Zoran Bognar, srpski pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru (Hrvatska). Objavio je dva romana: “Noć praznih ruku” (1989) i “Budno stanje sna” (1993); desetak knjiga poezije od kojih su nesumnjivo najznačajnije dve poetske trilogije: “Elizejska trilogija” (2000) i „Albedo, aura, alhemija” (2009), kao i najnovija knjiga „Insomnija, bele noći”; tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja: “Fotografije glasova” (1997), “Ejdetske slike” (1998) i „Fotografije glasova” II (2002); kao i dve antologije: „Novo raspeće”, antologija savremenene srpske poezije kraja XX veka (2001) i „Tečni kristal”, antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).
Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, nemački, mađarski, švedski, slovenački, makedonski, turski, jermenski, bugarski, holandski, finski, grčki, poljski, rumunski, arapski, španski i ruski jezik.
O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002). O poeziji Zorana Bognara pisali su mnogi veliki domaći i strani književni kritičari i pisci poput Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Ljiljane Šop, Bogdana A. Popovića, Zorana Gluščevića, Petera Handkea, Lorensa Ferlingetija, Lilian Her, Antonia Porpete i mnogih drugih…
Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo “Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), “Matićev šal” (1994), “Stevan Pešić” (1994), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulić” (1999), “Srboljub Mitić” (2000), “Milutin Uskoković” (2003), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Zlatni beočug”, „Vasko Popa” (2013); tri internacionalne: “Vannelli” (Italija, 1997), “Mediterranean Lion” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda Prajs” (1999, Nemačka) za najboljeg mladog pesnika iz Istočne Evrope; kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi.
Član je Udruženja književnika Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Takođe, počasni je član i PEN-a Bosne i Hercegovine.
Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Urednik je u jednom od vodećih srpskih izdavača „Dereta” (www.dereta.rs). Predsednik je Fonda „Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti…
RODNI GRADE MOJ
U BOLU, U TIŠINI, U PROPILEJU
Evo,
došao je i ovaj dan
kada se rastajemo nas dvoje,
rodni grade moj…
Odstranili su te iz mene
kao žućnu kesu s kamenom.
Kao da nikad nismo ni postali krug.
Još uvek smo dvoje u jednom,
ali ne celina i ne isto,
zajedno ali odvojeni svetovi
kao krv i kost, domaćin i gost…
Dao si mi život – život sam ti dao,
rodni grade moj.
Dali smo sve od sebe
i ostali ranjeni i uznemireni
našim opitima,
našim opisima,
našim snovima…
Ne mogu više ni da razumem
ni da prihvatim
kako i dalje neguješ i podržavaš
one koji nas vole
a koji to ne znaju da pokažu
i
one koji nas ne vole
i koji to ne znaju da prikriju.
Ne mogu više da dišem
i živim s tim
da je ovde istina
ono što se iznosi šapatom a ne glasnim govorom.
Ništa neuobičajeno:
ja sam samo još jedan od onih
koji umiru neshvaćeni u svom rodnom gradu
u tesnacu
između satane i sutona,
bluda i zabluda, prokletstva i sudbine,
između raskola i raspleta,
lidera i dilera,
bogova i robova…
I šta sad? I kako dalje? I kuda…
…kad priroda više ne trpi
logiku usamljeništva;
kad žudim za motivom
koji asocira na pokret…
Ostaje mi još samo,
rodni grade moj,
da verujem
u božji kantar, blagostanje i Put svetlosti,
jer onaj koji veruje nalazi život
i tamo gde ga drugi ne vide:
u bolu, u tišini, u Propileju…
Vukovar, 4-25. 4. 2010.
SAGRADA FAMILIA
Kažem:
sve je moguće i nemoguće
u istom trenutku;
i kažem:
samo mrtvi nemaju strah…
Kažem:
vazduh nam je poznat
ali nije naš;
i kažem:
kad imamo sve,
ponekad to izgleda kao da nemamo ništa…
Kažem:
porodica je otmenost senke Sunca.
Na tom Točku večnog kruga
počinje sve i završava se sve…
i ponovo počinje sve i…
I kažem:
o kćeri, lunarna devojčice moja,
kako sam samo bio srećan
kad si se ti rodila;
i kažem:
kako sam samo bio ponosan
što si me naučila da bi trebalo živeti
samo za čudnovate trenutke,
okupane mirisom tek pokošene trave…
I kažem:
od tvog rođenja svakodnevno ponavljam
mantru srodnih duša:
Familia! Sagrada Familia!;
zbog tebe ljubim
porodicu, svetu porodicu
istovremeno
i čistu…
i eteričnu…
i vrelu…
i alhemičnu…
kao vazduh,
kao vetar,
kao vatra,
kao voda…
Beograd, 16. 5. 2005.
LJUBIM SVA ISKUŠENJA
KOJA SU MI SUĐENA
Kažem: ljubim sva iskušenja
koja su mi suđena.
Njihove žrtve čine me slobodnim
iako ne znam
ni gde su im logori,
ni gde su im grobovi,
ni ko su bili robovi,
a ko bogovi…
Ljubim sva iskušenja
koja su mi suđena
u slavu stvarnog života
koji se svakodnevno,
i božanski i satanski,
obrušava na nas.
Beograd, 2003.
USAMLJENOST
Postoji svrha i dobrog i lošeg,
no, plašeći se ružnih stvari,
propuštamo one dobre…
Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo.
Ta večna enigma: kome pripadamo,
durskom ili molskom okruženju –
donosi nam, na kraju, usamljenost
kao blagoslov.
Svi smo bar jednom prošli kroz šumu
da bismo kasnije, ponovo,
izašli na čistinu…
Usamljenost je
roditeljski sastanak s Bogom.
Za nekoga je ona fizička bol,
a za nekoga… prosvetljenje.
Avala, 2001.
STID
I opet kažem:
snažne izjeda stid,
a slabe strah…
Stid je najveća tajna
koju skrivamo,
zato što ni bes,
ni strah,
ni najbolje skrivena izdaja
ne dolaze iz požude,
ni iz pohlepe,
ni iz slabosti,
već iz stida…
Stid je poput
najudaljenije zvezde (u sazvežđu),
svetli, a ne greje…
Stid možda nikada
nećemo moći da razumemo,
ali smo više nego svesni
njegove moći nad nama…
Kamen koji je godinama u vodi,
iznutra je suv…
(i) voda nije prodrla u njega…
Tako je i sa ljudima
koji su vekovima ophrvani stidom:
iznutra su još uvek nekako živi,
ali svetlost ne može da prodre u njih.
Osakaćeni su time
isto kao da su bez sluha ili vida…
Šta tek reći o onima koji nemaju
ni straha, ni srama, ni stida…
Beograd, 2013.
