Pripovedanje kao događaj ili pripovedanje kao jezik – večita je dilema onih koji se upuste u hod po oštrici žileta, kako je neko nazvao umetnost kratke priče. Problem se naravno može i drugačije postaviti, ali bi me to odvelo u prirodu stvarnosti koja se posreduje kroz jezik, pa bih sada otišao predaleko ne uspevši da kažem ono što mi je namera – a ona je sledeća: knjiga priča Srđana V. Tešina Ispod crte (Stubovi kulture, 2010) njegova je najbolja knjiga, iako ću intimno ostati vezan za roman Kroz pustinju i prašinu. Radi se naime o jednoj strahovito pametnoj i duhovitoj zbirci koja se otkriva polako, da bi kulminirala u poslednje dve priče koje čitavo dotadašnje čitanje okreću naopačke i, bez obzira što se radi o već više puta korištenom postmodernističkom triku, na nov način osvetljavaju iskustvo pisanja i (evo ga opet) posredovanja stvarnosti, dakle ljudskosti, kroz književnost.
Pre svega treba reći da je Tešin u Ispod crte nastavio tamo gde je stao u Kuvarovim kletvama, s tim što je fikcionalni svet preselio iz Mokrina u Kikindu, što nije beznačajna razlika. Odabravši zgradu i njene stanare iz podurbanog limba kikindskog, fiktivnog naselja simboličkog naziva Mars, Tešin je preplitanjem sudbina i ponavljanjem likova uspeo da ispriča priču koja je univerzalnija od one koju je ponudio čitaocima baveći se fiktivnim Mokrinom. Foknerovsko-markesovsko-đukanovljevski pristup stvarnosti pomoću kojeg se mikrokosmosu solitera daje simboličko značenje čitavog sveta i njegovih odnosa, što je ambicija koja će se otkriti u poslednje dve priče, u slučaju Ispod crte razlikuje se u odnosu na roman i u tome što je u zbirci pripovedaka ostavljena mogućnost postojanja simpatičnih, ako ne i istinski pozitivnih likova. Milka i Miki, glavni likovi zbirke koja bi se možda, iako nategnuto, mogla čitati i kao roman, u pojedinim pripovetkama zaista su predstavljeni kao heroji.
U baratanju i travestiji pojma heroja i/ili (pozitivnog) književnog lika nalazi se i, čini mi se, najveća vrlina Tešinove knjige i ono već pominjano ispitivanje stvarnosti. Šetajući likove iz priče u priču i koristeći već poznate obrasce iz književnosti, filma i popularne kulture, Tešin ispituje granice dobra i zla svedenih na ljudsku meru provincijskog, ali i svakog drugog života. Kada se Miki u jednoj priči pojavljuje kao huškač i mastermind ubistva babe iz komšiluka, u drugoj kao Dejvid Samer (glavni lik čuvenog Pekinpoovog filma Psi od slame, po kojem je priča i dobila ime) koji brani svoju suprugu i iznenadnu gošću koja im se nenadano pojavila u stanu, u trećoj kao transvestit i konačno kao homoseksualac, onda se kroz njegov lik nudi varijetet ljudskog/muškog postojanja u svetu. Isto važi i za Milku, njegovu životnu saputnicu, spisateljicu, novinarku i balkansku prvakinju u džudou. Međutim, da se ne shvati pogrešno, nije za Tešina interesantno samo ispitivanje uloga koje muškarci i žene mogu preuzimati na sebe, iako se kroz njegovu knjigu ispituje obilje identiteta o kojima govore studije roda. Njegovo interesovanje je pre svega est-etičko.
U pretposlednjoj pripoveci Isus iz supermarketa koja nastaje kao replika Kovačevićevog Sabirnog centra, svi likovi iz knjige se susreću u tipično tešinovskoj ironičnoj viziji zagrobnog života, u ekspres restoranu benzinske pumpe i tamo saznajemo njihove sudbine. Svi su mrtvi, ubijeni na prilično surov način i kroz ovu pesimističku vizuru kao da se ponavlja čuveni grafit sa pošte u Vasinoj ulici u Beogradu: „Niko nije nevin. Svako je zaslužio da umre.“ Međutim, ovaj pesimistički pogled na stvari ima i svoju protivtežu koja je iskazana u poslednjoj priči simboličko-ironičnog naslova „Zato pišem kratke priče“. U njoj se nalazi katalog priča koje nisu ušle u zbirku koji, ako se čita metaforički, u stvari govori o sposobnosti pisca da ni iz čega stvori priču, odnosno da svojom selekcijom odabere ono što će dozvoliti da mu se, kako Milka kaže, „ureže tupim nožem u kožu“. Ova metafora „urezivanja u kožu“ koja svojom silinom i bolom potcrtava važnost književnosti, u stvari je (est)etička ravan koja je piscu Ispod crte toliko važna. Moguće je, dakle, „provozati“ lik kroz nekoliko narativnih situacija, i to je bezgranična autorska sloboda. Ipak, pisac nije frivolni i neodgovorni delatnik koji ne treba da se obazire na moral, na ono što nas čini ljudima. On ima obavezu, kao nosilac javne reči, da govori, koliko je to moguće glasnije, i da imenuje i dobro i zlo. Tešin je po tom pitanju neumoljiv i rigorozan, a to je ujedno i ono što ovu knjigu čini veoma vrednom. Iza razbarušene razigranosti i slobode spisateljskog stvaranja, iza maske demijurga koji svoje junake može da ubija i oživljava, da ih glorifikuje i da im se podsmeva, stoji odgovoran pisac koji nikako ne sme da padne ispod crte ljudskog.
Ova opsesivna tema odgovorne književnosti kojom se čitava generacija Psećeg veka bavila i bavi u Tešinovoj knjizi ponovo je dobila svoj reprezentativni uzorak koji se uzdiže visoko iznad crte srbijanskog književnog proseka.
Piše: Vladimir Arsenić
E-novine
