INTERVJU: MILENA MARKOVIĆ, dramski pisac
Autor: Borka G. Trebješanin
Izvor: Politika

„Zmajeubice – junački kabare” naziv je najnovijeg dramskog teksta lucidne autorke Milene Marković koji će na proleće biti postavljen na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Predstavu „Zmajeubice” JDP će realizovati u okviru projekta kojim Unija teatara Evrope obeležava stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata.

Drama „Zmajeubice – junački kabare” govori o mladim, osetljivim napregnutim ljudima koji su gladni i željni slobode. Zašto ste priču o Gavrilu Principu izdigli na mitski nivo?

Svaka drama ili poema mora da stoji na nekom velikom snu ili prokletstvu ili istini. Ja ne razmišljam šta je danas važno, ja razmišljam šta je za mene važno, a pošto sam ja čovek, vrlo je moguće da ako u tome idem do kraja – onda će to ispuniti i druge ljude.

Danas je čudno vreme, na neki način liči na vreme u kome su oni živeli, postoji nekoliko moćnih imperija koje drugima određuju šta i kako, perfidno i licemerno.

Mladobosanci su rado čitali Ničea čiji ste izraz „zmajeubice” stavili u naslov svoje najnovije drame. Na šta vas „zmajeubice” asociraju?

Oni su svašta čitali, gladno i bez sistema, bili su manje-više samouki i u svojoj suštini moderni i progresivni. Što se tiče Ničea, on je u tom trenutku bio važan jer je prikazao moralnu zagušljivost i licemerje Evrope, tu jednu optimističnu samodopadljivost koja počiva samo na trgovačkom interesu, i najavio je proročki i radikalno kataklizmu koja će da usledi. Kako ga god tumačili u raznim epohama, mladim ljudima tog vremena je on verovatno značio kao i Jakobu Burkhartu koji mu je pisao da je zahvaljujući njemu „sve više nezavisnosti u svetu”. Naravno, on je mislio na nezavisnost individue, u suštini na individualnu slobodu. Zato jako mladi ljudi vole da čitaju Ničea. I isto tako tu postoji bekstvo u čestitost, u jasnoću, u najvišu intelektualnu slobodu.

Verovatno su širom Evrope mladi muškarci maštali kako su eto oni ta mužastvena sila koja će napraviti novi svet. Neki su bili nevini brđani, neki drugi su bili bezbrižni sifilističari.

Pripadate, reklo bi se, liniji naše kulture koja u mladobosancima vidi jedan od njenih ključnih međaša?

Ja ne pripadam nikakvoj liniji kulture, stojim vrlo odvojeno i u stanju sam to i da dokažem, mada, ne verujem da to bilo koga zanima i da se to od mene očekuje. Mene je Gavrilo Princip oduvek interesovao, i često sam razmišljala da li je došao trenutak da mogu da ga oživim. Valjda sam to sada uspela.

Gavrilo Princip je i lajtmotiv vaše pesme „Laku noć, sinovi moji”. Da li ste iz romantičarskog ugla pisali i dramu o Gavrilu Principu?

Jesam. Oni su smatrali da je život umetničko delo, to su smatrali i mnogi drugi umetnici koji su izgoreli u prelaznim vremenima: Šeli, Rembo, Vitmen. I isto tako su svi sanjali o izvornoj ljudskoj prirodi i čistoti bez obzira da li su do nje dolazili iz svoje čednosti ili iz rastrojstva čula i iskustava. Svi su oni izrazito voleli čovečanstvo, čak i dok su ga prezirali. Tu postoji izvesna dubina u doživljaju sveta i uvek prisutna ironija.

Za pisanje drame „Zmajeubice – junački kabare” studiozno ste se spremali. Šta vam je bilo polazište?

Pročitala sam mnogo na tu temu, da ne nabrajam. I nisam se služila pročitanim po principu Prokrustove postelje, nađem nešto što mi odgovara pa to deljem kako meni odgovara, ne, pokušala sam sve da sagledam. Polazište mi je bilo ono koje uvek smatram da je istinitije od istorije, pseudoliterature i filozofije, u pravoj umetnosti.

Polazište su mi bili likovi iz „Tmine” Leonida Andrejeva, likovi iz „Vaskrsenja” i iz „Zlih duhova”.I, pre svega, ja sam polazište. To je moja drama, ne neka interpretacija istorijske priče.

Imala sam i polazište za tzv. drugu stranu u „Dobrom vojniku Švejku” i Šniclerovim komadima. A gde su oni, tu je i Kafka i Muzil, on je divno pisao o gluposti. I Cvajg.

O kakvim to „kontroverznim” temama učenici razgovaraju s početka drame „Zmajeubice”, budući da priča počinje u učionici s početka 21. veka?

U raznim učionicama, salonima, kafanama, oko glavnih tokova sudbine ovog malog naroda postoje podeljena mišljenja i velike mržnje se tu prave. Ja sam samo pokušala da prikažem jednu raspravu. Mislim da u toj sceni nema neke velike kontroverze, to je prikaz odvojenosti. Svako ima svoju liniju. Inače, dramu će da objavi izdavačka kuća LOM pa će moći lepo da se pročita.

Zašto ste za početak drame odabrali 15. jun 1910, odnosno Žerajićev atentat na poglavara Varešanina?

Drama počinje u učionici, nastavlja se sa Žerajićevim vapajem za slobodu, nastavlja se na njegovom grobu. Atentat se samo posredno opisuje, i to u jednom grotesknom maniru.

U „Zmajeubicama” ima i songova, poigravanja sa formom. Sve u službi odbrane slobode, zar ne?

Svi songovi su različiti i jezički i metrički jer ih pevaju potpuno različiti slojevi koje sam ja prikazala. Htela sam da sa jedne umetničke distance, određene detalje mučno, slikovito, poetski i precizno prikažem. To je čist fragment, poređan u kabaretskoj formi, to je prikaz jednog sveta koji će uskoro da eksplodira u revoluciji i strašnom ratu.

U poslednje vreme se dosta čudnovato posmatra Prvi svetski rat. Gavrilo Princip, tvrdite, nije bio terorista, već je u svojoj zemlji ispred svojih ideala i drugova izvršio tiranoubistvo kao politički čin. Ko je, po vama Gavrilo Princip?

Ko je bio Gavrilo Princip, treba pitati istoričare.

Ovo je vreme kič politike, kič ideologija i kič umetnosti. Kič je kada se savremeni motivi stavljaju u ličnost iz epohe, onako kako malograđaninu to odgovara. To je kao kada u američkom filmu lepa Jelena kaže Parisu: nisam ja loša devojka što sam se u tebe zaljubila, mladu su me udali, krivo je društvo. To je skaredno, u toj epohi tako postaviti likove. Da bi malograđanin lakše progutao i eventualno se zabavio serviraju se gluposti i nepodopštine. Tu sveobuhvatnu glupost Nabokov je zvao prošlost, kada je pisao o velikom Gogolju koji je genijalno umeo da u nekoliko detalja prikaže žabokrečinu malograđanštine. Lepa Jelena je simbol, isto kao i Medeja. A pošto moraš da napraviš živu ženu kad praviš karakter, onda kažeš to je žena koja je išla oko trojanskog konja i glasovima žena i ćerki dozivala grčke junake. Isto je bila žena koja je izdala Parisa jer nije bio dovoljno muškarac. Znači, jedna strašna žena.

Gavrilo Princip je isto simbol. Kao dramski karakter je strašan, dubok, pun mržnje i ljubavi i patnje i ekstaze. I možeš da ga voliš, žališ, mrziš, da ga se plašiš, da mu se diviš, to zavisi od onoga šta je u tebi.

Kakav je danas odnos prema Gavrilu Principu, odnosno Prvom svetskom ratu?

Ne bih da se priključim tom horu istoričara sa slavskih stolova, podgrejanih porodičnim pričama, i onima koji – što su veće kosmopolite, to su veći provincijalci. Zla su vremena i svi se strašno napadaju, još će biti gora ako bude veća glad i zbunjenost. Najbučniji su uvek oni koji kriju prazninu. A nemudrim ljudima je uvek neko drugi kriv. Neko bi voleo da nije odavde, pa mu je to krivo, nekom je za sve kriv onaj što mu je uzeo treću kravu, a nekom je za Prvi svetski rat kriv Gavrilo i za babu što je ostala udovica. Ima ih dosta koji zbog Slobe nisu završili fakultet. Ima ljudi koji otputuju u mitel Evropu pa jedu šniclu pa kažu jao, topi se u ustima i jao sve bismo ovo mi imali da nije bilo, nacionalista, komunista, rista, ista i glista. To su vrlo često oni koji baš nešto i nisu mnogo pročitali, a ako jesu smanjen im je periferni vid kao kvočkama, vide samo na jednu stranu, možeš da im daš šta hoćeš da čitaju.

Koji je sistem vrednosti danas na snazi?

Danas je sve na prodaju. Tako i ti ideali. Odeš lepo i kupiš takvo i takvo odelo, pojedeš takvu i takvu hranu, na krilu držiš svoj beli mekbuk, boli te štikla šta je bilo juče, šta će biti sutra, važno je da si se nacrtala tamo da svi jasno i glasno i lepo vide da si ti slobodna u organskim čarapicama, znači napadaš neke koji nisu kao ti, pri čemu ti lepo ideš i sve Božiće slaviš, plus Hanuku u npr. Londonu. Pa onda pričaš prijateljici, kod nas u Londonu mi na Hanuku idemo, i svu hranu klopaš, a ujutru moraš toplu vodu sa limunom da popiješ, bratska si vrlo pošto si upoznala jednu toliko slatku Romkinju (ukoliko si naša žena iz regiona),ili imaš jednu divnu, divnu dadilju, kućnu pomoćnicu, Albanku, Bosanku, Moldavku (tipično za Skandinavke i Engleskinje), požrtvovana si dosta pošto recikliraš đubre i tebe bukvalno obožavaju retardirana deca koju ljubiš i grliš i daješ im poklončiće, a jednakost, to je nešto drugo, to ti se mnogo ne sviđa. Može stvarno neko tamo da pomisli da je jednak sa tobom. Svašta.

Poznati ste po svojim britkim mislima i stavovima. Važite za evroskeptika. Slučajno ili ne?

Ja sam sveskeptik.

Zašto kada se potreseni uvek čitate „Izgubljene iluzije”?

Mislim da sam negde izjavila da čitam tu Balzakovu knjigu kada me uhvati profesionalna sujeta. Inače , to nije toliko često, jednom u nekoliko godina. Kad sam stvarno potresena čitam Dimu i Valtera Skota, epsku fantastiku i krimiće.

Ili Viljema Blejka pa tučem glavom o zid.