: ништа и нешто, равноправно живућег и опстајавајућег у њему. И као такав искорачује у научену и наметану представу: „свет без зла“, где је „све било лако“. А и кад није лако, уточиште изналази у измештеном исечку жељене и маштане, исконским импулсима грађене стварности, добровољном изгнанству, самоутамничењу у мали стан у срцу метрополе или високој кули имагинарних предела небројених нутарњих соба, где је једино могућан опстанак Човека двојних принципа и његовог начина мишљења али и живљења живота, никако преживљавања, одживљавања или животарења.

И нови дуализам: тама и светлост. Једно од тог двога могу бити индивидуални одабир, али и кобно наметнуће појединцу. Обоје у Једном тек чине Живот. У свету у коме се наменски, свесно моћју планира, гради архитектоника зла како би се извукла квазикорист било ког облика, не водећи рачуна да је истинска корист тек последица лепог, односно доброг, положај јединке губи смисао нудећи јој се преостала могућност – нихилизам. У таквој неприродно искривљеној стварности, као у разбијеном огледалу, тек прогледали Андреј млађи не успева, или можда свесно одбија (подсећан наметаном представом: „свет без зла“, где је „све било лако“), од склопљених парчади видети метастазу зла јер уместо ње он жуди за идеалном љубављу – оличеном у прелепој, аристократски однегованој Ивани – као парадигми света без зла. Љубав је једино кадра наше пустиње превести у оазе. „Нестала је. А ја сам гледао у кип богиње мудрости“, каже резигнирано. Он гледа и види лик свог прерано умрлог оца што се с времена на време преклапа са његовим, наднесеним дубоко над сопственом тамом првобитног, оног исконом стеченог добра као јединог правог покретача свег света и живота. (У таму се Андреј – Андреј добровољно, у протест!,  и враћају.)

А живот би, отуда, била апсолутна слобода. Шта је слобода? Вечити трагалачки човеков напор, подбадан прометејским надањима. Али, зар на врхунцу слободе не престаје живот? Па онда би највиша слобода била смрт. А смрт је истина. „Лептир је раширио своја крила и полетео према сунцу, тражећи истину. Тако је убрзао свој крај…“, каже Андреј старији. Као да уопште краја или почетка може или сме бити, осим у нашој приученој свести приспелој у неизлечиву навику.

„Није човек све што личи на човека!“, завапиће, безмало болним урликом, углас, Андреј и Андреј.

Роман „Ирис“, Бранка Милорадовића, непрекинута је нит „Аријаднине нити“, пишчевог претходног романа, огледног у трагалачком напору за неуништивим и непотрошивим добром – отуда лепим, па и корисним – Платоновог двоношца без перја.

Али, има ли ичега компликованијег од живота, тог безизлаза болних смислова, има ли ичег истовремено лепшег и надахнутијег од такве лавиринтичне компликованости а коју, по правилу али и неизбежно, сами усложњавамо? И зато, најбезболније, можда и најневиније је прихватити ову изузетну, суштински сабијену књигу кроз мисао Виктора Игоа: „Умрети није ништа, страшно је не живети!“

Као да и НИШТА није НЕШТО, сасвим довољно НЕШТО.

Лаура Барна, књижевница

Београд, јун 2009.