Nekoliko je kurioziteta novog romana Muharema Bazdulja. Početak romana operiše filiplatinoviczevskim povratkom u rodni grad i neizbežno inicira intimna sećanja i poređenje ranijeg perioda sa sadašnjim. Kraj romana donosi kratkotrajnu romansu naratora i sestre pokojnog prijatelja. Sjetva soli je roman dosta kameran, intimne atmosfere i fabulativno sažet, te nema mnogo likova. Nema mnogo reminescencija na odrastanje i školovanje u Sarajevu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka (namerno je redukovan bildungs narativ), što je roman lišilo opasnosti blizine standardne hroničarske pasije, generacijskog portreta ili opštih cajtgajst-mesta. Okolnosti i svrha Jankovog boravka u rodnom gradu, sve te usputne i nezbežne reminescencije redukovali su na građu za povest o prijateljstvu koja predstavlja situacionu okosnicu romana.

Svastike od majoneza

Ipak, iz rekapitulativne povesti o muškom tinejdžerskom prijateljstvu izdvojen je jedan događaj koji i danas ima status nerazrešene intrige ili tabu-teme. Reč je o rođendanskoj proslavi koja će ostati upamćena kao ‘fašistički rođendan’ u Sarajevu. Naci žur održan je 13. decembra 1986. u stanu Isidore Bjelice /naslovna/, neki od partyjaca bili su propisno uniformisani po poslednjoj Vermaht modi (iz pozorišnog fundusa ili butika?) sa sve crvenim povezom oko mišice i simbolom svastike u belom krugu, na home videu vrteo se Trijumf volje, sendviči su nastradali kukasto zakršteni majonezom (mada jedan od učesnika žurke, Miljenko Jergović, u svojoj auto i patro-biografiji Otac (Rende, 2010) piše da su majonezom bili urešeni krekeri. Zanimljivo, Sjetvu soli Bazdulj je posvetio upravo Miljenku Jergoviću), dvoje bećara izvelo je a capella (sobnu) verziju pesme ‘Lili Marlen‘…

Jedan od kurioziteta romana je u tome što autor od samog sebe, pod punim imenom, prezimenom i faktografijom ‘beleške o autoru’, gradi lik u romanu koji je novinar sarajevskog Oslobođenja. Ono što čudi Muharema Bazdulja, kao književnog lika, jeste da uprkos tome što su mnogi od prisutnih na žurci postali uspešni i uticajni diljem sveta, od tabloida, pisaca i sineasta niko se podrobno nije bavio ovim događajem, kao što ga i sudeonici u svom sećanju preskaču ‘po principu slepe mrlje’. Nije neverovatno da je taj medijski i društveni tabu bio povod Muharemu Bazdulju, kao piscu, da počne da piše Sjetvu soli. Srećom (po roman) knjiga nije ispala romansirana publicistika. Ali, ni Bazdulj, uprkos tome što kao književni lik proziva medijski muk o ovom događaju, ne razotkriva ko su bili učesnici inkriminisane žurke. On se fokusira na medijski tretman skandala koji je potresao sarajevsku čaršiju i na ideološki diskurs komunističkih vlasti. Izostavljanje imena ozlojedilo je neke od čitalaca. Bazdulj, kao pisac, uzvraća u jednom intervjuu da je tabu ionako javna tajna i da se imena lako mogu proguglati. Mišljenja sam da bi spisak sa imenima uzvanica ili reprint/sken članka iz Oslobođenja, recimo u formi Appendixa romanu, zadovoljio glad očekivane čitalačke znatiželje ali bi destabilizovao strukturu romana. Jedna fina i uspela setna atmosfera koju roman nudi bila bi poništena na račun reiniciranog skandala.

Lekovit mulj zaborava

Zanimljivo, kompartija se u reakcijama na ‘fašizoidni eksces’ (još jedna kvalifikacija za žurku iz novina) opredelila za mudrost srednjeg puta: oštra verbalna osuda uz spuštanje lopte. Učesnici su najpre propušteni kroz medijskog ‘toplog zeca’ (njihova imena objavljena su u Oslobođenju), plima zgražavanja i osuda partijskih organizacija zasula je novinske stupce, ali nijedan student nije izbačen sa fakulteta, niti streljan kako je predlagao jedan uspaljeni komitetlija, danas NGO zaštitnik ljudskih prava u Sarajevu (u Appendix-u njegovo ime zaslužilo bi posebno mesto). Organizatorka žurke (u romanu Elvira) branila se time da je žurka zamišljena kao ‘pozorišna predstava’, da ona nije opterećene nikakvim ‘fašizoidnim idejama’ jer ih smatra ‘mračnjaštvom nad mračnjaštvima’ (možda je njeno današnje ćutanje o žurci motivisano blamom zbog tadašnje oportune neiskrenosti, odnosno zbog propuštene idealne šanse da se upiše u red naci-martirki).

Perspektivu romana, da ne kažemo njegov ‘stav’ u pogledu značenja kostimirane rođendanske proslave, najbolje zastupa zaključak koji iznosi Milena: “U gradu koji bezazlenu balavurdiju optužuje za fašizam, fašizam mora postojati jer se odnekud mora projicirati” (176). Dakle, kritička poenta nije na zloslutosti performansa dezorijentisane omladine, mada je Mladen verovao da se upravo na proslavi rođendana oslobodio ‘duh iz boce’, već na nečistoj savesti sredine. Ni jedan ni drugi zaključak nisu najjasniji. Kakve su to sile nečastive oslobođene na žurci, kakav je fašizam skrivala u svojim nedrima sarajevska sredina? Kako iz ovog skandala i reakcija Partije na njega direktno dedukovati ratne etno-šovinizme 90-ih, Miloševićev svesrpsko osvajački pohod sa elementima genocida i domovinske ratove obeležene zločinima?

Kao što će intriga o imenima učesnika žura u naci dekoru ostati pod interaktivnim velom Gooogla, tako će i pitanja ove vrste ostati da nerešena lebde u umu čitaoca koji od Bazduljevog romana traži nešto više od ‘estetskog užitka’. Bazdulj se opredelio da podstakne zapitanost, ne i da je razreši. U kontekstu poetičkih premisa i koncepta romana Sjetva soli, smatram da je diskurzivna nedorečenost ili otvorenost sasvim funkcionalna za roman. Ako knjigu Sjetva soli shvatimo prevashodno kao publicističko štivo, što ona nije, onda bismo mogli polemisati šta je ova bizarna rođendanska proslava značila u postitoističko doba: infantilna provokacija koja koketira sa simbolima i estetikom nacizma, posledica slabljenja režima ili anticipacija raspada zemlje. Takođe, stvar možemo izokrenuti i postaviti pitanje: ne dobija li ovaj događaj retroaktivno na značaju kroz činjenicu da su mu prisustvovali ‘omladinci’ koji će postati selebriti a čija gledišta međusobno malo šta vezuje danas? Uzgred, kao što Mladen u romanu Sjetva soli tvrdi, na žurku je otišao sticajem okolnosti a ne zato što je znao kakav ga dekor i priredba očekuje, tako i Miljenko Jergović u Ocu za sebe piše da se na žurci zatekao manje-više slučajno, da nije probao krekere jer ne voli majonez, te da se nije zadržao dugo. Dakle, možemo zaključiti da ni za neke od prisutnih sama činjenica da su se tu našli nije značila da su učestvovali u ‘programu’, čak ni da su pre dolaska znali za njega.

Kako povampiriti upokojeno

Lik Milene skoro da se približava dramskom liku rezonera, budući da nastupa sa pozicije otrežnjujućeg glasa razuma. Mladenova smrt od srčanog udara nije iznenadna tragedija, kako veruju roditelji, već, objašnjava Milena, rezultat njegovog hotimičnog nemara prema svom zdravlju. Ili neka vrsta suicida sa odloženim dejstvom: visok krvni pritisak suzbijan je prezasoljenom hranom i velikim količinama alkohola i nikotina. Milena ukazuje Janku na mogućnost da je njegovo prijateljstvo sa Mladenom imalo vremenski oročen rok trajanja. Nežna ponoćna romansa Milene i Janka, bez koitusa i bez budućnosti, podcrtava osnovnu poentu romana o prošlosti kao staništu trajno upokojenih duhova. To je prošlost od koje nije moguće iscediti ni kap nostalgične iluzije.

U ovom romanu o Sarajevu, rat i opsada potisnuti su u drugi plan, za razliku od većine drugih dobrih romana o Sarajevu (recimo, Gorana Samardžića Šumski duh ili Igora Štiksa Elijahova stolica). Kuriozitet Sjetve soli je moguć nov žanr ove knjige: post-metafikcionalni roman. Dokumentarna građa je kao eksplicitni dokument o stvarnim ličnostima (preneti novinski članci) sastavni deo romana a vlastita profesionalna biografija fikcionalizovana je tako što je autor od sebe samog načinio književni lik, ne menjajući ništa od spoljašnjih oznaka identiteta (ime, prezime, poreklo, profesiju, možda ni stavove).

Bazdulj pripovedno uspešno, mada donekle sentimentalno za moj ukus, varira dva motiva: jedan istaknut naslovom koji vezuje antičko predanje o Odisejevom nesupešnom pokušaju da izbegne regrutaciju simulirajući ludilo i Mladenov uspešan pokušaj da naškodi sebi. Drugi je Mandeljštamov dvostih iz knjige Šest ruskih pesnika koju pronalazi na svojoj polici u roditeljskom stanu i koja nije završila kao ogrev za vreme tro i kusur godišnje opsade Sarajeva. Mandeljštam govori o decembarskom danu gde je u zli katran žumance dodato (prepev Stevana Raičkovića). U romanu dvostih služi kao evokativni lajtmotiv koji opisuje tragediju grada stisnutog u katranskoj dolini iznad koje povremeno prosine bledo žumance sunca.

Piše: Saša Ćirić

booksa.hr