…A Antička Grčka MITOLOGIJA, komplikovan niz priča, dogadjaja i verovanja, karaktera i odnosa, bogate mašte i suludih izmišljotina… sve je to bila JEDINA baza tumačenja istorije, u vreme same Antičke Grčke, ali i mnogo kasnije. Naučno proveravanje istorije – primena neke naučne analize nekih dogadjaja, činjenica i poluistina, predanja i davnih pamćenja – sve je to počelo sa vekovima racionalizma, a zapravo, prva prava istorijska nauka, sa metodologijom i tumačenjima kroz artefakta i savesno praćenje podataka, pisanih i zabeleženih na terenu… sve je to plod devetnaestog veka, a da u mnogim epizodama Istorije još uvek nema dovoljno istinitih podataka, tako da se i dalje, umnogome luta u tumačenjima nekadašnih okolnosti u kojima se istorija dogadjala. Zato istorija i jeste najčešće plodno tle za razvijanje politikantskih i naročito, nacionalističkih zabluda, koje se lako koriste u mračne ratno-huškačke, ili slične svrhe dokazivanja neke nacionalističke nadripravde, koja se smatra, inače ugroženom, nekim drugim tumačenjima istih dogadjaja. Bar mi u Srbiji i uopšte, na Balkanu, ali i u Evropi, još mnogo ranije smo se  time bavili poslednjih dvadest ili i tridesetak godina, zar ne?

Pitanje Makedonske državnosti i istorijskih korena Makedonstva, kao uostalom i korena skoro svih naroda i nacija na Balkanu – od Albanaca i Srba, do Hrvata i Bošnjaka, Bogumila i Ilrskih prapočetaka… nazad do samih Ameba, svi se takmiče, ili za prednost u tome ko je kada došao ili ko je od koga nastao, kao direktni naslednik rase i loze! U tom smislu, preispitivanje imena – Makedonija, Makedonci… seže u osetljive nacionalno-državno-poilitičke vode, oko kojih se dugo već vode mučne bitke na raznim nivoima komunikacije, pre svega izmedju država: savremene Makedonije i savremene Grčke. Jedni tvrde da je Makedonija uvek bila samo jedna od državica Antičke Grčke, kao šire zajednice, pa je tako i sada deo te savremene države, koja je nasledila ime i teritoriju od one Antičke, a drugi tvrde da je Makedonija oduvek posebna i nacionalna i narodna grupacija, koju današnji Makedonci direktno nasledjuju!…Tu se onda postavlja pirtanje – ko su ZAISTA bili ti Makedonci, ako su ovi današnji – već se tako tvrdi odavno – autentuično Slovensmko pleme, a Sloveni su – i to se tvrdi, mada ima i tu osporavanja – došli izmedju petog i sedmog veka na one prostore, na kojima su Antički Grci živeli uspešno i moćno od desetog veka pre Nove Ere, do možda nekog prvog veka Nove Ere, a onda se tu stvara Istočno Rimsko Carstvo, koje posle propasti starog Rima, postaje bastion Kulture i Civilizacije Srednjeg veka, nastavljajući tradicje Antičkog. Grčka država i danas Makedoniji osporava ime i insisitira da se ono zameni nekim drugim, smatrajući da je to ime Antičke Grčke državice, kao što je bila državica i Sparta ili Atina, ako sam ja dobro razumeo istoriju i savremenu politiku.

U svakm slučaju, Alekssandar Makedonski bio je Antički vladar koji je nasledio oca Filipa Makedonskog, a obojnica su vladali Antičkim Grčkim zemljama i osvajali delove sveta na Istok, a sam Aleksandar je osvojio ogromne teritorije koje se mogu meriti samo sa Antičkim Rimskim osvajanjima u najbolja vremena. Naravno da se sa danšnje tačke gledišta, o tim vrememnima i tim narodima, govori sa aspekta nacionalne pripadnosti i uspostavljaju se neke nacionalne medje i čak neka takmičenja u raznim, više današnjim i za današnje potrebe smišljenim nacionalnim kategorijama. Zapravo, pojmovi pripadnosti i nacionalnim izražavanjima, bila su u to vreme sigurno mnogo drugačiji, o čemu govore mnoge istorijske istine vezane za prihvatanje druge vere i narodnosti, čak prelaženje iz indoevropskih u druge grupe naroda pod pritiskom sile i u borbi za opstanak.

Komad iskusnog reditelja i sadašnjeg Ambasadora Makedonije u Beogradu, Ljubiše Georgijevskog, komad koji se igra u Dramskom Teatru u Skopju, bavi se nekim aspektima filozofskih, poetskih i političko-istporijskih tema iz života i doba Aleksandra Makedonskog. Naravno, to njegovo kao prezime – Makedonski, ima danas, posebno kada o njemu govori jedan Makedonac, Georgijevski, u uslovima kada država Grčka OSPORAVA Makedoncima i Makedoniji državnost i autentičnost pod tim imenom, ima svakako državotvorni naboj – treba da na svaki način dokaže, ili samo potvrdi notornu činjenicu, da je Aleksandar oduvek bio Makedonac, pripadnik neke druge grupe naroda, različite od Grka. Tako se i u tekstu prave česte aluzije na razliku u nacionalnom karakteru izmedju čvrstih i pouzdanih, hrabrih i otvorenih Makedonaca i prevrtljivih i lukavih Grka, na primer… Veliča se ova ili ona osobina Makedonskog duha i karaktera, na uštrb slabosti karatera Grka – u boju, u obrazovanju, u poštenju… Čak i pod velom samokritičkih tonova na račun Makedonskog karaktera, vidljiva je namera da se Aleksandar prikaže kao autentični Makedonac, što se takodje, dokazuje kao nešto različito od Grka i čak suprotstavljeno njihovoim osobinama i karakteru.

A što se tiče teksta Ljubiše Georgijevskog, bilo je jako teško pratiti ga na sceni Narodnog Pozorišta u Beogradu, ako ga ranije niste čitali. Naime, scenografija ove predstave, strogo odredjeni prostor za igru, bila je postavljena veoma daleko, u dubinu  velike scene Narodnog pozorišta, valjda da bi se koristila pozorišna zavesa izmedju činova, pa se time znatno smanjila mogućnost da se direktno čuje izgovoreni tekst na makedonskom, koji bi se tada, verovatno i razumeo, jer je prevod koji je išao na uobičajenoj video projekciji iznad scene, bio na engleskom jeziku!…

Dakle – em nismo čuli skoro ništa od govora, sem kad su glumci baš jako glasno vikali u svadji, em nismo mogli baš dobro da pratimo engleski prevod teksta, koji je išao vrlo brzo na video projekciji. Ali onoliko koliko smo uspeli da uhvatimo tekst, radi se o literarnim preispitivanjima i produbljivanjima psiholoških i poetskih, društvenih i političkih aspekata života i vremena, u kome je Aleksandar Makedonski živeo, radio i ratovao. Verujem da bi se imalo dosta toga sa uživanjem pročitati u ovom tekstu iskusnog autora, ali bojim se da to nikako nije i scenski govorni materijal oko koga se može napraviti zanimljiva predstava. Ovo što je pisac Georgijevski prikazao u režiji reditelja Georgijevskog, prilično je pozorišno skromno i nadasve staromodno i dosadno. To je ono pravo MRTVAČKO  pozorište u kome reditelj neće da prilagodi jezik pisca scenskim uslovima – da smisli neke aktivne odnose lica u radnji, nego prepušta karakterima da mudruju i poetizuju, asociraju i raspravljaju o problemima koji niti su istorijski proverljivi, niti su pesnički snažni i veliki – bez tragičnih uzleta i bez dubokih doživljaja, sve je na nivou prepričanog i opisanog tumačernja nekih misli i aspiracija, sa osetnim političkim natruhama nekog lukavog dokazivanja Aleksandrovog Makedonizma, nasuprot njegovoj mogućoj Grčkosti!…

Ima tu i nekog pokušaja da se Aleksandar digne na nivo Edipa, pa mu se da da se konsultuje sa jako erotizovanom i neverovatno mladom majkom – igra je lepotica nad lepoticama – Jelena Žutić, koja i počinje komad jednim jako erotizovanim plesom sa zumijom, sa kojom je valjda Egipatska carica i zavodnica Kleopatra, bila predstavljana u predanju i literaturi, ili se ja varam?!…Sam Aleksandar, koga nervozno i prilično namešteno, bez pravog doživljaja, igra, od scene do scene, Dejan Lilić, ostao je prilično nedramatičan i nikako na nivou jakog dramskog junaka, na nivou Šekspirovih likova, kako je bio pretenciozno vodjen i naznačavan. Posle gledanja nekoliko makedonskih predstava u poslednjih par godina i posle gostovanja Nikole Ristanovskog u Beogardu, očekivao sam mnogo više od glumaca Dramskog Teatra iz Skopja. Ovo što smo videli u režiji eminentnog Ljubiše Georgijevskog delovalo je površno i pretenciozno, bez pravog znojenja nad ulogom i bez pravog dramskog i umetničkog dosega.

Možda bi zapravo, bilo mnogo BOLJE da je ovaj tekst režirao neki DRUGI reditelj, a ne sam pisac, kome je očigledno, bilo dovljno jasno šta je hteo da kaže, pa se nije mnogo trudio da još jednom  proveri delotvornost i poetsku dubinu dramskog predloška. Ovde se, takoreći, desio školski primer najgore rediteljske GREŠKE u pozorištu, bar kako je nas naš profesor Afrić učio da se to NE SME desiti – reditelj se, prosto naprosto, ZALJUBIO u tekst, i to svoj, što je još gore, pa je tako nama uskratio mogućnost da se i mi – možda – sretnemo na autentičan način, sa jasno i kreativno REŽIRANIM, pa tako i igranim delom. Ovako – ostali smo uskraćenoi za sve sem za vizuelnu stranu predstave, jer je onaj, previše daleko postavljeni dekor, bio vrlo slikovit – autorka Meri Georgijevska. Oblici nekog istorijskog friza sastavljenog od neobičnih štitova u grubom tkanju, postavljenih da čine neku pregradu i branu protiv nekih napada, a istovremeno i da predstavlaju pozadinu na kojoj se gube i radjaju ličnosti u kostimima prilagodjenima u boji i materijalu ovoj dominanti dekora – sve to je delovalo kao specijalna i skoro nezavisna simfonija oblika, boja, materijala i svetla. Odlično, nema šta!..A predstava – kako sam i rekao – staromodna i površna, pa zato i dosadna i nekomunikativna. Toliko.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, četvrtak, 9. septembar 2010.