirao da umirem, ali jebiga, dešava se. Mislim da je sada kasno za kajanje. Trebalo je da ukočim na semaforu, ali nisam smeo da dozvolim da mi onaj džiber u alfi pobegne. Mrzim kretene sa italijanskim kolima! To što je stajalo crveno na semaforu nije mi mnogo smetalo. To što me je kao slinu pokupio majstor sa fapom na raskrsnici bogami jeste. Srpski rulet je zajebana disciplina. Ostali samo zadnji točkovi. Dve osamnaestice, skoro nove. Ostalo, totalna šteta. A ja? Pa evo sedim u čekaonici čistilišta sa ostalima. Čekamo svetog Petra da doručkuje. Valjda mu prže kajganu sa slaninom ili tako nešto, ko će ga znati. Treba da odluči ko će u pakao, ko u raj, a ko negde drugde. Usput gledam šta se događa dole, pošto ovde sporo ide. Napunila se čekaonica. Bila neka ogromna saobraćajka, mrtvih na sve strane, bila svadba u nekom pičkovcu, pa svatovi malo pripucali, a i fudbalski derbi je u toku, tako da treba očekivati još veću gužvu. Ali da vidim ja šta se radi dole. Debilizam, totalni debilizam! Vidim da se na sanduku nije štedelo. To mora da je babina ideja. Proradila vlaška krv. Kovčeg mora da bude luksuzan, jer ipak unuk treba da se raspada u najkvalitetnijem drvetu. Možda i odigra neki paganski ples ili baci neku vradžbinu pre nego što me pokopaju. Dobro, baba je stara i izlapela, pa i da joj čovek oprosti. Ali ćale! Vidim da je spremio više hrane i pića nego kada sam odlazio u vojsku. Nutka ljude da slučajno ne ostanu gladni. Ekipa iz kraja se dokopala hrane i uveliko ždere. Mali Mare kuka kako pečenje nije dovoljno slano. Jebem li ti majku bezobraznu! Masnu krpu bi pojeo, a ovamo nije ti dovoljno slano! Najviše mi žao keve. Ona je trpela sve moje gluposti, ali nije ona kriva što joj je sin malo blesav. Tu je i moj brat. Onaj što su ga oduvek više voleli zato što je jednom u šestom osnovne bio odličan. I to na tromesečju! A to što je tada bio štrajk, nikom ništa! Jede baklavu i bulji u sise moje devojke. Pardon, bivše devojke. Kakva drolja! Šatro plače. Da joj je stvarno žao, ne bi se pojavila sa ovako izbačenim sisama i uskom haljinom da pola sahrane bulji u nju, na čelu sa pijanim popom. Ovo mu je treća sahrana danas. Gledao sam odozgo kada je dolazio na moju. Pao ispred groblja sa motora koliko je pijan. Dovukao se i onaj što se trkao sa mnom. Sačekaće da gosti malo više popiju, možda i zapevaju nikad se ne zna, pa da upita za one dve gume što su pretekle. Moj brat će to sigurno prepoznati kao dobar posao i dati ih u pola cene. Kretenčina! Jebote, ova smrt je čist gubitak! Prvo umro si, drugo sve ovo proseravanje sa pićem, hranom, spejs sandukom, cvećem i ostalim jebadama košta Boga oca i treće, one pare što ljudi stavljaju na kosti ( a ima tu lepa suma brojao sam ) neću moći da potrošim ja, nego verovatno moj brat debil! Pih. Shvatiš da si ti u stvari na ovoj šarada ceremoniji sporedni lik, iako su šatro u znak sećanja na tebe došli. Još mi samo treba da neko od prisutnih stavi neku knjigu u sanduk pored mene i kaže nešto u fazonu „pokojnik je voleo da čita“ i ta sranja i da se odmah prevrnem.

– Amin.

– Amin.

– Zatvaraj.

Mrak. Pokopaše me. Šta je tu je. Ako ništa, razišla se balavurdija da grobari na miru mogu da utapkaju zemlju…

– Sledeći – začuo se redar u čistilištu.

Red se pomera. Dobro je. Uskoro ću i ja. Ne očekujem sad bogzna kakvu premiju, ali potajno se nadam nekom mestu u raju. Jeste da nisam bio u crkvi od… pa poodavno, ali ne broji se valjda sve.

– Sledeći!

Moj red.

– Pomaže Bog, Sveti Petre!

– Kako kome dečko, kako kome.

Uh, vidim biće sranja.

– Dodaj mi dosije za ovog malog – reče svom pomoćniku – Dakle da vidimo

šta imamo ovde… Ccc. Sitne krađe, prestupništva, maloletnički kriminal, tri

saobraćajke. Ccc, a vidim i u crkvi si zadnji put bio na sopstvenom krštenju. Šta

da radim sa tobom, dečko?

– Jel može u raj?

– Kakav crni raj! Taman posla! Ti bi od raja napravio novi pakao!

– Znači pakao?

– Pakao. Nego šta nego pakao. Samo prvo da te ošišamo da se Đavo ne uplaši

kada te vidi tako šatiranog…

Šta da vam kažem, brzo sam se privikao. Đavo me zagotivio. Kada je čuo za moj hobi. Shvatio je da imamo mnogo toga zajedničkog. Nakon završenog posla, to jest, pečenja, kuvanja i mučenja ljudi, sačekam ga ispred zgrade. Zatim stanemo na semafor, odvijemo muziku do daske i čekamo da se uključi crveno. Gas do daske…

BILO PA PROŠLO

U prošlom životu bio sam konj. I to ajde da sam bio konj kod nekog bogatog lorda, da živim fensi život sa non stop timarenjem, šećerom u kocki, redovnom hranom i vikend izletima u prirodi pa ajde. Ili da sam bio trkački konj koga svi dižu u zvezde, slikaju za novine i ljube posle trke. To bi baš bilo do jaja. Ali ne. Sudbina je htela da dopadnem u ruke ciganske porodice, skupljača sekundarnih sirovina. Samo rad, teglenje i mučenje. Celog života od kante do kante, od smetlišta do smetlišta, vuci stare stvari i đubre koje ljudi bacaju. Loša hrana, batine i maltretiranje, klasična svakodnevnica. Danju na ulici, po kiši, po snegu, po najvećoj vrućini. Noću u štali, to jest, Ciginoj dnevnoj sobi. Ja u slami i blatu, on dva metra dalje odvojen pocepanom mušemom spava na dušeku koji se nalazi na slami i blatu. Ispod mene 6 kila sopstvenih govana kojima se Cigančići, čini mi se njih sedmoro, gađaju umesto lopte, a onda počnu i mene da mažu. Jebeni život. Jednom sam sa Cigom bežao od murije kada su nas navatali u krađi šahtova u sred noći. Drugi put je neki pop pucao na nas pošto je zatekao Cigu kako popet na mene pokušava da skine oluke sa crkve… Potkovice mi popucale, zubi poispadali, rep odsekla Cigina žena da zakiti ulaz. Na kraju svega Ciga me prodao klanici za neke smešne pare i završih u kobasicama. Kad malo bolje razmislim, bolje i to nego ovakav život… Moja duša se nakon toga preselila u srednji vek. Lutala je svetovima i završila ovde. Rodio sam se ponovo u prošlosti. Normalno dete kao i sva druga deca. Dobro, ne baš kao sva druga. Poveća glava i klepmave uši su me izdvajale iz gomile. Još kada je u pubertetu i nos počeo da liči na papriku, brzo su mi stavili džak na glavu kako ne bih plašio okolinu. I šta da radi osoba koja stalno mora da krije lepotu svoga lica crnom maskom? Ništa drugo no da bude dželat. Zadužiš sekiru u dvorskoj tamnici i kreneš. Prvo malo vežbaš sa pilićima, posle pređeš na svinje, zatim i na ljude… Par puta ih ne ubiješ iz prve, ali kada uhvatiš šablon na konju si. I obavezno menjaš kecelju. Nećeš valjda da se nekom zgadi kada te vidi onako krvavog. Najlepše je kada ti dovedu osobu koja te zajebavala u detinjstvu, a ti se setiš kako imaš negde zaturenu tupu sekiru specijalno za tu priliku. Krvav je posao, ali državna plata je državna plata. Dan za danom nad krvavim panjem. Oštrim, sečem, mučim. Sve do tog dana. Spremao sam se da podmažem mehanizam giljotine svinjskom mašću, sapleo se o nečiji odsečeni ud, postavio glavu baš na mesto gde ne treba, mehanizam se sam aktivirao i cak. Oštrica je sevnula. Od oštrice živeo, od oštrice isparćen dalje… Prošlo je puno vremena. Vratio sam se. Ne znam ni gde sam ni šta sam, ali vratio sam se. Svuda oko mene je mrak, ali osećam da sam živ, da se polako pomeram na dole. Čekaj, mislim da nailazi neko svetlo u daljini. Jeste, svetlo je. To! Idemo! Izlećem napolje i ošamućen udaram u nešto belo. Uh, nimalio prijatno. Podižem pogled. Iznad mene ogromno masno dupe i dlakavi čmar. Čekaj! Pa ja sam govno! Aaaaaa! Gledam svoje rođake koji su se odavno udavili u vodi, ali ja sam sa par njih uspeo da se zakačim za wc šolju i produžim agoniju još malo. Jebem ti život! Debeli je završio sa sranjem. Obrisao je dupe i bacio papir koji nas je omašio za milimetar. To je to. Sada će povući vodu i sledi kraj. Ali ne! Sirovina navlači pantalone, izlazi iz kabine i napušta wc, a da nije čak ni ruke oprao! Bože, hvala ti na seljacima i nekulturnim kretenima! Radujem se sa svojom braćom i sestrama, grlimo se i ljubimo, iako nam iz usta smrdi kao da smo jeli govna… Sati prolaze, mušice me grickaju. Menjam boju, postajem tvrđi. Tešim sebe da se tako jača. Smena se završava. Čuju se vrata od wc-a. Baba sera ulazi, hvata se za nos, zatim psuje majku seljačku i navlači rukavice. Prilazi kanapu i povlači ga. Jebiga, ne znam da plivam. Do sledećeg života…